Класична политичка економија

1. Класична политичка економија Давид Рикардо: живот и дјело • Рикардо (1772-1823) био је угледан економиста и члан парламента, гдје се залагао за слободну конкуренцију и укидање житних закона. • У својим дјелима сумира погледе на новац, вриједност расподјелу, спољну трговину. • Продужио је линију квантитативне теорије новца.

2. Дјела: Чланак Цијена злата (аномонимно); • Есеј о утицају ниске цијене жита на профит од капитала, као одговор на Малтусове написе; • Принципи политичке економије и опорезивања; • Апсолутна и размјенска вриједност; • Примједбе на Малтусове Принципе политичке економије; • Рикардова Сабрана дјела у девет томова уредио је и издао Срафа.

3. Теорија вриједности • Као и Смит, разликује прометну и употребну вриједност; • Раздваја репродуктивна и нерепродуктивна добра, чије су детерминанте рад, односно вриједност; • Прва група добара је далеко бројнија, па је Рикардова теорија – теорија радне вриједности.

4. Роба добија своју прометну вриједности из два извора: рада и ријеткости. • Дакле, детерминанта вриједности су рад и ријеткост. • Постоје добра чија се количина не може повећати никаквим радом и њихову вриједност одређује њихова ријеткост (природни монополи); • Ова добра представљају мали дио робне масе на тржишту, претежна су добра која се стичу радом.

5. Детерминанта репродуктивних добара је потребан рад, а не корисност (употребна вриједност). • Рад је, као мјера вриједности, ограниченог значаја и промјенљив; • За разлику од Смита, за Рикарда употребна вриједност јесте услов вриједности. • Смит се бавио мјером прометне вриједности, а Рикардо испитује од чега зависи вриједност роба.

6. Као ни Смитова, теорија радне вриједности није му предметно универзална, али је универзална временски (капитализам је вјечити систем). • Рикардо је, за разлику од Смита рјешио питање профита и ренте • Рента као резултат приватне својине над земљом, не противрјечи теорији радне вриједности, већ је с њом у пуном складу (претходи Марксовој теорији).

7. Капитал своди на рад, капитал и јесте акумулисани рад који преноси своју вриједност на производ. • Квалитет рада своди на квантитет. • Најамнина и профит су комплементарне величине, које се међу собом надопуњују. • Подјелу капитала Рикардо врши на основу степена трајности на: стални и оптицајни.

8. За разлику од Смита који је дао заокружено дјело и бавио се цијелом макроекономском проблематиком, Рикардо будући да је Смитов насљедник, сконцентрисао се на расподјелу друштвеног производа, као главни задатак политиче економије. • Проблем вриједности основ је Рикардовог система; • Отишао је даље од Смита, те разликује вриједност и прометну вриједност.

9. Рикардо, као ни Смит, не разликује профит и вишак вриједнопсти. • Рикардова теорија вриједности разликује се по степену монолитности од Смитове, иако није потпуно монолитна. • Док је Смит дао два рјешења теорије вриједности, Рикардо остаје на једној: теорији радне вриједности. • Заједно саМарксом, Рикардо остаје највећи теоретичар радне вриједности.

10. Рикардова теорија расподјеле (надница, рента, профит) • Рикардо изједначава све дохотке, у чијој је основи рад. • Дохоци су дијелови вриједности, која зависи од утрошеног рада, они нису независни и не могу пријећи величину вриједности. • Рикардова анализа доходака је квантитативна.

11. Надница се изједначава са минимумом животних средстава потребних за егзистенцију радника (као код Петија и Смита). • Рикардова теорија ренте је теорија деференцијалне ренте. • За квантитативне односе доходака пресудно је дјеловање закона о опадајућимприносима.

12. Смањивање приноса преласком на све лошија земљишта, поскупљује храну и подиже номиналну надницу, мада она реална остаје непромјењена. • Профит такође опада због раста трошкова, а једини који имају користи од овога су земљовласници, јер рента расте. • Ову ситуацију одржавају Житни закони, који забрањују увоз јефтинијег жита из Европе.

