530 likes | 1.18k Views
Parazitologija. PROTOZOOLOGIJA. Subregnum Protozoa - morfologija. Jedno ćelijski eukari ot ski organizmi . Jedno ili više jedara različite građe . Citoplazma je podeljena na endo i ektoplazmu . Organele za kretanje: pseudopodije, flagelumi, undulentne membrane ili cilije .
E N D
Parazitologija PROTOZOOLOGIJA
Subregnum Protozoa - morfologija • Jednoćelijski eukariotski organizmi. • Jedno ili više jedara različite građe. • Citoplazma je podeljena na endo i ektoplazmu. • Organele za kretanje: pseudopodije, flagelumi, • undulentne membrane ili cilije. • Razmnožavanje: bespolno i polno. • Imaju sposobnost transformisanja iz pokretne, metabolički i reproduktivno aktivne vegetativne faze (faze trofozoita) u cistu, oblik u kojem mikroorganizam preživljava.
Protozoa su veoma heterogena grupa koju čini nekoliko različitih filuma. • Danas je poznato oko 80 000 vrsta praživotinja, mada se pretpostavlja da je njihov broj daleko veći. • Većina praživotinja su solitarne (pojedinačne), mada ima i veliki broj kolonijalnih Volvox Eudorina Pandorina • Naseljavaju sve tipove staništa - mora, slatke vode i zemljište. • Veliki broj vrsta su komensali i paraziti, među kojima su mnoge vrste značajni kao izazivači bolesti ljudi i životinja. • Telesna veličina im varira od mikrometra, kod nekih planktonskih vrsta, pa do nekoliko milimetara kod nekih dinoflagelata, ameba i cilijata
Među praživotinjama su zastupljeni svi tipovi ishrane. Jedan broj vrsta se hrani autotrofno, dok većina koristi organske materije iz spoljašnje sredine za svoju ishranu (heterotrofno). • Mnoge vrste aktivno sakupljaju ili hvataju hranljive partikule iz spoljašnje sredine i vare ih pomoću enzima u hranljivim vakuolama. • U zavisnosti da li se radi o čvrstim ili rastvorenim česticama govorimo o fagocitozi, pinocitozi ili aktivnoj endocitozi.
Fagocitozna ishrana se označava kao fagotrofna, a pinocitozna kao osmotrofna. • Posrednička endocitoza se obavlja preko receptora na membrai: makromolekuli kao što su proteini, polisaharidi, polinukleotidiili čak čitave ćelije (npr. bakterije) koji ne mogu da prođu kroz membranu ni pasivnim ni aktivnim transportom. • Tada se unošenje i izlučivanje velikih molekula obavlja se aktivnim učešćem membrane pri čemu ona obrazuje vezikule, a procesi se nazivaju endocitoza i egzocitoza. • Proces unošenja makromolekula i rastvora u ćeliju naziva se endocitoza, dok se izbacivanje specifičnih proizvoda ćelije ili nekih drugih materija u vanćelijsku sredinu naziva egzocitoza. Didinuim - aerob Toxoplasma gondii - anaerob • Većina praživotinja je prilagođena životu u aerobnim uslovima. • Manji broj vrsta, posebno endoparazitskih su obligatorni anaerobi. • Neke vrste i u ovom pogledu pokazuju izuzetnu ekološku plastičnost, tako da se u uslovima nedostatka kiseonika ponašaju kao anaerobi, a kada im je kiseonik dostupan prelaze na aerobni režim života.
Kretanje praživotinjama omogućavaju organele – tri osnovna tipa: bičevi, pseudopodije i cilije. • Mnoge parazitske vrste nemaju organele za kretanje, kao ni sposobnost kretanja usled specijalizacija na parazitizam. • Kretanje praživotinja je tesno povezano sa ishranom, jer se kod većine kretanjem stvaraju uslovi za ishranu (vrtložne struje bičeva i cilija usmeravaju hranu ka ćelijskim ustima; pseudopodije prilikom kretanja obuhvataju hranljive partikule itd.).
