logičko tumačenje

1. logičko tumačenje • Logičko tumačenje se sastoji iz utvrđivanja značenja norme pomoću logike, tj. primenom zakona logike na značenje koje se dobija jezičkim i drugim vrstama tumačenja. • Dve primene: - proveriti smislenost i logičku neprotivrečnost jezičkog značenja norme i otkloniti protivrečnosti - pronaći i izvući značenje norme koje se podrazumeva u jeziku, ali u njemu nije izrično navedeno. • 1) Otklanjanje suprotnosti – vezano je za sistematsko tumačenje • 2) Pravila logičkog tumačenja – argumenti: argument a fortiori, argument a contrario, analogija...

2. argument a fortiori • Kod argumenta a fortiori bitan je razlog (ratio) norme (a ne sličnost slučajeva) koji se može prepoznati kod dva povezana slučaja – i to jači razlog kod drugog slučaja koji nije izričito naveden normom. Postoje dve osnovne šeme ovog argumenta: • 1) Od manjeg ka većem (a minori ad maius) to je argument kojim se zaključuje da posledice (pre svega zabrane!) koje pravna norma vezuje za nešto što je manjeg intenziteta važi i za istovrsnu pojavu većeg intenziteta (uvođenje u stanicu psa i bengalskog tigra; ako vanbračno dete ima pravo na izdržavanje, onda tim pre to ima dete rođeno u braku). • 2) Od većeg ka manjem (a maiori ad minus) to je argument kojim se zaključuje da subjekt kojem pravna norma daje veća prava (ko može više može i manje) tim pre i uža prava i obaveze koja su uključena u ona veća(ako se ima pravo preče kupovine određene nekretnine, onda postoji i to isto pravo na delu te nekretnine) - postoje primeri (lov, brzina vožnje) koji pokazuju u obe šeme nije u pitanju puka količina, kvantifikacija, već snaga razloga norme.

3. argument a contrario • To je argument kojim se iz jedne izričite normativne kvalifikacije (prava, obaveze) nekog ponašanja zaključuje da postoji suprotna prećutna kvalifikacija drugog ponašanja. Drugim rečima norma se primenjuje samo na slučajeve koje izričito obuhvata, a za sve druge se primenjuje norma suprotna njoj. • Način da se popune pravne praznine – suprotan analogiji • “Ono što zakon hoće, on i kaže, ono što neće, o tome ćuti.” • Ratio legis čine sva obeležja slučaja, a ne samo jedno ili nekoliko! Na druge SLIČNE slučajeve ne može se analogno primeniti ista norma jer oni iako su slični, nisu i ISTOVETNI, već se primenjuje suprotna norma. • Odnos sa analogijom (mora se primeniti ciljna analiza da bi se utvrdilo da li primeniti jedan ili drugi argument) • primer: izdvajanje dela zaostavštine...

4. Analogija • Argument analogije (sličnosti - a simili ad simile)...u logici to je oblik posrednog zaključka kod kojeg se polazi od pojedinačnog i zaključuje o drugom pojedinačnom po sličnosti • U pravu: to je argument gde se norma kojom se izričito uređuje jedan odnos primenjuje na neki drugi odnos, koji nije uređen nijednom normom, ali koji je bitno ili značajno sličan onome izričito uređenom. • Analogija dakle služi za tumačenje u širem smislu, tj. za popunjavanje pravnih praznina! • Bitno je da drugi slučaj ima istovetna ona obeležja koja su u prvom slučaju bila ratio legis donošenja norme • npr. ako pravna norma izričito zabranjuje vožnju motorom stazama jednog parka, moguće je uverljivo dokazivati polazeći od cilja norme – npr. omogućavanja mirnog i bezbednog šetanja - i od sličnosti obeležja, da se takva zabrana proteže i na bicikle, premda nisu izričito pomenuti u normi) • argument analogije strogo je zabranjen u krivičnom pravu.

5. usko tumačenje izuzetaka • Argument a contrario se skoro uvek upotrebljava prilikom primene pravila da izuzetke treba usko tumačiti (exceptionis sunt strictissimae interpretationis) – strogo gledano to i nije popunjavanje pravne praznine • Odrediti šta je izuzetak – to je posebna norma u odnosu na jednu opštiju koja ima SUPROTAN sadržaj • Metodi navođenja izuzetaka: • exempli causa-primena pravila eiusdem generis, • taksativno nabrajanje • Smisao postojanja izuzetaka (iako narušavaju harmoničnost i jedinstvo prava, ipak idu za pravičnošću) • primer: ako studenti završne godine studija sa visokom prosečnom ocenom imaju pravo polaganju u predroku, a za ostale studente to se ne navodi, onda a contrario proizilazi da oni to pravo nemaju...

6. Ciljno tumačenje • Pravna norma je uvek sredstvo za postizanje nekih ciljeva, nekih vrednosti i interesa koje norma postavlja kao svrhe. Cilj norme (ratio legis) je, dakle, ostvarenje određenog uticaja na društvo, koji je koristan ili vrednosno poželjan. • Cilj prava se ne iscrpljuje subjektivnim tumačenjem, tj. traganjem za voljom zakonodavca. Stoga bi ciljno tumačenje trebalo da traga za onim ciljevima koje postavlja društvo u samom vremenu primene normi, često nezavisno od onoga što su stvarni normotvorci hteli postići u vreme stvaranja norme. • U tom smislu, cilj normi nekog zakona koji se često navodi u preambuli ili u prvom članu zakona ne treba bezrezervno uzeti kao objektivan ratio legis normi toga zakona. • Često se ciljno tumačenje kombinuje sa logičkim (s analogijom i s argumentom a fortiori), jer se u njima traži istovetnost ratio legis. • Primeri: boja zastave, izdržavanje punoletnog deteta.

7. Sistematsko tumačenje • Postupak kojim se utvrđuje značenje jedne norme pomoću veze između nje i ostalih normi • Podloga sistemskog tumačenja je činjenica da je svaka pravna norma u stvari deo jedne velike složene celine u kojoj su delovi čvrsto međusobno povezani. • Ovaj način tumačenja je obično pomoćno sredstvo ciljnog tumačenja i sastoji se iz nekoliko pravila: 1. i u tumačenju se mora poštovati načelo zakonitosti tj. značenje nižih pravnih normi treba tražiti i u značenjima viših pravnih normi na kojima se niže moraju temeljiti (bitno je mesto norme u hijerarhiji) 2. otklanjanje suprotnosti (uzimaju se u obzir stepen opštosti, vreme donošenja i pravna snaga) 3. značenje jedne norme popunjava se značenjem drugih normi iz iste pravne ustanove tj. normi koje regulišu isti društveni odnos; 4. leksička i ciljna značenja pravnih normi često se mogu i moraju objasniti njihovim povezivanjem s tzv. normama definicijama (npr. s normama koje određuju šta je brak, javna isprava, pokretna stvar itd.) 5. značenje norme zavisi od mesta (naslova poglavlja, odeljka, glave zakona) u kojem se nalazi – to mesto bliže određuje značenje tih normi

8. Istorijsko tumačenje • To je postupak kojim se traži značenje jedne pravne norme ispitivanjem istorijskih okolnosti koje su prethodile donošenju te norme ili povoda (neposredan razlog – occasio legis) za njeno donošenje. • Ovo tumačenje je najčešće pomoćno sredstvo ciljnog tumačenja a primenjuje se upoređivanjem tumačene norme s normama koje su joj prethodile ili pak s pripremnim materijalima (nacrtima, predlozima) za donošenje tumačene norme, sa zapisnicima parlamenta, izveštajima itd.