Download
1 / 21
E N D
MilutinMilanković • bio je srpskimatematičar, • geofizičar, • građevinskiinženjer, • klimatolog, • astronom, • doktor tehničkih nauka, • vanredan profesor primenjene matematike, • redovan profesor nebeske mehanike, • svetskiuvažavannaučnik, poznatpoteorijiledenihdoba...
Rođen je u Dalju 28. 5. 1879. ( tada Austrougarska ) Umro je u Beogradu 12. 12. 1958.
Zbog osetljivog zdravlja, osnovno obrazovanje stekao je kod kuće. U desetoj godini preselio se u Osijek i tamo krenuo u školu. Posle sedam godina završio je realku i položio maturski ispit. Studirao je građevinu u Beču.
Napisao je naučno – popularnu knjigu “Kroz vasionu i vekove” u vidu pisama anonimnoj mladoj dami.
Kroz vasionu i vekove... Danas ćemo poći, ako na to pristajete, na daleki put. Nikakva brzina na svetu, pa ni ona svetlosna, ne bi nasmoglazavremecelognašegživotaodvestionamo kuda želimo da stignemo, sem lakih krilanašihmislikojasubrža odmunje. Ali je, pored svegatoga, potrebno da premerimo puteve koje ćemo preleteti,da bismo se mogli vratiti natrag.
Zatoćemoponetisasobomjednoklupče, slično onomekoje je Arijadna dala Tezeju kada je pošao u Lavirint. Od tankog, skoronevidljivogkonca. Evo, jagavećispredami pravim na njemu značke na kojima ćemo čitati prevaljenedaljine…
Sadasambašgovoriotelefonomsaputničkim odeljenjem Međunarodne kompanije za saobraćaj sa Mesecom. Odavde mi javiše dasanjihoveglavnestaniceArbon, na Bodenskom jezeru, polazi u subotu u 8 sati izjutra brzi međunarodni voz. Rezervisao sam za nas dve kabineprveklase. Tačno pola časapre polaskajaćuVas čekati u vestibilu te stanice.
Naša sedištasu, doduše, niskazboguštedeprostora, ali se u njima možemodivnozavalitiiopružiti, jersumekaisasvihstranaopkoljenadebelimjastucima. I patosiplafonpretvorenisu u dušeke. Kroz ova okruglaokna u patosumoćićemodaposmatramonašu Zemlju, a možemose pri tome poslužitiiovimdvogledom; on je, kaošto vidite, pokretno,ali hermetično proturen kroz patos.
Naš vozubrzavabezprestankasvoj let, jerZemljinoprivlačenje bivasveslabije. Ovoposlednje osećamoveć isuviše jasno. Našipokretipostalisuplašljivi, agestovisvetiteljski. Neoprezanpokretnogebaciobinas do tavanice i zato je ova, za svaki slučaj, obložena mekim dušekom. A zavremenoćimoraćemoprikopčatinaše jorganezakrevetda ne bismopoleteli…
Naša krilatrepere, mi ostavljamoZemlju, klup- če Arijadnino se odmotava. U našemsilnomletu mi smo već u prvoj sekundi ostavili daleko, daleko izanaših leđa ceonašplanetskisistem, našeptičje gnezdo.
Okonaspreovladavamrak, sunčanasvetlostbledi igasi se. Sa sviju, bašsasvijustrana, obavilo se oko nas zvezdano nebo kao kakva ogromna lopta. Na njemu sijaju bezbrojne zvezde, a oko toga neba obavila se Mlečnastazakaogrivnaopletenaod sitnogbisera.
ZvezdanajatakojasmopostepenoviđalisaZemlje sad su nam sva odjednom na vidiku. Eno, ono je Veliki medved, ono je Orion
onoKasiopeja… SaZemlje smo uvek videli samo pola vasione, a sada jevidimocelu.
Prašina od sto hiljada sunaca! Ogromnih i ve- ćihsunacanegošto je naše, čijojsmo se veličininekaddiviliimučilise da je predstavimo. A sadatrebadanašimmisaonimpogledomobuhvatimoovoliki njihov roj, uzimajući pri tome da su njihova međusobnaodstojanja tolikadasvetlost utroši godine dok od jednog stigne do najbližeg.
Poletimodalje, nasumce, između ovogroja.Arijadnin konacpokazujevećstotinesvetlosnihgodina. Mi ulazimo iz noći opet u dan, ali je ta zora drugačija nego što je bila na Zemlji, ona je zlaćana, a novo sunce ne rađa se na horizontu – toga ovde nema – negonam se onoprividnopribližava. Eno, ona zvezda koja je doskora bila sitna, raste i bivasvesvetlija. To je jednodžinovskožutosunce.Ono nam šalje žutu svetlost: to se vidi po našem odelu, a jošlepše povašojkosikojaizgledakaosuvozlato.
Novi dan nam zasenjuje oči: zato menjamo pravac dase suviše ne približimoovomnovomsuncu.Ostavljamogadalekoizasebe, ulazimoopet u tamu.
Sviće novi dan, mi se približavamo novom suncu, obasjavanas nova svetlost; ona je ružičasta.To sunce je jedancrvenidžin, kako se ovezvezdezovu u nauci. Ono se nalazi baš u cvetu svoje mladosti. Vremenomće postatižuto, pa će navrhuncusvograzvitkazasvetlitibelom, skoroplavičastomsvetlošću. Posle toga će, stareći, stupitiukategorijupatuljaka, požuteti, pa pocrveneti, doksasvimne potamni.
Prolazimo pored novihinovihsunaca. Svakood njih je drukčije. Izgleda kao da među njima ima i bračnihparova. Naukaihzovedvojnimzvezdama.To su sunca koja su tako blizu jedno drugom – blizu u kosmičkomsmislutereči– daihmeđusobnaprivlačnasnagadržiu zajednici. Izgledakaoda se nevidljivimrukama drže jedno za drugo, igrajući pri tom gracioznuokretnuigrukojojpoznajemoritam i sve njene ostale osobine…
Ja tražim sliku, uspomenu, doživljaj koji bi namolakšaopredstavuovolikogbrojasunaca. Evo je! Sigurnostekadgodposmatralisićušnazrnca prašinekako se kovitlajuitrepere u sunčevom zraku, propuštenomkrozpukotinu u tamnusobu. Naše Sunce je takvozrnce u prašinivasione! MilutinMilanković