Praživotinje imaju sposobnost reagovanja na stimuluse spoljašnje sredine, u smislu izbegavanja ili približavanja određenim hemijskim ili fizičkim stimulusima. Čitava ćelija je praktično i receptor i efektor. Za ove reakcije na draži iz spoljašnje sredine su odgovorni specifični receptorni molekuli u ćelijskoj membrani. • Kod praživotinja postoji bespolno i polno razmnožavanje. Bespolno se razmnožavaju binarnom i multipnom deobom, plazmotomijom i pupljenjem. • Prilikom binarne deobe, koja predstavlja mitotičku deobu, dolazi do deobe jedara, a zatim i citoplazme i rezultat je formiranje dve identične jedinke. • Deobna ravan može biti uzdužna kao kod bičara ili poprečna kao kod trepljara.
U multipnoj deobi (šizogonija) dolazi do deobe jedara na veći broj a zatim i do deobe citoplazme čiji je rezultat nastanak većeg broja jedinki. Multipna deoba je česta među praživotinjama i poznati su primeri kod nekih Foraminifera, Radiolaria, kolonijalnih bičara, a takođe i u životnim ciklusima Apicomplexa. • Plazmotomija se često smatra vrstom multipne deobe i javlja se kod nekih višejedarnih praživotinja, gde dolazi do diferenciranja novih ćelija oko postojećih jedara sa citoplazmom. • Pupljenje je čest način bespolnog razmnožavanja, prilikom koga se obrazuje jedan ili više pupoljaka na prvobitnoj jedinci, od koje se diferenciraju nove jedinke
Postoji više tipova polne reprodukcije od kojih ćemo istaći singamiju, konjugaciju i autogamiju. • A) Pod singamijom podrazumevamo spajanje čitavih reprodukujućih jedinki ili gameta. Veličina gameta može biti različita, pa prema tome razlikujemo više načina singamije (izogamija i anizogamija). • C) U autogamiji, učestvuje samo jedna jedinka i na ovaj način je rekombinacija gena znatno manja nego kod konjugacije. Autogamija je karakteristična za vrste koje žive u stabilnijim sredinskim uslovima. • B) Konjugacija je polni proces pri kome dolazi do razmene jedara između jedinki (konjuganata) pomoću protoplazmatičnog mostića koji se formira između njih. Proces je dosta složen i karakterističan za Ciliophora.
Zbog svoje enormne biološke i ekološke raznovrsnosti klasifikacija Protozoa je izuzetno komplikovana, i kao rezultat toga u novijoj i starijoj naučnoj literaturi postoji ogroman broj različitih klasifikacionih šema. • Ovde će biti izložena aktuelna klasifikacija Svetskog protozološkog društva doneta 1980. godina, prema kojoj se podcarstvo Protozoa klasifikuje na 7 filuma: • Sarcomastigophora • Labyrinthomorpha • Ascetospora • Apicomplexa • Microspora • Myxozoa • Ciliophora • Klasifikacija je izvršena prema načinu ishrane, kretanja, razmnožavanja i karakteristika životnih ciklusa navedenih grupa.
Subregnum Protozoa – patogenost • Hipoteza je da su protozoe koje se nalaze u telesnim šupljinama filogenetski starije od onih koje parazitiraju u ostalim organima. One su bolje prilagođene domaćinu i ređe izazivaju ozbiljne smetnje. Prenamnožene, imaju nadražajno dejstvo na mestu parazitiranja. • Kod mnogih životinja one su komensali. • Različiti su načini inficiranja praživotinjama • vodom • hranom • insektima • Poznato je da protozoama u organizam domaćina sa njima dospevaju i patogene bakterije.
PhylumSarcomastigophora • Sarcomastigophora obuhvataju praživotinje sa bičevima i pseudopodijama. Postoje i oblici koji poseduju više tipova organela za kretanje: na primer neke amebe sa bičevima, ali i autotrofni bičari koji se kreću i pseudopodijama. • Zajednička osobina svih pripadnika filuma Sarcomastigophora je posedovanje jednog tipa jedra - mikronukleusa, s tim što postoje jednojedarne i višejedarne vrste.
