Download
1 / 15
150 likes | 272 Views
Арбитражни суд. Недржавни суд коме странке поверавају овлашћење да у одређеној правној ствари спроведе поступак и одлучи актом са снагом судске пресуде .
E N D
Арбитражни суд • Недржавни суд коме странке поверавају овлашћење да у одређеној правној ствари спроведе поступак и одлучи актом са снагом судске пресуде. • Спроводи судски поступак и пресуђује одлуком која има снагу судске пресуде, што је основ јурисдикционог (процесног) схватања о његовој правној природи.
Међутим, према неким теоретичарима, пресудни за одређивање његове правне природе су статусна самосталност, аутономност у вршењу судске функције, уговарање његовог састава, правила процедуре и материјалноправних правила, као и могућност суђења по правичности, па се истиче да је правна природа контрактуална (цивилистичко схватање).
Интервенција државе своди се на нормативно успостављање положаја арбитражног суда, обезбеђење услова за вршење судске функције и ограничену контролу одлука.
Врсте арбитражних судова • Институционални (стални) и ad hoc арбитражни судови. • Институционални се успостављају при институцијама које пружају правне, административне и техничке услуге које се односе на формирање арбитражног суда и спровођење поступка – институције нису арбитражни судови. • Институције доносе своја правила о арбитражи (аутономна), која странке морају углавном прихватити.
Институционални арбитражни судови могу бити: • Општи – сви спорови, независно од врсте правних односа из које потичу • Специјализовани – за одређене врсте спорова • Отворени – приступачни свима • Затворени – пружају услуге само члановима одређених удружења
Ad hoc арбитражни судови – нема институције која пружа помоћ у вези организације и рада арбитражног суда, већ је комплетна организација у рукама странака.
Међународни арбитражни судови • Ако је критеријум међународности наддржавност, онда једино арбитражни суд при Међународном центру за решавање инвестиционих спорова у Вашингтону има овај карактер. • Ако је критеријум међународност пословних трансакција поводом којих настају спорови (функционална међународност), онда су међународни судови који се формирају при међународним арбитражним институцијама (МТК, LCIA, СТА и сл), као и ad hoc арбитражни судови, чији је мандат решавање међународних спорова.
У Француској (Законик о грађанском судском поступку) изричито се нормира да је унутрашњи арбитражни суд онај који суди у Француској, а по предмету спора не додирује интересе међународне трговине, а да је међународни онај који суди у спорном предмету који се односи на међународну трговину.
Модел закон UNCITRAL-а предвиђа критеријуме за одређивање који је арбитражни суд међународни: • Ако странке у време склапања арбитражног споразума имају седиште у различитим државама; или • Ако се место арбитражног суда или место у којем треба извршити бар део уговорних обавеза, односно место са којим је предмет спора у најближој вези, налази изван државе у којој странке имају своје седиште; или • Ако су се стране изричито споразумеле да се предмет арбитражног споразума односи на више земаља. • Ове критеријуме наш Закон је дословно преузео.
Арбитража vs. парница • Око 80% спољнотрговинских спорова решава се применом арбитраже. • Поставља се питање зашто учесници међународних трговинских спорова “беже” од парнице. • Одлука арбитражног суда изједначена је у дејству са судском одлуком, па у овоме не може бити разлог веће наклоњености арбитражи.
Арбитри су судије које не плаћа ниједна држава из буџета, већ то чине саме странке. • Арбитражни суд је, дакле, по природи ствари неутралан, самосталан, објективан. • Државни судови зависе од државе којој припадају, а истој држави најчешће припада и једна од странака, па се, макар и несвесно може јавити субјективност.
Странке бирају арбитре, водећи се различитим интересима и разлозима (поверење, стручност, углед) – неће им судити онај коме дође предмет. • Стручна сујета и етика искључују национални протекционизам и навијачки однос. • Више им је стало до угледа, који обезбеђује егзистенцију на дуже стазе, него до окретања “својој странци” – лош глас се далеко шири.
Арбитражни поступак је нејаван – обезбеђују се пословне тајне и будућа сарадња. • Могућност мирења, такође је у функцији очувања добрих пословних односа.
Арбитражни поступак је флексибилан, а могу се бирати и правила меродавна за меритум спора. • Брзина арбитраже је можда одлучујућа предност – нема двостепености (по правилу)
Недостаци арбитраже • Арбитри могу бити лоши господари меритума, који над собом немају контролу (круг разлога за тужбу за поништај је узак). • Опасност од корумпираности арбитра такође постоји али од ове пошасти нису имуне ни судије државних судова. • Арбитража може бити и веома скупа, иако се третира као јефтинији и економичнији метод.