13. Рикардо заступа квантитативну теорију новца, по којој ниво цијена зависи од количине новца у оптицају. • Свако повећање понуде новца, обара његову јединичну вриједност, изазива раст цијена и повећање увоза. • У тој ситуацији дугови се морају намирити у злату, чиме се смањује количина злата и новца, вриједност новца расте, цијене се смирују и расте извоз.

14. На ово се надовезује и схватање о упоредним предностима у спољној трговини. • Када земља (пр. Потугал) има апсолутно ниже трошкове у производњи нека два добра од друге земље (Енглеска), она ће се одлучити на производњу само оног добра гдје је добитак већи. • Тиме препушта другој земљи (Енглеској) производњу оног производа гдје је губитак мањи.

15. Рикардо штити интересе класе капиталиста: • Квантитативном теоријом новца и залагањем за стабилну вриједност новца; • концепцијом о опадајућим приносима и компаративним предностима од спољне трговине (међународном специјализацијом).

16. Рикардов модел раста • Везује се за Рикардов “житни” модел вриједности и “житни” модел расподјеле. • Опадајући профити могу се опоравити слободним увозом жита и обарањем његове цијене, из чега би произишао пад учешћа ренте у ДП. • Учешће ренте у ДП зависи од стопе опадајућих приноса.

17. Ако се задржимо на најбољем земљишту, диференцијалне ренте нема, све припада профиту; • Када друштво дође до најгорих парцела, ренат ће прогутати сав производ и профити ће потпуно нестати. • Учешће ренте (Ra) у укупном пољопривредном производу (Ya) износи: Ra / Ya = (1-b) / (1+b); • гдје су Qа приноси на најплоднијој, а bQa приноси на најлошијој парцели.

18. b расте брзо услијед опадајућих приноса, па брзо расте и учешће ренте у ДП. • За b = 1 (најплоднија парцела), учешће ренте у аграрном производу је нула; • За b = 0 (најлошија парцела), цијели аграрни производ једнак је ренти. • Пошто стопа раста становништва (n) зависи од вишка тржишне наднице над природном (W), тада је: n = α (W -1), гдје јеαпозитивна константа.

19. W = 1 + (n / α); • Надница је једнака природној надници плус стопа раста становништва. • Раст капитала (k ) зависи од нето профита на капитал (r ): k = β r; • гдје је β позитивна константа. • Профит по раднику (r) је вишак маргиналне продуктивности (bQ) изнад наднице W: r = (bQ – W) / (K / L).

20. k = n = (bQ – 1) / [(1 / α) + (1 / β)] x (K / L) • Ако је K / L константно, стопа раста капитала (k ) зависи од вишка маргиналног производа изнад природне наднице (bQ – 1). • Ако стопа раста становништва тежи ка нули, тада и надница и профит теже ка минималном нивоу; • Када надница падне на ниво 1, тада профитна стопа пада на нулу, јер и bQ – 1, пада на нулу, што успорава акумулацију капитала.

21. Житни модел • “Рикардово доба” (1816 – 1846) - период од доношења до укидања Житних закона јесте ера песимизма, • обиљежена је оштрим сукобима у сфери расподјеле (радници – капиталисти насупрот капиталиста - земљопосједника) који су проистекли из опадајућих приноса.

22. Земљопосједници су уживали високе ртенте због изузетно високих пореза на увоз јефтинијег континенталног жита. • Рикардо, као и Малтус користе диференцијалну ренту за објашњавање односа у факторској расподјели доходака. • Малтус се плашио раста, а Рикардо пада профитне стопе, јер профити по Рикарду продубљују тржиште.

23. Вишак произведен од стране капиталиста не смањује агрегатну тражњу, јер су и инвењстиције тражња. • Рикардо своди све робе на жито и трага за апсолутном мјером вриједности, полазећи од релативних цијена. • опадајући приноси се јављају због плаћања ренте, раст ренте се може спријечити слободним увозом жита и обарањем његове цијене.

24. Овај модел је добио на актуелности појавом Срафине књиге: Производња роба помоћу роба и теоријског правца неорикардијанизма. • Рикардо је пред крај живота напустио жито као апсолутну мјеру вриједности у корист одређивања релативних цијена роба.