SubphylumSarcodina • Sarcodina obuhvataju slatkovodne, morske i terestrične vrste čija je najznačajnija morfološka karakteristika posedovanje pseudopodija kao organela za kretanje. Istovremeno pseudopodijama hvataju plen. • Telo je asimetrično ili radijalno simetrično u zavisnosti od tipa pseudopodija koje poseduju. • Citoplazma je diferencirana na ekto i endoplazmu. Sve vrste su heterotrofne i hrane se drugim sitnijim organizmima kao što su bakterije, alge, druge protozoe i sitnije životinje (nematode, rotatorije...). • Razmnožavaju se bespolno, binarnom i multipnom deobom, a polno razmnožavanje postoji kod manjeg broja vrsta. • Veliki boj vrsta predstavlja endoparazite ljudi i životinja. • Zavisno od opšte morfološke građe i tipa pseudopodija, klasifikuju se na dve klase i 5 redova: • Classis Rhizopoda (Amoebida, Testacea, Foraminifera) • Classis Actinopoda (Heliozoa i Radiolaria).
Classis Rhizopoda Ordo Amoebida • Entamoeba hystolitica– morfologija • Anaerob. Veličina 10 – 60 µm (najčešće 30 µm). Kreće se pseudopodijama, ima mehurasto jedro, postoji jasna razlika između ekto i endoplazme. • Naseljava mukozni epitel creva čoveka i životinja (uglavnom primate), izazivajući jaku diareju. • Cista je sa čvrstom opnom, vrlo otporna. • Široko rasprostranjena je i E. dispar.
Entamoeba hystolitica - biologija • Aktivni stadijum su trofozoiti koji postoji samo u krajnjem domaćinu u nje govom “svežem” fecesu, dok ciste preživljavaju u vodi, vlažnom zemljištu i hrani. • Cista ima čvrstu opnu, 4 jedra, glikogen u obliku hromatofilnih štapića. Mogu se neutralisati izlaganjem visokoj temperaturi ili smrzavanjem. • Životni vek (ciste) van domaćina je nekoliko meseci. • Kada se proguta cista do infekcije dolazi njenim pucanjem i oslobađanjem trofozoita u digestivni trakt. Ameba se ubušuje u epitel creva praveći lezije. Takođe, ulazi i u krvni sistem odakle se širi do svih organa, pre svega jetru, pluća, i mozak. • Izazivajući otečenost jetre mogu dovesti do smrti domaćina.
Entamoeba hystolitica– životni ciklus • Cista fecesom dospeva u spoljašnju sredinu. Posle ingestije cisti pod dejstvom enzima se razgrađuje opna ciste u tankom crevu. Iz metaciste nastaje ameba sa 4 jedra koja se deli na 4 mladametacistična trofozoita. • Metacistični trofozoiti naseljavaju kolon u kome dobijajukarakteristike zrelog trofozoita. • Ponekad se u citoplazmi dizenteričnih ameba mogu videti ingestovana crvena krvna zrnca.
Entamoeba hystolitica– patogeneza • Infekcija ovom vrstom amebe može dovesti do različitih bolesti, poput amebijaze, amebne dizenterije, ili oštećenja jetre. Simptomi infekcije uključuju dizenteriju, dijareju, gubitak mase, nesvestice, bol u stomaku i prisustvo ameba. Amebe se mogu zarivati u zid (epitel) creva, uzrokujući karakteristične flašolike lezije, i potom dospeti u krvotok. Eritociti su pronađeni u nj. citolpazmi. flašolike lezije oštećena jetra
Entamoeba hystolitica – dijagnoza i lečenje • Dijagnostika: Najčešće direktnim razmazom stolice i bojenjem, uzgajanjem u kulturi, serološkim ispitivanjem (detekcija antigena i antitela), PCR metodom vrši se determinacija vrste. • Prevencija i lečenje: prevencija amebijaze se ogleda u stvaranju povoljnih higijenskih uslova za život, održavanju lične higijene, pravilnoj ishrani,...Lečenje se sprovodi lekovima i dijetnim režimom ishrane, u zavisnosti od stadijuma i organolokalizacije amebijaze. Amebna dizenterija u kolonu
Komensalne amebe digestivnog trakta • Entamoeba gingivalis • Na oralnoj mukozi, najčešće između zuba. Može naseljavati i uterus. • Nema cističnu formu. • Širi se oralnim putem • Entamoeba coli • Kolonizuje mukozu kolona, trofozoiti se kreću tromo, ekscentrično postavljen kariozom, (agregacije hromatina po citoplazmi). • Cista sa 8 jedara.
