ЕПОХА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА (РАЦИОНАЛИЗМА)

1. ЕПОХА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА (РАЦИОНАЛИЗМА) Проф. Светлана Миловановић

2. Рационализам(lat. ratio – разум) најзначајнија је културнокњижевна епоха после ренесансе. Обухвата цео 18. век. Јача тежња за научним посматрањем појава и за активним реформама. Просветитељство је са пуно оптимизма обликовало сва подручја културе. Просветитељи су своје доба схватили као филозофско или педагошко столеће, подразумевајући под тим да се живот може разборито уредити и да се сазнања могу корисно употребити. Главни носилац било је грађанство, али покрет подупиру и поједини владари – просвећени апсолутисти. (Фридрих II, Јосиф II, царица Катарина) Филозофску основу просветитељству дао је француски мислилац Рене Декарт. Рационализам је потпомогнут напретком природних наука у 17. веку, а посебно модерним проучавањима енглеских научника Френсиса Бекона и Исака Њутна.

3. Основна идеја просветитељских филозофа била је да се човек по природи рађа добар, чисте душе, тј. као неисписани лист хартије (tabula rasa). О томе говори Џон Лок у делу Оглед о људском разуму. Стичући искуства чулним путем и упознајући свет и људе, он постаје добар или зао. Разум је по просветитељима оно што одређује човека. Појединац има да докаже своју ваљаност у животу државе и у своме позиву. За главне одлике рационалног човека сматране су: знање, слобода и срећа. Тежи хуманизацији социјалног и културног живота. Човек има право на критичко мишљење о религији и политици. Зато се човек ослобађа сваке догме, па и црквене. Наглашен је значај породице, путовања као културне панораме, љубав према природи.

4. Правилно васпитање је главно средство за формирање човека и за разумно уређење његовог живота и друштвеног поретка. Школа и образовање су од највећег значаја за појединца и народ. Негује се култ књиге. Врши се ревизија дотадашњих учења из многих научних области, обједуњују се сазнања како би све што је исправно било доступно великом броју људи. Тако је у Француској настала јединствена књига Енциклопедија која је штампана од 1751. до 1780. у 35 књига. Најпознатији енциклопедисти су: Русо, Дидро, Волтер, Монтескије и др. У овој епоси настале су науке попут социологије, политичке економије, статистике, емпиријске психологије... Тековине просветитељства су планирање, рационализација, поштовање људског достојанства и једнакости свих људи.

5. Књижевностовог доба је превасходно васпитна и моралистичка. Сматра се да она мора забављати, али и поучавати. Наглашена је њена корисност јер само оно што је корисно може бити и лепо. Присутно је вишекњижевно-стилских варијанти: класицизам на почетку епохе; особености новонастале епохе (дидактички списи, филозофско-моралне расправе, грађански роман, грађанска драма); у доба тзв. зреле просвећености, у другој половини 18. века, јављају се сентиментализам и предромантизам. Негују се поједине књижевне врсте као: басна (Лафонтен), епиграм (Лесинг), сатира (Свифт, Волтер, Поп), образовни и комични роман.

6. Сентиментализам је био широко распрострањен у европској књижевности. Јавио у Енглеској у периоду између 1730. и 1780. Настао је после грађанске револуције и разочарења грађана у могућност рационалног друштвеног уређења који би донело срећан живот појединцу. Ставља емоцију и машту у први план човековог духовног живота и књижевног стварања. Књижевност треба да изражава интимне човекове тежње и осећања. Осећајна душа се исповеда и самоанализира, склона је разнежености и меланхолији. Отуда је тон тих, исказ је дирљив, сентименталан, пун уздаха и суза. Списатељ мора имати нежно срце и тежњу ка врлини и лепоти, отуда свако књижевно дело мора да се заснива на моралном принципу да се зло кажњава, врлина награђује. Овај принцип се најбоље огледа у породичном животу и пријатељству (дневници, писма, интимне исповести).

7. ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ Живео је у првој половини 18. века. О њему нема много поузданих података. Био је ђак Кипријана Рачанина. Његова рукописна заоставштина се мери хиљадама страница. Највећи део његовог живота везан је за Сентандреју. Неговао је веома различите облике и стилове поетског казивања. Као црквеном човеку и проповеднику стално му је било на уму да је све на свету пролазно и ништавно. Његова барокна поезија писана у невезаном стиху, искрена и доживљена, натопљена је горком тугом због привидности и трошности свега замаљског.

8. Посебно значајно је његово дело Црни биво у срцу, зборник који је приредио књижевник Милорад Павић. Дело је названо по истоименој песми која пева о мрачној страни човековог бића. Ђаво, настањен у срцу, попут црног бивола не да мира, покреће страсти и нагоне, као зла ћуд раздире душу и противи се разуму. Познате су Венцловићеве беседе. Оне нису увек изворне, већ прераде и стилизација постојећих прича из светске духовне баштине. Беседе су му најбоље кад су упућене обичним људима, народу. Казује их у цркви, најчешће о празнику и изражава став према свету, Богу и човеку. Сагледава друштвене појаве, указује на економску неједнакост, критикује повлашћене, изобличава односе у патријархалној породици.

9. У Беседи шајкашима обраћа се граничарима на Дунаву, скреће им пажњу на децу која су лења, прљава, навикнута да се туку и псују. Родитељи треба да преузму одговорност што су им деца ненаучена и запуштена. Читаво друштво је огрезло у мржњи и зависти. Венцловић користи три језика: рускословенски, српскословенски кад прича о духовним темама, народни кад се као проповедник обраћа обичним људима. Своје књижевне погледе заснива на здравом разуму и постаје његов проповедник. Он наговештава просветитељство у српском културном и образовном животу.

10. ЗАХАРИЈА СТЕФАНОВИЋ ОРФЕЛИН (1726–1785) О животу Захарија Стефановића се не зна много. Био је школован и веома учен човек. Потписивао се са Орфелин (сироче). Био је свестран, прави енциклопедијски дух. Бавио се књижевношћу, историографијом, калиграфијом, физиком, био учитељ, секретар, благајник, издавач, виноградар, путник, преводилац... Знао је латински, руски, немачки, француски. Створио је властиту библиотеку од преко 200 књига. Своју уметничку активност започиње након седмогодишњег учитељског рада, 1757.

11. Писао је поучна и информативна дела по којима је међу својим савременицима био познатији него по стиховима. Жеља да штампа књиге у првим штампаријама одвешће га у Венецију. Тамо ће 1761. објавити своју песму Горестни плач, прво штампано дело код Срба. Тиме ће постати зачетник српског књижевног песништва. (Једини познати примерак ове књиге изгорео је у Народној библиотеци при бомбардовању Београда, 6. априла 1941). Ова песма ће бити објављена као Плач Сербији 1762. или 1763. Издао је први часопис код Срба 1768. г. То је Славено-сербски магазин који је имао прилоге у прози и стиховима на народном језику који је разумљив и најпростијим људима. Орфелин је написао монографију Житије Петра Великог.

14. Доносио је прве просветитељске идеје у духу рационализма, мислећи на свој народ као способан „к сваким науками“. Најпознатије Орфелинове песме су Плач Сербији и Сјетованије. Песник дубоко осећа трагику историјског положаја српског народа који је осуђен да својом крвљу брани свет који га одбацује и презире. Тако је Плач Сербији побуна против домаћих и страних тлачитеља народа. Критикује народне вође, државне и црквене, који су заволели злато па се брину само о личним интересима, европске моћнике који су издали хришћански народ који их је бранио од турске најезде. Контраст између некадашњег моћног и славног царства и актуелног очајног стања поробљене Србије, снажно истиче сву трагику народа.

15. ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1739–1811) Узео је за филозофску основу свог програма просветитељски рационализам. Најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је практичним потребама културе и просвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.

16. Димитрије Обрадовић се замонашио 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј. Одатле је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела. Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру. На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора.

17. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу Писмо Харалампију, Живот и прикљученија, Совјети здраваго разума и Басне. Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, где је 1793. године издао Собраније разних наравоучителних вешчеј. Радио је четири године у Трсту, а у Венецији је штампао своју Етику.

18. Отварање Велике школе На вест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне устројству нове државе. У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ''просвешћенију'' и ''изображенију'' свог рода. Основао је Велику школу - будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.

19. Музеј Вука и Доситеја у Улици господар Јевремовој, некадашња Велика школа

20. Споменик књижевнику и просветитељу, првом министру просвете у Карађорђевој Србији, подигла је Београдска општина 1914. године испред хотела „Српска круна“ (данас Библиотека града Београда), а касније је премештен у Универзитетски парк. Аутор споменика у бронзи је загребачки вајар Рудолф Валдец. Спада у најбоља остварења јавне скулптуре у Београду. У доњем делу постамента уклесане су речи: „Идућ учи, у векове гледа“.

21. ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ O језику: у Европи се истиче значај народног језика.Нема користи од језика кога само мали број људи разуме. Прости дијалекат сви знају и они који само знају читати могу разум свој просветити, срце побољшати и нарави укротити. Језик има своју цену од користи коју доноси; народни језик је најкориснији. Српским језиком говори велики број људи у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Далмацији, Хрватској (осим кајкаваца), Славонији, Срему, Бачкој, Банату (осим Влаха). Српским језиком говоре људи различите вере (закона), али то ништа не мења јер закон и вера се могу променити, а род и језик никада.

22. За промене:само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. О верској толеранцији: По закону и вери сви би људи могли бити добри. Осуђује зло које се шири међу људе у име вере. Зло долази од неразуменија, слепоте ума, себишности, самољубља. О просвећивању: Просвећеност (зраци учења и филозофије) простире се до татарских граница. Посебно омладину треба васпитавати и просвећивати. Сврха писања: Нема материјалне и било какве личне користи. Награда је уважавање сопственог рода. Довољно је да кад умре неко каже: Овде лежу његове српске кости. Он је љубио свој род. Вечан му помен!

23. ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ (1806–1856) Родоначелник српске комедиографије. Овековечио је маловарошко грађанство. Изобличио је погрешно васпитање, помодарство, снобизам, малограђанштину, тврдичлук, лажни патриотизам...   Исмевао је надриученост наших Славеносрба и њихов накарадни „славјански“ језик. Стеријине комедије су прешле оквире свога времена, добиле трајну вредност и улазе у наше културно наслеђе. Бавио се професуром, адвокатуром, био министар просвете, аутор уџбеника. Поставио је темеље модерног школства Србије. Један је од оснивача Друштва српске словесности из кога ће израсти Српска академија наука и уметности, Народног музеја и Бепградског читалишта  – Библиотеке.

24. Књижевни рад је започео песничком збирком Даворје. Наставио је рад драмама и романима у духу Милована Видаковића. Написао је прве праве трагедије на српском језику. Његовом трагедијом Смрт Стефана Дечанског отворено је 1841. г. прво професионално државно српско позориште у Београду. Праву уметничку вредност постигао је комедијама: Тврдица, Покондирена тиква, Лажа и паралажа, Зла жена, Београд некад и сад, Родољупци. Пера Добриновић у улози Кир Јање, 1881. у Српском народном позоришту у Новом Саду

25. Данас се у част Стерије додељује награда Јован Стерија Поповић, за најбољу представу, режију, глумачко остварење, најбољи драмски текст, за сценографију, костим, сценску музику и најбољег младог глумца и глумицу. Моје је лечити род!