ODLUČIVANJE

1. ODLUČIVANJE Pojam odlučivanja • Odlučivanje je u najužoj vezi sa upravljanjem, ono je zapravo temelj upravljanja, • Brojni autori izjednačavaju ova dva procesa menadžmenta tvrdeći da upravljati znači odlučivati, • IZ ANALIZE PROCESA ODLUČIVANJA KOJI PROLAZI KROZ FAZE: INICIJATIVE, PRIPREME ODLUKE, DONOŠENJA ODLUKE, REALIZACIJU I KONTROLU, vidljivo je da se proces odlučivanja izjednačava sa funkcijom upravljanja, • Odlučivanje je iznad funkcija upravljanja (planiranje, organizovanje, vođenje, kontrola) i može se definisati kao: upravljanje u užem smislu.

2. Različiti aspekti definisanja odlučivanja • Odlučivanje je moguće definisati sa različitih aspekata, od kojih se izdvajaju DVA aspekta: • Procesni pristup, koji odlučivanje definiše kao proces identifikacije problema i mogućnosti njihovog rešavanja, • Pristup sa aspekta stanja, koji odlučivanje definiše kao čin izbora jedne od nekoliko alternativa.

3. TRI osnovna načina odlučivanja: • Racionalno odlučivanje, koje podrazumeva raspolaganje sa svim bitnim činjenicama i informacijama potrebnim za donošenje odluka, • Intuitivno odlučivanje, kada ne raspolažemo sa dovoljno činjenica i informacija i kada nije moguće objasniti donetu odluku kao posledicu razmišljanja, • Odlučivanje na temelju prosuđivanja, je ono bazirano na iskustvu i koje podrazumeva ponavljanje situacije ili nesvesno povezivanje različitih situacija i njihovo dovođenje u vezu sa trenutnom.

4. Neovisno od definicije, odlučivanje je naglašeno kreativan proces, koji se ostvaruje uz TRI predpostavke: • Da postoji jasno razumevanje alternativnih pravaca sa kojima se mogu ostvariti postavljeni ciljevi, • Da postoje informacije i sposobnost donosioca odluka za analizu i evaluaciju alternativa u okviru postavljenih ciljeva, • Da postoji želja donosioca odluka za iznalaženje najboljih alternativnih solucije koja mora biti efikasna sa aspekta postavljenih ciljeva.

5. ODLUKE I VRSTE ODLUKA • Odluka je rezultat procesa odlučivanja tj. rezultat izbora između više alternativnih pravaca delovanja orijentisanih ka ostvarenju cilja, • Odluka predstavlja smer, putokaz, odnosno pravac delovanja za onoga ko je mora sprovesti u život, • Svaka je menadžerska odluka ili reakcija na uočeni problem ili suočenje sa budućim problemima, proces donošenja odluke kreće se od: • Struktuiranih odluka, su one odluke koje se odnose na poznate probleme za koja postoje standardna rešenja, • Nestruktuiranih odluka, se donose kada postoje komleksni problemi za koje ne postoje očigledna i lako proverljiva rešenja, • Polustruktuiranih odluka, se donose kada su samo neki procesi odlučivanja struktuirani.

6. Teorija i praksa menadžmenta razvrstava odluke u zavisnosti od tipova problema koji oni rešavaju: • P. Dracker razklikuje strategijske, taktičke i rutinske odluke, dok Helleriegel i Slocum razlikuje rutinske, adaptivne i inovativne odluke, • Drackerova podela je saglasna konceptu nivoa planiranja, dok Helleriegel i Slocum je više orijentisana na karakter problema sa aspekta nivoa spoznaje, • Programirane odluke u značajnoj meri ograničavaju slobodu odlučivanja, • Neprogramirane (nerutinske, nestruktuirane) su odluke kada je nepoznata precizna priroda i struktura problema, • Drucker je programiranim odlukama samo dodao atribut „generičkih“, a neprogramiranim odlukama dodao atribut „jedinstvenih“.

