фашизам

1. фашизам

2. Италија након првог светског рата Победа сила Антанте у рату и Версајски мир не само да су изазвали незадовољство код поражених , већ и код сила победница, а у првом реду Италије.

3. “ Уједињена у годинама 1859-1870, Италија је двадесетих и тридесетих година 20. века представљала државу размаханог национализма, слабе привреде , тешког сиромаштва које је рађало социјалне проблеме, и државу великог културног наслеђа...” Крај рата Италија је , као и остале учеснице у рату, дочекала материјално исцрпљена, психолошки трауматизована због пола милиона мртвих, а без неке велике војне победе. Версајски мир био је право разочарење . Сан о претварању Јадранског мора у “ италијанско језеро “ ишчилио је. Оно што је добила : Јужни Тирол, Трст, острва у Егејском и Јадранском мору била је огромна награда за њен мали допринос победи савезника. Али Италија је хтела више, нарочито у погледу далматинске обале. Привреда је посртала ( не може да се мери са развијеним западним привредама ) . Оскудевала је у свим важнијим рудама без којих нема развоја индустрије, аграрне површине су биле недовољне за исхрану становништва.

4. Требало је збринути повратнике са фронта , велики број инвалида, консолидовати “скромни “ територијални добитак на источној обали Јадрана. • Економским недаћама највише су били погођени сиромашни. Појавила се глад и сиромашни су излаз налазили или у исељавању или у побуни. 1919-1920. се према званичној евиденцији 1 350 096 Италијана иселило, већином у САД . Средњи слојеви били су суочени са несигурношћу посла , све слабијим зарадама и све чешћим губљењем сталне службе , те тако постепено али сигурно гурани међу сиромашне. И крупни капитал је био суочен са губицима. Једино су чланови династије , водећи политичари из редова либерала и аристократија са двора запослена у дипломатији наставили да живе без већих потреса. Све ово условило је све веће неповерење у водеће политичаре а тиме и у политички систем. Италију истовремено потресају социјални немири ( штрајкови ) и јаки националистички покрети ( изазвани изневереним надама на Мировној конференцији)

5. Још од зиме 1919.г. у Италији нараста незадовољство јавности око питања граница у Далмацији које подгревају националисти, посебно јунак рата, песник , националиста Габриеле Д’ Анунцио. • Ватреним говорима распламсава страсти код маса, уз критику “ слабе и труле “ демократске државе.

6. Септембра 1919. на челу хиљаду својих присталица, националиста, Д’ Анунцио је умарширао у Ријеку и прогласио припајање Ријеке Италији. Влада је била збуњена. У наредних годину дана , док га италијанска влада није истерала, био је на челу ријечког режима као из комичне опере, развијајући многе театарске апсурдности, које касније преузима Мусолини : присталице су носиле црне кошуље, поздрављали се старим римским поздравом , испруженом руком, вођа је држао ватрене говоре под ведрим небом... • 23.марта 1919 . , у згради индустријске и трговачке коморе у Милану , Мусолини је основао борбене снопове ( Fascio di combattimento ) симбол старог Рима , који представља јединство, непобедивост и државност.

7. На самом почетку изјавили су да не желе да стварају партију већ само покрет, одбацују сваку идеологију као варање народа и залажу се за борбу за одбрану националних интереса тј. стварање велике италијанске отаџбине. • Формално се залажу за : републику, аграрну реформу, укидање Сената, конфискацију црквених добара, делимичну експропријацију капитала....рекло би се синтеза социјалних захтевалевице и националистичких програма деснице. • Водећа личност ове “ антипартије “ био је Бенито Мусолини,уредник листа “Popolo d’Italia”, који ће постати званичан орган покрета. • Фашисти окупљени око Мусолинија били су бивши борци без јасно дефинисане идеологије, националисти....

8. На изборима 1919. националисти и конзервативци су добили мали број гласова, а новооснована фашистичка странка није успела да добије ни једно посланичко место. За свој долазак на власт Бенито Мусолини и фашисти могу да захвале само страху народа од бољшевизма. На изборима 1919. социјалистичка партија је добила трећину гласова, социјалистички лист “ Avanti “је победоносно писао “ револуционарна Италија је рођена “. Током 1919. и 1920. земљу је захватио талас социјалних немира, хиљаде сељака се настанило на великим поседима, присвајали су земљу ( у долини По и на југу ) , милион радника је заузело фабрике и истакло црвене заставе. Ситуација се ипак примирила у јесен 1920. , власници су повећали наднице и побољшали услове рада. Радничке партије се цепају, комунисти се одвајају од социјалиста.....

9. Крајњи исход ове буре било је рађање фашизма. • Користећи страх италијанске средње класе и буржоазије од бољшевизма, правећи се спасиоцима Италије од црвене револуције , фашисти долазе на власт. • Стварају се први оружани одреди младића у црним кошуљама, у почетку наоружани само батинама , које су употребљавали против својих политичких неистомишљеника, вербално их вређајући. • Мусолини је као новинар добро знао значај штампе, па је прва мета напада било седиште социјалистичког листа “Avanti”, kада је оно запаљено ( април 1919.). Убрзо су уследили напади на локална седишта социјалиста, њихове зборове, истакнутије чланове. • Безбројни примери фашистичких обрачуна са социјалистима , често крајње сурови, уз известан број мртвих, препоручио их је носиоцима власти.Државни органи, карабињери, правосуђе затварају очи чак ангажују Мусолинијеве паравојне формације за обрачун са левицом.