Subphylum Mastigophora • Poznato je oko 7 000 vrsta bičara. • Većina vrsta je slobodnoživeća, dok je manji broj komensala, simbionata ili parazita drugih životinja. • Najznačajnija odlika ovih organizama je posedovanje bičeva (flagellum) kao lokomotornih organela. • Najčešće imaju dva biča, mada njihov broj može biti i veći. • Kod nekih dolazi do srastanja biča sa ćelijskom membranom i obrazovanja undulentne membrane. • Broj bičeva, položaj bičeva na telu (mesto sa koga polaze bičevi - prednji, srednji ili zadnji deo tela), kao i načini kretanja bičeva su važni za sistematiku bičara. Trichomonas Chlamydomonas
Većina vrsta poseduje samo jedno jedro, mada se višejedarnost javlja kod Opalinata (odvojenih u poseban filum). • Citoplazma po pravilu nije diferencirana na ekto- i endoplazmu. • Vrsta i raspored ćelijskih pigmenata, kao i struktura ćelijskih organela su takođe značajni za sistematiku. • Autotrofni bičari (Phytomastigophora) imaju plastide sa hlorofilom, dok se kod nekih heterotrofnih (Zoomastigophora) javljaju plastidi, ali bez pigmenata (leukoplasti), što upućuje na blisku evolucionu vezu ove dve grupe. morfologija
Rezervne hranljive supstance u ćelijama bičara su masne kapi, skrob, ili glikogen. • Autotrofni bičari najčešće kao rezervnu hranu u ćeliji imaju skrob, mada se kod nekih paralelno ili sa starenjem ćelije javljaju i masne kapi. • Većina heterotrofnih bičara kao rezervnu hranu imaju masne kapi, a kod manjeg broja vrsta se formiraju i glikogenski depoi. • Površina ćelije je pokrivena elastičnom pelikulom, koja je obično gola ili čvrstim skeletom (lorikom) organskog ili mineralnog porekla. • Prema načinu ishrane i ćelijske građe, podrazdeo bičara se klasifikuje na klase: • Phytomastigophora • Zoomastigophora.
Dominantan način razmnožavanja je deoba na četiri nove jednike, zoospore. • Polna reprodukcija je izogamija (gameti + i -). • Spajanjem nastaje diploidni zigot.
Classis Zoomastigophora Ordo Trichomonadina Trichomonas vaginalis – morfologija i biologija • Ovi bičari su obično kruškastog oblika sa četiri slobodna biča. • Peti bič gradi undulentnu membranu. Duž undulentne membrane neke imaju fibrilarnu nit – costa. • Kroz protoplazmu prolazi jak aksostil koji daje čvrstinu. • Imaju jedno jedro. • Nemaju cističnu formu.
Trichomonas vaginalis– patološki značaj • Parazitira u vagini kod žena i uretri kod muškaraca i postaje patogena kada se poremeti ravnoteža između njih i normalne bakterijske flore. • Može da se proširi i na mokraćnu bešiku i prostatu. Najčešće se prenosi polnim putem. • Izaziva degeneraciju i deskvamaciju epitela i nakupljanje leukocita. • Zapaljenski sekret je belo – žute boje i neprijatnog mirisa (sadrži leukocite i parazite), kao i bakterije.