7. Mintzberg odluke razvrstava u tri kategorije: • Preduzetničke, okolina odlučivanja je okarakterisna visokim stepenom izvesnosti, izbori motivisani dugoročnim rastom, • Adaptivne, okolina odlučivanja je takođe okarakterisana visokim stepenom izvesnosti, ali su izbori motivisani kratkoročnim ciljevima • Odluke planiranja, okolina odlučivanja je puna rizika, izbori se vrše na osnovu najpotpunijih razmatranja, a orijentisani su na dugoročne periode.

8. U literaturi se pominje još dosta različitih klasifikacija odluka, ka npr.: • Strateške (strategijske) odluke, su najznačajnije i sa dugoročnim posledicama. Donosi ih najviše rukovodstvo, okvir su za taktičke odluke i od njih se očekuje povećanje efektivnosti poslovanja preduzeća u celini, • Taktičke odluke, obezbeđuju realizaciju strateških odluka, najčešće ih donosi srednje rukovodstvo, njima se vrši operacionalizacija strateških odluka i od njih se očekuje povećanje efikasnosti preduzeća, • Operativne odluke, donosi svakodnevno rukovodstvo, čime se obezbeđuje osnova za realizaciju obaveza i promena iniciranih na višim nivoima odlučivanja.

9. Prema donosiocu odluke razlikujemo sledeće tri vrste odluka: • Individualne odluke, koje donosi pojedinac na svom radnom mestu, razlikuju se po važnosti i značaju, a zavise od položaja koji zauzima donosioc odluke, • Grupne odluke, donosi veći broj pojedinaca koji rade na rešavanju nekog problema.Tako npr. odluke upravnog odbora preduzeća, • Kolektivne odluke, su odluke najvišeg organa upravljanja – Skupštine akcionara. Ove odluke se tiču upravljanja preduzećem, kao i funkcije vlasništva.

10. PREDUSLOVI ZA DONOŠENJE ODLUKA • Neki autori menadžmenta razlikuju četiri preduslova za donošenje odluka: • Postojanja nesklada između stanja i cilja, • Svest donosioca odluka o značaju tog nesklada, • Motivisanost donosioca odluka da deluje na taj nesklad, • Raspolaganje donosioca odluka adekvatnim resursima kojima bi mogao delovati na uklanjanje tog nesklada.

11. Uslove donošenja odluka možemo karakterisati kao: • Odlučivanje u uslovima sigurnosti, predpostavlja da se tačno mogu predvideti rezultati svake od alternativa za rešenje problema, reč je pre svega o rutinskim odlukama, • Odlučivanje u uslovima rizika, onaj tip odlučivanja u kojima rezultati nisu sigurni, već samo verovatnoće za različite rezultate. U tim uslovima se donosi najveći broj odluka, • Odlučivanje u uslovima nesigurnosti, tip odluka koji se donosi u uslovima nedovoljnosti adekvatnih informacija, bilo da se odnose na metode rešenja, bilo na verovatnoću rešenja.

12. KVALITET LJUDSKOG RASUĐIVANJA(HEURISTIKE I PREDRASUDE) • Brojna istraživanja pokazuju da se ljudi u donošenju odluka oslanjaju na heurističke principe (nedokazane tvrdnje) ili opšta načela kako bi pojednostavili odlučivanje i brže donosili odluke, • Tri osnovne heuristike koje se pojavljuju u ljudskom odlučivanju: • Raspololoživost, ljudi lakše procenjuju verovatnoću nekog događaja na osnovu informacija koje poseduju u svojoj memoriji, • Reprezntativnost,ljudi često pokazuju tendenciju da verovatnoću nekog događaja procenjuju na osnovu postojećih reprezentativnih stereotipa ili kategorija. • Inicijalni nivo i prilagođavanje, ljudi pri donošenju odluka često počinju od nekog inicijalnog nivoa, kao baze za odlučivanje, i onda taj nivo dovode do nivoa koji odgovara određenom stanju i donošenju finalne odluke.

13. Heuristike vode do određenog broja predrasuda koje se mogu opisati kao: • Lakoća sećanja, • Lakoća traženja i dobijanja informacija, • Zanemarivanje opštih tendencija, • Zanemarivanje veličine uzoraka, • Pogrešno shvatanje šansi, • Neadekvatno prilagođavanje, • Preveliko samopouzdanje, • Zamka dokazivanja, • Nagađanje.