25. Сљедбеници Рикарда • Могу се подијелити у три велике групе: • Рикардијанци (Џ. Мил, Џ. Мекулох, Р. Торенс); • Социјалисти – рикардијанци; • Анти – рикардијанци (С. Бејли, В. Н. Сениор) настоје да објективистичку теорију радне вриједности замијене субјективистичком теоријом корисности.

26. Рикардијанци су напустили теорију радне вриједности у корист теорије трошкова производње; • Антирикардијанци су оспорили Рикардову теорију. • Бејли је критиковао Рикардову теорију апсолутне вриједности и био поборник релативне вриједности (вриједност није нешто интристично, већ оцјена – евалуација од стране економских субјеката).

27. В. Н. Сениор је доказивао да вриједност зависи само од услова понуде и тражње (такође заговара релативну вриједност); • Одређује прецизно опадајућу маргиналну корисност. • камата је награда за одрицање од потрошње (позитивна временска преференција). • Профит је награда капиталу по два основа: психолошком и технолошком (допринос инвестиције друштвеном производу).

28. Симон де Сисмонди • Првобитно је заступао lesefer систем, али касније у раду Нови принципи политичке економије оштро критикује капитализам и наступа као заштитник интереса ситних робних произвођача; • Крупна производња рађа монополе, а положај ситних произвођача не могу поправити колоније.

29. Био је под утицајем Жан Жака Русоа, што се огледа у његовој концепцији економског романтизма, чији је утемељивач. • Супротстављао се Рикарду и класичарима, критикујући капитализам, који доводи до заоштравања противрјечности, биједе радника,криза хиперпродукције и расцјепа између рада и капитала. • Држава треба за заштити ситне произвођаче од кобне конкуренције.

30. Прави разлику између радних и нерадних доходака (профит и рента); • Политичка економија истражује богатство, али то мора везати за појединца, човјека и зато проблем расподјеле мора бити у првом плану; • Лењин је концепцију Сисмондија назвао економским романтизмом, а руске народњаке који су слиједили Сисмондија, отаџбинским сисмондистима.

31. Сисмонди је теоретичар потрошње на: • макро плану (недостатак агрегатне тражње води слому капитализма) и • микро плану (очување самосталности и индивидуалности, те једнакост људи). • Излаз треба тражити у повратку на прелазно стање ситне робне производње, гдје постоји капиталистичка рационалности, али без толиких неправди у сфери расподјеле.

32. Сисмонди је одбацивао зла и феудализма и капитализма и могућност равнотеже између појединца и друштва, производње и потрошње, тражио у прелазном стању. • Противрјечност Сисмондијевих идеја је у настојању да се очува приватна својина и лични интерес, али без раслојавања и конкуренције, занемарујући да се управо то прелазно стање које он заступа развило у капитализам.

33. Џереми Бентам • Период између Смитовог Богатства народа и Рикардових Принципа политичке економије (1776-1817.) је период оптимизма и ентизијазма; • Тада се и јавља правац утилитаризам, као нови приступ објашњавању човјекове мотивације за акције, а развио га је управо Бентам.

34. Економски субјекти, себични и компетитивни, мотиве акција налазе у жељи да себи приуште задовољставо и избјегну напор. • Човјекови мотиви подстакнути су: • Максимизирањем корисности; • Сопственим интересом (људи су хедонисти и егоисти). • Задовољство и не-задовољство су покретачке снаге човјекових акција.

35. Бентамова теорија била је под утицајем јуриспруденције (извориште правних наука – кодекс и скуп правних начела и принципа којима се регулисала судска пракса). • Начело корисности није везано за Њутновску механику, већ за принципе јуриспруденције. • Поредак је природан ако је заснован на вишеструким карактеристикама субјеката, а вјештачки ако се ослања само на неке од њих.

36. Природни поредак постоји и код класичара и код неокласичарско-утилитаристичког модела, али су му извори различити: • Код класичара то је физички природни поредак; • Код неокласичара то је хијерархизовани правни поредак, по узору на свијет флоре и фауне.

37. По Бентаму, ефикасност закона утиче на људе и њихов однос: • Задовољство и не-задовољство у привреди; • Дозвољено – недозвољено у праву. • Принцип утилитета значи највећу срећу за највећи број људи, а поредак није промотер среће, већ бранилац прекршаја који доносе несрећу и не-задовољство.

38. Развој класичне економије