ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАМ

1. ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАМ Америка XX вијека

2. Америка с почетка 20. вијекла се разликовла од викторијанске Европе, која је иако у капитализму, још увијек носила трагове феудалног друштвеног уређења; • У Америци, с друге стране, влада либерални капитализам и индивидуално предузетништво у тежњи за освајањем богатства и моћи. • Амерички економисти нису били критични, писали су под утицајем вулгаризатора класичне економије.

3. Институционализам је доминантна школа у САД почетком 20. вијека, чији је успјех везан за утврђивање антропологије као научне дисциплине. • Економија се дефинише као проучавање појединих аспеката културе који су важни за испуњење друштвених и материјалних потреба људи. • Економски систем је отворен процес, културни ентите који се мијења, а вриједности економских учесника одређују правац економског развоја.

4. Институционалисти замјењују ортодоксну концепцију равнотеже својим методолошкиом индивидуализмом. • Анализу смјештају у оквире ширих еволуционистичких процеса, а посебно разрађују теорију технологије. • Оснивач институционалистичке школе је Торстен Веблен.

5. Торстен Веблен • Одбацио је класична и маргиналистичка гледишта, био је под утицајем Канта и америчког позитивизма. • Истицао је реформистичку идеју о могућности сагласности класа и владавини технократије. • У свом главном дјелу Теорија доколичарске класе критикује америчке власнике – рентијере.

6. У дјелу Теорија пословног предузећа критикује оштро амерички бизнис и напада идеологију која претвара све хумане и друштвене вриједности у комерцијалне термине и новчане показатеље. • На систему цијена почивају све економске институције. • Нарочито напада доколичарску класу – бароне бизнисмене, који су експолатисали цијело америчко друштво.

7. У овој књизи је примјенио критички метод, који је први формулисао Кант. • Напада америчке пословне кругове и њихове измишљене вриједности. • Иако није била конструктивна, његова друштвена неокантовска, институционалистичка критика погађала је у срж економских проблема америчког друштва и показала недостатке либералног (монополистичког) капитализма.

8. Кејнс: живот и дјело • Џон Мајнард Кејнс је један од великих мислилаца 20. вијека, средишњи лик збивања на интелектуалном, политичком, државном, културном, берзанско-финансијском и економском плану. • Његов фунданментални допринос је да не знамо нити да можемо израчунати шта доноси будућност. (Р. Скиделски).

9. Био је непоколебљиви присталица Pax Britannicaи неспреман да прихвати било чију другу водећу улогу. • Бавио се политиком, присуствовао Париској мировној конференцији, критиковао Черчилов повратак златном стандарду. • Најважније дјело: Општa теорија запослености, камате и новца.

10. Најважнији доприноси Кејнса: • Установљавање макроекономије као економске дисциплине; • Продор квантификације у макроекономске државне економске билансе; • Обновљено повјерење тржишни систем.

11. Кејнсова економске филозофија • Економски систем развоија на сљедећим идејама: • Економске једнакости усмјерене ка ефикасности и политичке неједнакости усмјерене ради утемељења добре владе. • Неизвјесности и вјероватноће (насупрот неокласике и марксистичког огранизма осуђеног на пропаст).

12. Економија је морална наука, утемељена на вриједносним судовима, Кејнсова рационална етика је етика мотива, а не посљедица. • Кејнсова етика је: идеал мотивације предузетника у условима неизвјесности. • Једино су покретачки мотиви сигурни, а не исходи. • Држава као колективни актер је значајна као средство подстицања мотива индивидуалних предузетника.

13. Кејнсова теорија и доприноси • Његова теорија је економија агрегатне тражње, мањак тражње је и узроковао свјетску велику кризу. • Када је премала тражња производња се смањује да би се обезбиједила равнотежа на нивоу испод пуне запослености. • Кључна идеја јесте постојање невољне запосленостинедостатка агрегатне тражње (тражња потрошача и инвеститора).

14. Агрегатну тражњу која је недовољна треба повећати државном потрошњом. • Кејнс полази од хипотезе да по којој са растом дохотка потрошња апсолутно расте, али релативно пада – Кејнсова хипотеза о апсолутном дохотку. • По тој теорији потрошња је већа код сиромашних, него код богатих и током времена са растом дохотка бива све мања. • Стога је проблем недовољне агрегатне тражње све гори што је друштво богатије.

