Регионална политика Европске уније

1. Регионална политика Европске уније

2. Циљ регионалне политике је јачање економске и социјалне кохезије чланица ЕУ. Ширина, интензитет и дубина дјеловања регионалне политике говоре о дугорочној стратегији којом се жели имплементирати концепт регионалног развоја. Регионална политика и развој су економска, али и веома изражена социјална и политичка тема. Основе регионалне политике

3. Макроекономска димензија регионалне политике односи се на ублажавање и уклањање регионалних економских диспаритета. Смањење регионалних разлика дјелује на: • Усаглашавање односа понуде и тражње за радом; • Повољну дистрибуцију производње и аутпута; • Рационално коришћење ресурса; • Смањење ризика од високе инфлације.

4. Регионална политика позитивно дјелује на макроекономску стабилност и стварање ефикасног и компактног заједничког тржишта. • Ради ублажавања и отклањања економских и социјалних неједнакости основана је Европска инвестициона банка (ЕИБ). • Европски социјални фонд подржава смањење незапослености, учествује у преквалификацији, едукацији и другим активностима битним за стабилизацију европског тржишта рада.

5. Европски фонд за управљањеи гаранције у пољопривредије успостављен ради надокнаде прихода пољопривредницима који обављају дјелатност у економски заосталим регионима (у односу на просјек ЕУ). • Као најприхватљивији показатељи нивоа економског и социјалног благостања користе се GDP per capita и стопа незапослености. • Критичари регионалне политике истичу као свој аргумент угрожавање слободне конкуренције, висину трошкова и упитну ендогену ефикасност регионалне политике.

6. Нацрт уговора о Уставу за Европу (члан 3) као и преамбула Уговора из Рима предвиђа да чланице морају да унапређују економску, социјалну и територијалну кохезију. Јединствени европски акт (ЈЕА)усвојен је 1986. (послије Бијеле књиге) има фундаменталан значај у развоју регионалне политике ЕУ. Одредбама ЈЕА из Уговора о ЕЗ обликује се јединствена регионална политика под називом Економска и социјална кохезија. Правни основ регионалне политике

7. Регионална политика се своди на: • Подстицаје инвестицијама и стимулисање развоја на одређеним територијама и • Инвестиције у изградњу и реконструкцију економске и социјалне инфраструктуре. • Технички инструменти спровођења регионалне политике дијеле се на: субвенције, јавне набавке, пореске олакшице, смањење каматних стопа, трговинску заштиту, ниже трошкове енергије и јавног превоза, децентрализацију управе, повољности код издавања дозвола, образовање, здравство, стручне обуке, и сл.

8. МекДугалов извјештај(1977.) сугерише ублажавање економских неједнакости и обезбјеђење средстава за рјешавање проблема. Британско буџетско питање. Велика Британија се 1973. након приступања ЕЗ није сложила са високим издацима за пољопривреду и извлачењем средстава од Европског фонда за регионални развој. Ово питање ријешено је на Самиту у Фонтенблоу - договорене редукције цијена и квота у пољопривреди и смањење нето-обавеза ВБ према буџету ЕЗ. Развој регионалне политике ЕУ

9. Жак Делор је доласком на чело Европске комисије иницирао економске реформе и стварање јединственог тржишног простора. • Први “Делоров пакет” (буџетски период 1989-1993) послије усвајања ЈЕА подразумијева провођење регионалне политике учешћем ЕИБ и структурних фондова (EFRR, ESF EFUGP) и координацију економских политика држава чланица. • Овај пакет мјера удвостручио је структурне фондове, те они од 1993. износе 25% буџета (1987. учешће je било 9,1%).

10. Предвиђено је да Комисија усвоји четири начела за додјелу средстава из структурних фондова: • Начело програмирања (вишегодишњи планови развоја и партнерства чланица); • Начело концентрације (економско-географска класификација као основа права на помоћ); • Начело партнерства (обавезе локалних и регионалних власти у планирању и коришћењу фондова); • Начело додатне помоћи (владе саме морају показати вољу за додавањем средстава).

11. Циљни програми I Делоровог пакета: • Слабије развијени региони са GDP per capita мањим од 75% просјека ЕУ (21% становништва Уније) - EFRR, ESF, EFUGP; • Региони са неразвијеном индустријом и знатно вишом стопом незапослености од просјека ЕУ (16% популацијеУније) – EFRR, ESF, EIB; • Смањење дугорочне незапослености радника старијих од 25 год. Старости - ESF; • Стимулација професионалне интеграције младих до 25 година - ESF; • Унапређење руралног развоја – EFUGP.

12. Други Делоров пакет(буџетски период 1993 – 1999). Пројекат јединственог тржишта био је дизајниран 1986. и готово завршен до краја1991. • 1993. Потписан је Уговор у Мастрихту чиме је предвиђена пуна економска и монетарна интеграција. • Интеграција се показала као тежак процес за мање развијене земље, па су оне подржавале регионалну, социјалну и друге политике.