Kod žena uporedo sa infekcijom protozoe dolazi i do razvoja bakterijske i gljivične infekcije. • Kod žena je ovakvo stanje vrlo neugodno u vidu svraba, pečenja, bolova i dizurije (poremećaj mokrenja). Vremenom prelazi u hroničnu fazu. • Kod muškaraca simptomi su blaži.
Trichomonas vaginalis– dijagnoza i lečenje • Dijagnoza: • uzimanjem vaginalnog i cervikalnog brisa, sekreta uretre, eksprimata prostate, sedimentata urina • kultivacija na podlozi • napraviti nativni i bojeni preparat; • Nalaztrihomonasa u sekretuženaoznačava se kao V grupasekreta. • Lečenje: • Antibiotikommetronidazol. • Potrebno je istovremenolečenjeoba seksualnapartnera. Zapušteni slučajevi mogu rezultirati neplodnošću.
Trichomonas tenax • Zajedno sa vrstom Amoeba gingivalis spada u protozoe komensale usne duplje, šupljih zuba i tonzila. • Brojan kod ljudi koji slabije higijenu usta. • Prenamnoženjem može inficirati pluća i bronhije. • Prenosi se pre svega pljuvačkom, poljupcem, kijanjem ili kontaminiranim posuđem ili vodom za piće. • Parazit se hrani bakterijama, tako da zajedno sa njima pravi koinfekciju disajnih puteva. Sama priroda ove infektivne asocijacije nije poznta. Sam Trichomonas nije sposoban za infekciju. T. tenax i spirohete u pljuvački
Pentatrichomonas hominis • Stanovnik lumena kolona sa varijabinim brojem bičeva (3 do 5). • Nepatogen, samo kod dece može da izazove smetnje u varenju. • Posteriorni bičevi su prikačeni za undulentnu membranučitavom dužinom ćelije. • Generalist: razni primati, psi i mačke. Prisutan kod manje od 2% populacije, (u Meksiku 32%!). Povećano prisustvo parazita direktno je povezano sa opštom higijenom, pošto se širi oralnim putem. • Infekcija vrstom T. hominisvezana je samo za crevo. Ne preživljava u usnoj duplji i urogenitalnom traktu. • Nikad nije patogen kao primarni parazit, već samo sekundarno, posle infekcijom nekom drugom protozoom (npr. Entamoeba histolytica).
Ordo Kinetoplastida Trypanosoma brucei – morfologija i biologija • Krvno -tkivni bičar. Ima vrlo složen životni ciklus tokom koga se menja morfološki i menja domaćina.
Morfološki se razlikuju prema obliku tela, položaju kinetičkih organela i prisustvu biča: d)leišmanija forma (okrugla i bez biča), c) leptomonas (sa bičem napred), b) kritidija (sa bičem koji polazi iz sredine tela) i a) tripanozoma forma sa bičem koji polazi sa zadnjeg kraja tela i formira dugu undulentnu membranu.
Trypanosoma brucei – životni ciklus • Uzrokuje bolest spavanja. Čovek se inficira ujedom ce-ce muve (Glossina palpalis). Može se preneti i transplacentarno sa majke na dete i transfuzijom krvi.
Glossina palpalis – Ce-ce muva PUSTITI KLIP!