15. Најважнији теоријски доприноси Кејнса: 1. Заокрет од: • Микро ка макро анализи; • Кратког ка дугом року; • Монетарних ка реалним агрегатима; • Варијација цијена ка варијацијама количина; 2. Хипотеза о агрегатној потрошњи и штедњи као стабилним функцијама дохотка;

16. Најважнији теоријски доприноси Кејнса: 3. Раздвојеност штедње и инвестиција који се могу уравнотежити само промјенама дохотка; 4. Објашњење тражње за новцем помоћу спекулативног и трансакционог мотива; 5. Детерминисаност реалних надница обимом запослености.

17. Кејнзијанска економија • Кејнзијанска економија је теорија у чијем је средишту функционисање агрегатне (макро) економије и која своју инспирацију црпи из Кејнсових радова. • Прије Кејнса није постојала макроекономија, а Кејнсова Општа теорија... написана је као реакција на класичну ортодоксију.

18. Између кејнзијанске и пред-кејнзијанске економије постоје 4 крупне разлике: • У пред-кејнзијанској економији инвестиције се руководе склоношћу ка штедњи, док кејнзијанаца истичу примат инвестиционих одлука и њихов значај за објашњавање нивоа запослености и раст. Инвестиције детерминишу производњу, која детерминише штедњу кроз мултипликаторско повећање дохотка на нивоу мањем од пуне запослености.

19. 2. У пред-кејнзијанској економији постоји подвојеност између теорије новца и теорије вриједности. Не постоји имовинска тражња за новцем, а повећање понуде новца утиче на ниво цијена. • Код кејнзијанаца новац се тражи као имовина, камата је одређена понудом и тражњом за новцем. Утицај новца на цијене зависи од утицаја камата на однос потрошње и производње.

20. 3. У пред-кејнзијанској економији агрегатна тражиште рада функционише као и свако микро тржиште, незапосленост је вољна, а понуда и тражња за радом се изједначавају промјенама цијене рада – реалне наднице. • Кејнс класичну вољну преокреће у невољну незапосленост, јер радници не могу да одређују своју реалну надницу, будући да немају контролу над нивоом цијена.

21. 4. Кејнзијанска економија одбацује идеју да је функционална расподјела доходака одређена механизмом који осигурава да је награда факторима одређена маргиналном продуктивношћу. • Кејнзијанска теорија расподјеле указује на зависност профита од од инвестиционих одлука фирми и од склоности штедњи коју претпостављамо за имаоце награда и профита.

22. Постмаршалијанска економија Британски Кембриџ, амерички Кембриџ и теорија тржишних форми

23. Економску теорију западних земаља с почетка 20. вијека обиљежава постмаршалијански, од 1930-тих посткејнзијански правац, а од 50-тих њихова синтеза. • Два Кембриџа обухватају критикичаре постмаршалијанске и посткејнзијанске мисли, те писце социјалистичке и марксистичке орјентације. • Џ. Робинсон је 1971. тај развој описала као кризу економске теорије која се односи на правце потекле из два Кембриџа.

24. Филип Викстид • Викстид је дао два доприноса: дефинисао производну функцију и формулисао проблем исцрпљивања производа. • Производна функција: Маргиналисти законом опадајућег маргиналног производа дефинишу расподјелу – сваки фактор добија онолико колико му је маргинални допринос. • Постоје случајеви опадајућих и растућих приноса, а удјели фактора у производњи су често фиксни па је немогуће дефинисати њихову маргиналну продуктивност.

25. Џон Бејтс Кларк • Кларк се у почетку противио рикардијанској економији и залагао се за моралистички базирану државну интервенцију. • У дјелу Расподјела богатства мијења своју моралистичку орјентацију и посвећује се функционалној расподјели доходака доказујући:

26. Да је конкуренција најбољи покретач развоја; • Најбоље се служи јавном интересу кроз конкуренцију; • Тржиште на најбољи начин даје своје евалуације кроз маргиналистичке корисности и продуктивности; • Државна интервенција треба да усмјерава тржиште искључиво кроз антитрустовско законодавство.