13. На Самиту у Единбургупотписан је Протокол о економској и социјалној кохезији (анекс ЈЕА) чиме су предвиђена су двоструко већа средства за регионални развој у периоду 1988 – 1993. • Самит у Единбургу 1992. промијенио је огранизацију и функционисање структурних фондова. • Оснива се нови Кохезиони фонд, Комитет региона и Структурни фонд за финансирање и смјернице у рибарству. • Кохезиони фонд пружа помоћ прије приступања унији земљама чији је ДБП мањи од 90% просјека ЕУ.

14. Медитерански програми. На Самиту у Бриселу 1985. Грчка је покренула питање помоћи интегрисаном развоју медитеранских земаља чланица (туризам, пољопривреда, мала и средња предузећа). • Корисници помоћи су Француска, Италија, Шпанија и Грчка. • Медитеранска унија ради заштите средоземља основана је 2008. и укључује 39 земаља чланица (земље Медитерана од Турске до Магреба).

15. Кохезиони фонд(1994) за разлику од структурних фондова пружа помоћ мањем броју земаља у финансирању значајних пројеката. Они се односе на заштиту животне средине и изградњу трансевропске мреже и друге саобраћајне инфраструктуре. Максимално учешће Кохезионог фонда и структурних фондова у финансирању пројеката чланица ЕУ износи до 4% њиховог ДБП. Пројекти финансирани из Кохезионог фонда нису могли користити средства других фондова. Кохезиони фонд и Агенда 2000

16. Агенда 2000. Реформама из 1993. и имплементацијом другог Делоровог пакета одређена су средства од 0,46% ДБП ЕУ за потребе регионалне политике. • Реформе регионалне политике оптерећене су проблемима и противрјечностима. • Европска комисија је консолидовала регионалну политику и извршила редукцију са 7 на 3 циља, што је подразумијевало оштрије критеријуме за коришћење помоћи.

17. Нови циљни програми: • Циљни програм 1 ( бивши 1 и 6) – односи се на помоћ најсиромашнијим регионима чији је ДБП мањи од 75% просјека ЕУ. • Циљни програм 2 (бивши 2 и 5б) односи се на регионе који су у процесу економског и социјалног реструктурирања. • Циљни програм 3 односи се на помоћ државама чланицама у развоју људских ресурса у циљу смањивања незапослености.

18. Ова реформа смањила је удио становништва Уније које је примало помоћ са 51% на 35-40%. • Региони који су изгубили право на помоћ структурних фондова могли су користитити средства тзв. транзиционе помоћи. • Због подршке интеграционим процесима и ширењу ЕУ Европска Комисија установила је два нова приступна инструмента: програме SAPARD и ISPA уз већ постојећи PHARE.

19. SAPARD подржава одрживи развој пољопривредних територија средње и источне Европе и имплементира прописе и стандарде Заједничке пољопривредне политике. • ISPA пружа финансијску помоћ у области економске кохезије, посебно у саобраћају и животној средини. Фонд обезбјеђује едукацију процедура које се примјењују у ЕУ и адаптацију на стандарде у заштити животне средине. • Обезбјеђују се и средства за унапређење и повезивање саобраћајне мреже средње и источне Европе са Трансевропским мрежама.

20. PHARE обезбјеђује финансијску помоћ за инфраструктуру, развој приватног сектора и предузетништва. Пружа помоћ у образовању, истраживању и заштити природне околине и реконструкцији пољопривреде. Ови задаци су додатно модификовани Агендом 2000. • CARDSније предприступни фонд, већ је намијењен за помоћ земљама западног Балкана које још нису кандидати за пријем у ЕУ. Подржава економску реконструкцију и обнову, демократске процесе, и сл.

21. Регионална политика има за циљ раст економско-социјалне кохезије и уједначену регионалну развијеност. Ово захтијева велике буџетске трансфере који прерасподјељуу доходак и нарушавају основну европску идеју. Угрожавање слободе конкуренције је контроверза регионалне политике. Резултати регионалне политике

22. Регионална политика има дугорочне циљеве и јача агрегатну понуду мање развијених региона, што указује на антикејнзијански карактер ове политике. • Ефекти регионалне политике још увијек су лимитирани, а антирегионални лобији виде у овим субвенцијама опасност за еволуциу ЕУ заснованој на слободном тржишту и минималној улози државе.

23. Макроекономске консеквенце • Вриједност уложених средстава у ЕУ и позитивно макроекономско дејство оправдавају рјешавање друштвених тема регионалном политиком. • Посљедице оваквог приступа су повољне не само због равномјернијег развоја, већ и због рјешавања питања раста, незапослености, и др. • Међутим,пошто је регионална политика супротна кејнзијанском приступу, конвергенција регионалних буџетских прихода и директних социјалних давања је упитна, јер у неким регијама нису ублажене социјалне диспропорције.