Trypanosoma brucei – patološki značaj • Bolest spavanja ili afrička tripanozomijaza se karakteriše poremećajima centralnog nervnog sistema, a pre svega ciklusa spavanja. • Prvi simptomi se javljaju 1-4 nedelje nakon infekcije. Prva faza je hemolimfatički stadijum. Na mestu ujeda muve javljase bol i razvija se otvorena rana koja se naziva šankr. Ovu lokalnu promenu prate povišena telesna temperatura, teška glavobolja, uvećani limfni čvorovi i bolovi u mišićima i zglobovima. šankr
Kada parazit pređe u kičmenu moždinu nastaje neurogena faza koju karakterišu psihički poremećaji u vidu konfuzije, promena ponašanja, nerazgovetnog govora, kao i rigidnost mišića, otežano hodanje i otežana koordinacija pokreta. • Poremećaj ciklusa spavanja je glavno obeležje neurogene faze i po tome je bolest i dobila ime. Danu je oboleli pospan,a noću ima nesanicu.. Ukoliko se blagovremeno ne leči, bolest se može fatalno završiti za nekoliko nedelja ili meseci
Trypanosoma brucei – odbrana od imunog sistema • Da bi preživela napad imunog sistema domaćina, T. bruceije razvila odbrambeni mehanizam. Javljaju se glikoproteini koji oblažu ćelije parazita na svakih 100 deoba, tako da se stvara izvesna zaštita i parazit može nesmetano hronično da vrši nove infekcije u domaćinu ili da bude usisan od strane ce-ce muve. dijagnoza i lečenje • Dijagnoza: anamneza, klinička slika, pregled krvi, biopsija kože i lumbalna punkcija. • Lečenje: U prvoj fazi bolesti se primenjuju pentamidine i suramin. Ukoliko parazit ipak pređe u CNS daju se melarsoprol ili eflornitin. Međutim, melarsoprol može da dovede do encefalopetije, pa se koristi u kombinaciji sa drugim lekovima kako bi se sprečilo oštećenje mozga. Veoma je važno bolest dijagnostikovati i lečiti što je pre moguće.
Trypanosoma brucei – patološki značaj • Trypanosoma brucei gambiense je prisutna u centralnoj i zapadnoj Africi i izaziva hronično stanje koje može da bude prisutno u pasivnom obliku i po nekoliko meseci i godina pre nego što se prvi simptomi pojave. • Trypanosoma brucei rhodesienseizaziva akutni oblik bolesti koji ima za simptom infekciju koja se pojavljuje svega nekoliko nedelja nakon ujeda muve i mnogo je bržeg razvoja i efekti bolesti su izraženiji. Prisutan je u južnoj i istočnoj Africi.
Bolest spavanja je raširena u Africi i u prošlosti je uzrokovala masovnu smrt ljudi. • Pored čoveka Trypanosoma brucei parazitira i antilope koje su imune na nju (prirodni rezervoari). Trypanosoma - distribucija
Krvno – tkivni parazit. Okruglog je ili ovalnog oblika sa ekscentričnim jedrom i blefaroplastom. • Postoji više od 30 vrsta leišmanija, koje po dospevanju u organizam napadaju makrofage (ćelije odbrambenog sistema) i u njima se razmnožavaju, a onda dospevaju u krvotok i stižu do slezine, kostne srži i limfnih čvorova gde se dalje razmnožavaju. • Značjane vrste su : Leishmania donovani, L.tropica i L. braziliensis, L. mexicana,... Ordo Kinetoplastida Genus Leishmania
Genus Leishmania • Prirodno stanište parazita (tzv. rezervoari)su: ljudi, psi i glodari.
Prenošenje parazita vrši zaražena ženka mušice Phlebotomus papatasi (fam. Psychodidae, subfam. Phlebotominae)koja živi u toplom klimatskom pojasu. • U umerenom klimatskom pojasu aktivni su tokom dugih, suvih i toplih leta. • Ovi insekti su u narodu poznati kao nevidi, jer su teško uočljivi zato što su sitni kao i zato što ne stvaraju zvuk kad lete, takođe poznate i kao dlakave ili peščane mušice. Aktivni su leti, od sumraka do svitanja, a danju se povlače i ne napadaju ako nisu uznemiravani. Phlebotomus papatasi • Zdrav čovek se zarazi posle uboda zaraženog flebotomusa koji pri ubodu ubacuje parazite u kožu.