27. Кларк је повезивао у једном систему: • производњу, расподјелу и потрошњу; • Капитал и рад; • Наднице, профит и ренту; • Маргиналну продуктивност и корисност. Маргинална продуктивност осигурава три важна начела: • Ефикасност производних фактора; • Праведност; • Симетрију (расподјела одговара производњи).

28. Британски Кембриџ • Британски Кембриџ слиједио је дослиједну маршалијанску традицију. • Теорија репрезентативне фирме је произишла из концепта слободне конкуренције, као модел конкурентског предузећа у идеалним условима. • Представници: Фосит, Сиџвик, Маршал, Робертсон и Пигу. • Кембриџски економиста је био и Кејнс.

29. Артур Сесил Пигу • Најпознатији је по својој економици благостања: проучавање ситуације када тржиште престаје да продукује пожељне ефекте који се од њега очекују: • Тада је неопходна интервенција државе или приватних органа; • Морају се разликовати приватни и јавни трошкови када не постоје константни приноси (субвенционисање производње с опадајућим приносима, а опорезивање оне са растућим приносима).

30. Пигу је критиковао монополски капитализам, зато што појава монопола и непотпуне конкутренције доводи до нерационалног коришћења привредних ресурса. • Економска теорија треба да се бави практичним проблемима, а не само рационалном употребом фактора производње. • У дјелу Социјализам versus капитализам указује на полемику да ли је социјализам алтернатива за капитализам.

31. Поставња питање да ли социјализам може бити рационалан и технички ефикасан и без профита. • Залагао се за инвестиције у људе, у њихово здравље и стандард и за прогресивно опорезивање у циљу елиминације неједнакости у друштву. • Указује на јавни карактер социјалистичке и капиталистичке приватне индустрије. • Када понуда и тражња нису једнаке мора се обезбиједити планирање, као координациони механизам.

32. Морис Доб • Припадао је струји кембриџских марксиста и указивао на негативне стране капитализма и предност социјалистичког привредног развоја. • Инвестиције у социјализму су резултат економско-политичких одлука владе, али инвестиције се не контролишу директно. • Треба водити рачуна о критеријумима за доношење одлука и лимитираности фактора развоја и плана.

33. Основни циљ по Добу је максимирање народног благостања (корисности) и минимизирање расхода у циљу добијања највећег аутпута. • Критикује економику благостања у студији Економика благостања и социјалистичка привреда. • Доб спада у писце чији је допринос анализи социјализма у оба Кембриџа био највећи.

34. Срафина револуција • Срафа је такође спадао у марксистички орјентисане писце, као и Доб. • Срафино дјело Производња роба помоћу средстава за производњу означило је у англоасксонској економкској теорији повратак Рикарду и Марксу и напуштање традиција неокласичне економије. • Срафа је дао важан аналитички апарат за израчунавање вишка вриједности.

35. Игнорисао је у значајној мјери класични приступ у ком се производња вишка објашњава радом (Марскова теорија вишка вриједности и експолатације); • Срафа полази од анализе материјалног свијета роба, умјесто односа производње, а Срафине цијене имају више обрачунски карактер. • Срафин повратак класицима и објашњење трансформационог проблема упутио је многе економисте разних школа и генерација да поново читају Маркса и Рикарда.

36. Џоан Робинсон • Џ. Робинсон је сматрала да су Маркс и Енгелс очекивала да се социјализам јави прво у развијеним земљама, а десило се да се он јави у неразвијеним. • У таквим условима планирање је једно од ефикасних средстава акумулације, која је основни циљ. • Акумулација извлачи средства за инвестиције у средства за производњу и одбрану која нису расположива за потрошњу.

37. Стога је кључна потреба да се одржи равнотежа понуде и тражње на тржишту потрошних добара. • Неокласични модел чисте конкуренције је неприхватљив, неокласични модел ефикасности омогућава бољи приступ теорији планирања у социјализму. • Критикује капитализам (индустрализацијом и прогресом није дoшло до смањења биједе у свијету) • Дјела: Оглед о марксистичкој економској теорији, Акумулација капитала и Аспекти развоја и недовољног развоја.

38. Aмерички Кембриџ Пол Свизи • Био је један од оснивача часописа Monthly Review и уредник The Review of Economic Studies. • Припадао је марксистичким економистима. • У дјелу Теорија капиталистичког развоја анализирао је капиталистичку привреду, монополе и динамику кретања.