10. Новембра 1921. на Трећем конгресу фашиста, у Риму, покрет је претворен у странку. • До 1922. партија је нарасла у масовну партију с преко 300 000 чланова сврстаних у 3 400 организација. • Углед Мусолинија све више расте. Наклоност су показивали многи водећи политичари ( Ђолити, Саландра, Орландо, ) , двор се полако приклањао, посебно краљица мајка Маргарета и војвода Д’ Аоста ; краљ Виторио Емануеле III није био наклоњен, сумљајући да је републиканац ( Mусолини се потрудио да га разувери ). • Утицај Мусолинија је растао и у војсци, нарочито код млађих официра , када се одрекао републиканизма.

11. 1922. фашисти крећу у одлучну офанзиву , насилно преузимају општинску власт у Ферари, Ровигу, Кремони и Равени. Врхунац је било запоседање градске куће у Милану. Свака од ових акција је праћена великом бруталношћу , демолирањем просторија социјалиста и комуниста. • Социјалисти и комунисти су крајем јула покушали сарадњу и заједнички позивали на генерални штрајк. Крупни капитал наду види у фашистима , даје им новац , објашњавајући да они желе само да се врати ред , а да фашисти помажу у томе.( чим се нереди заврше, политички живот ће се вратити у стари ток )

12. 24. октобра 1922. у Напуљу је одржан партијски конгрес. Тог дана 40 000 “ црних кошуља “ позивало је у поход на Рим. • Према плану сам поход није требао да предводи Мусолини, како би се у случају евентуалног неуспеха покрет сачувао, па је из Напуља отишао Милано . Припремама у риму руководили су аристократи , грофови Ћано и Гранди. • “ Црне кошуље “ крећу на Рим у ноћи између 27 и 28 октобра ( 30 -40 000 фашиста у атмосфери велике свечаности ). Влада је тражила од премијера да наговори краља да потпише декрет о ванредном стању али је премијер саветовао краља да се споразуме са фашистима.

13. У састављању владе Мусолини се руководио с два начела : да фашисти у влади морају бити најјачи , а да коалициони партнери морају бити слабији. • За себе је Дуче узео , осим премијерског места , и министарства унутрашњих и спољних послова , а министарства правде, финансија и “ новоослобођених земаља “ поверена су фашистима.Остала места у влади поверена су десници, симпатизерима фашиста.

14. диктатура • После толико година рата и кризе сваке врсте, Италијани су прижељкивали период стабилности и просперитета. • 1922-1924. Мусолини нема намеру да влада као диктатор. Италијанске националисте је задовољио 1923. окупацијом Крфа ( након грчко-италијанског инцидента ) и 1924. припајањем Ријеке. Парламентарне институције постоје све до 1924. када је након убиства једног социјалисте и незадовољства ( фашисти у врху су организатори ) , Мусолини реаговао одлучно, елиминишући партије. 1925. Дуче објављује да је Италија земља са једнопартијским системом

15. Цео чиновнички апарат земље попуњен је присталицама или симпатизерима фашизма. Ниједан , иоле значајнији положајније могао доћи у руке некога ко није био везан за фашисте.Од 1925. на снази је закон који је одређивао да државни чиновници могу бити само они који уживају поверење владе. • Прво је полиција фашизирана , наставило се са војском иако она није никада до краја била индоктринирана, јер је већи део официра био одан краљу. • Последњег дана 1925. законом је битно ограничен рад опозиционештампе, другим се претило одузимањем грађанских права онима који “ наносе моралну и материјалну штету нацији” • Још важније су промене у државној управи : - политику више не води премијер са министрима, одговоран влади, већ је то радио “ шеф владе “ коме су министри само помоћници - Парламент је могао да расправља само о оним стварима које Дуче одреди по свом нахођењу - тесна повезаност државе и партије, државни и партијски апарат самосу инструмент власти у Мусолинијевим рукама

16. 1926. законом , сва законодавна власт је предата у руке владе , чиме је парламент постао сасвим излишан. Мусолини од тада влада декретом. • “Ми контролишемо политичке снаге, ми контролишемо моралне снаге, ми контролишемо привредне снаге, ми смо , дакле, усред корпоративне фашистичке државе “

17. Одлике фашизма • Строгога дисциплина заснована на оданости ауторитету вође • Партија је оруђе у рукама вође • Ауторитет власти се испољава на више начина: - носиоци власти су безпоговорно слушани - нико их није могао позвати наодговорност, супротставити им се или их сменити - сви акти против вође сматрани су актом велеиздаје • Бирократија је темељ режима ; наређења се спроводе без поговора • Око Дучеа се формира круг најповерљивијих сарадника и они чине политички врх • Државна и политичка пропаганда славе Дучеа као изузетног човека, отелотворење сна о националном хероју – изградио се култ најбољег и најспособнијег • Слика вође обавезна је на свим јавним местима • Ауторитарна држава подстиче развој милитаризма ; експанзионизам и освајање нових територија се објашњава потребом “ за животним простором “

18. Напомена: • Реч фашизам се може чути, барем неколико пута током дана, најчешће у политичком животу, широм света. Најчешће овај термин не одговара појави , јер се под њим подводи сваки ауторитативни политички систем, национализам, расизам, дискриминација, насиље и слично. • Разлог коришћења овог појма за неку насилну појаву , лежи не у правилности његове употребе , већ у томе што он буди успомене на трагедију човечанства изазвану Другим светским ратом, те се тако урезала у колективно памћење цивилизације као крајње негативан појам. Фашизам је постао синоним за крајњу опасност.