Genus Leishmania • Kod mediteranskog tipa bolesti lanac infekcije najčešće čini pas – flebotomus - pas, a čovek se slučajno uključi u lanac. • Kod tzv. indijskog tipakala-azara lanac infekcije se održava na relaciji čovek - flebotomus - čovek. • Izuzetno retko je moguć prenos sa čoveka na čoveka putem transfuzije zaražene krvi, igala kontaminiranih zaraženom krvlju, sa obolele trudnice na plod i seksualnim kontaktom.
Genus Leishmania • Leišmanioza se javlja u tri oblika: • Kutana (kožna) • Mukokutana (kožno – sluzokožna) • Kala – azar (“ crna smrt”, čagas, sa zahvatanjem organa) • Vreme koje protekne od ujeda zaraženog flebotomusa do pojave prvih simptoma bolesti iznosi od 7 dana do nekoliko meseci za kožnu lajšmaniozu, od 10 dana do nekoliko godina za kala-azar. • Kožni i kožno-sluzokožni oblik: Posle bolnog uboda nevida stvori se čvorić na koži koji je najčešće bezbolan i koji se narednih dana širi i nekada ulceriše. Do izlečenja dolazi ili spontano ili zahvaljujući sprovedenoj terapiji. • Kala-azar ili „crna smrt“: To je najteža forma ove bolesti. Parazit napušta kožu i napada organe imunološkog sistema. Javljaju se povišena temperatura, groznica, uvećana jetra, slezina i limfni čvorovi. Ako se ne leči dovodi do teškog hroničnog oboljenja praćenog tamnom pigmentacijom kože, ekstremnim mršavljenjem i malokrvnošću koje se završava smrtnim ishodom .
Genus Leishmania - dijagnoza i lečenje • Dijagnoza: razmaz krvi, pregled punktata koštane srži, slezine, jetre, limfnog čvora, kultivacija,... • Lečenje: Kod kožnog oblika dno rane se infiltrira vodenim rastvorom petovalentnog antimona a kod težeg oblika se petovalentni antimon daje intramuscularno kroz 20 dana. Globalna distribucija leišmanioze
Phylum Sarcomastigophora Subphylum Mastigophora Classis Zoomastigophora Ordo Diplomonadida Giardia lamblia (Lamblia intestinalis) – morfologija i biologija • Parazit digestivnog trakta, uglavnom duodenuma. • Postoje vegetativni i cistični oblik. • Trofozoit ima oblik mandoline. Poseduje 8 flagela, dva mehurasta jedra sa krupnim kariozomom. Po sredini tela prolazi par aksonema od kojih počinje prednji i zadnji par flagela. Razmnožava se binarnom deobom. Živi u duodenumu a može dospeti i u jetru i žučne puteve. • Cista je ovalnog oblika, debelih zidova, poseduje 2-4 jedra i parazitira u donjem delu tankog creva i u debelom crevu odakle se fecesom izbacuje u spoljašnju sredinu.
Giardia lamblia (Lamblia intestinalis) – morfologija i biologija • Infestacija nastaje unosom ciste preko kontaminirane hrane, vode i prljavih ruku. Lamblijaza je široko rasprostranjena u svetu, pri čemu mnogo češće boluju deca, posebno u subtropskim i tropskim područjima.
Giardia lamblia (Lamblia intestinalis) – patološki značaj • Intezivno koriste hranljive materije domaćina; mehanički oštećuju intestinalnu mukozu; ometaju proces resorpcije, pa se može javiti steatoreja (prisustvo masti u stolici); oštećuju membranu eritrocita; toksično deluju svojim metabolitima. • Klinička slika: bol u desnom epigastrijumu, jutarnje kašaste stolice, retko žutica,... • Osnova smetnje – smanjena resorpcija folne kiseline
Giardia lamblia (Lamblia intestinalis) – dijagnoza i lečenje • Dijagnoza: materijal (stolica, duodenalni sok, žuč, biopsija); nativni i bojeni preparati; kultivacija; latex testovi. • Lečenje: metronidazol, tinidazol, furamid, 5-6 dana. U profilaksi se primenjuju opšte i nespecifične mere (lična i kolektivna higijena) zaštite kao i lečenje parazitonoštva.