39. У дјелу Мопополски капитализам истиче противрјечност савремене технологије у односу на низ тешких проблема у друштву. • Вишак вриједности Свизи је замијенио појмом економског вишка - разлика између ДП и трошкова производње тог производа. • Централни проблем настаје у реализацији тог вишка производа због недовољне тражње у ирационалном друштву какав је капитализам.

40. Јозеф Шумпетер • Познат је по дјелу Теорија привредног развоја, гдје полази од Валрасовог стања равнпотеже у ком доминирају два дохотка (најамнина и рента). • Шумпетер је тражио факторе динамизирања привреде и начин доласка до профита. • Динамички фактор који обезбијеђује профит су иновације у коришћењу фактора производње.

41. Новчана средства за реализацију настојања предузетницима обезбјеђују банке, а експанзија кредита доводи до раста цијена, што напосљетку доводи до слабљења просперитета. • Враћање кредита доводи до пада профита, а привреда улази у депресију. • Привреда пролази кроз кружно-циклично кретање, а услови слободне конкуренције су најповољнији за функционисање капиталистичке привреде.

42. Раздваја се капитал-својина од капитал-функције. • Монополи и државна интервенција ликвидирају најјаче економске снаге капитализма, па Шумпетер сматра да капитализам мора да пропадне, а на његово мјесто долази социјализам као рационалан систем. • Социјализам посматра као систем са централно-административним органима који контролишу средстава за производњу и производњу, а економска дјелатност је јавног, а не приватног карактера.

43. Џон Кенет Галбрајт • По Галбрајту, постоје разлике у економским проблемима појединих земаља. • Крупна корпорација је потреба индустријских система САД, Велике Британије и Француске, а њој су контратежа раднички синдикати. • Код крупних корпорација долази до изражаја значај планирања, маркетинга и рекламе, јер не могу да инвестиције препусте ex post тржишној валоризацији.

44. Умјесто неокласичног суверенитета потрошача наступа суверенитет произвођача, чиме се руши теорија о доминацији потрошачке тражње и принципа корисности код неокласичара. • Капитал-функцију не врше само менаџери, већ цијела организациона структура која обухвата оперативне тимове стручњака, планирање, истраживање, науку и раднике (техноструктура). • Пољопривреда је ипак ефикаснија у мањим јединицама (“тржишни сектор”).

45. Социјалистичке привреде имају плански карактер, међутим и капитлизам карактерише много планирања. • Строга Галбрајт не подвлачи потребу замјене капитализма социјализмом, већ конвергенцију оба система ка развијеном индустријском друштву (реформа капитализма). • Остварење друштвених циљева постиже се национализацијом крупне индустрије.

46. Теорија тржишних форми Економика благостања • Маршалов теоријски систем је изазвао критичке реакције због повезивања друштвеног еволуционизмаи утилитаристичке етике. • Срафа доказује да је Маршалова теорија парцијалне равнотеже одржива једино у условима константних приноса.

47. Срафа је показао да растући приноси подразумијевају опадајућу криву трошкова и умјесто анализе базиране на константним приносима, он се окреће анализи монопола. Тржишне несавршености испољавају се као активне снаге: • Располагање тржишним ресурсима; • Правно повлашћени положај; • Контрола значајног дијела укупне производње.

48. Ово је почетак анализе монополистичке конкуренције коју ће развити Чемберлин и Робинсонова. • Теорија монополистичке конкуренције почива на два начела: • Већина фирми сама одређује своје цијене и имају монополистичку моћ; • Не постоје природни монополи у гранама.

49. Чемберлин полази од сљедећих премиса: • Реална привреда не функционише на начелима потпуне конкуренције; • Фирме нису пасивни примаоци цијена: • Фирме на тражњу утичу кроз диференцијацију производа, прмоцију и рекламу.

50. Робинсонова истиче сљедеће: • Фирма у потпуној конкуренцији може да прода све што жели, без да утиче на цијене (крива растућих трошкова); • Фирма у непотпуној конкуренцији суочена с опадајућим трошковима не може да увећа продају ако не снизи цијене (негативан маргинални приход). • Посљедице су да се наднице не исплаћују на нивоу маргиналног производа и да не важи принцип суверенитета потрошача.