14. MODELI DONOŠENJA ODLUKA Tokom vremena proces donošenja odluka opisan je na različite načine od kojih su dva najznačajnija: • Klasičan model, donosilac odluke deluje na unapred utvrđenim ciljevima pri čemu su mogući problemi precizno definisani i formulisani. Oslanja se na kvantitativne tehnike na računaru, a negativna strana mu je zanemarivanje nesigurnosti i rizika, • Administrativan model, menadžeri nemaju kompletne i perfektne informacije. Model je deskriptivnog karaktera. Odluke se donose u kompleksnim situacijama i ne propisuje se šta menadžer treba da radi kao klasičan model.

15. PROCES DONOŠENJA ODLUKA • Donošenje odluka je misaoni proces koji ima svoj tok i koji se podvrgava određenim pravilima, • Još 1637. godine francuski filozof i matematičar Rene Dekart je postavio 4 poznata principa formiranja toka misaonog procesa: • Proces evidencije, koristiti one podatke koji se razumom mogu proveriti, • Princip analize, svaku teškoću rasčlaniti u svrhu parcijalnog sagledavanja, • Princip sinteze, sve shvaćeno složiti tako da se dobije pojam celine i povezanosti • Princip kontrole, proveriti evidenciju, analizu i sintezu.

16. U teoriji i praksi razvijen je veliki broj načina i sistema donošenja odluka, • Hellriegel i Slocum navode sledećih sedam faza donošenja odluka: • Svest o problemu i dijagnoza, • Postavljanje ciljeva, • Traženje alternativnih rešenja, • Upoređivanje i procena alternativnih rešenja, • Izbor između alternativnih rešenja, • Implementacija izabranog rešenja, • Praćenje i kontrola.

17. Za razliku od predhodnih autora Koontz i Weihrich tretirajući proces donošenja odluka kao suštinu planiranja, formulišu 4 njegove faze: • Polazne predpostavke, • Identifikovanje alternativa, • Evaulacija alternativa, • Izbor alternative, tj. donošenje odluke.

18. GENERISANJE ALTERNATIVNIH REŠENJA • Svaki problem se može rešiti na više načina, nikada samo na jedan način, • Nakon definisanja ciljeva traže se odgovarajući alternativni načini za ostvarenje tih ciljeva, • Pri tome se koriste brojne tehnike stimulisanja individualne i grupne kreativnosti: • Brainstorming (moždana oluja), je jedna od najstarijih intuitivnih, kreativnih generisanja ideja.Sastoji se od: (1) formulisanja problema (2) iznošenja ideja (3) evaluacije ideja. • Morfološka analiza, polazi od toga da postoji mnoštvo parcijalnih rešenja problema među kojima se može uspostaviti veza, čak određene zakonitosti. • Sinektika, polazi od toga da se kreativnom procesu generisanja ideja posebno pogoduju asocijacije pomoću analogije.

19. PARCIPATIVNO GRUPNO ODLUČIVANJE • Postoje odluke koje donosi pojedinci, a isto tako i odluke koje zahtevaju grupno odlučivanje, • Svetski je trend da zaposleni u velikoj meri učestvuju u procesu odlučivanja, • Grupno odlučivanje ima različite oblike: • interaktivne grupe, najviše se javljaju u praksi (odbori, radne grupe), • nominalne grupe, pogodne za slučajeve rasta kreativnosti, • Delphi grupe, pogodne za slučajeve rasta kreativnosti. • Prednosti: „ više očiju više vidi“, • Nedostaci: su da je proces odlučivanja duži i skuplji, ije jasno ko je odgovoran za odluku.

20. SISTEMI ZA PODRŠKU ODLUČIVANJU • Složen proces odlučivanja nije moguć bez adekvatne informacione podrške, • Mada su uvek postojali neki vidovi podrške, moderni sistem podrške se razvio tek 70- tih godina prošlog veka, • Sredinom 80-tih godina došlo je do značajne podrške u smeru intelektualizacije podrške odlučivanju zahvaljujući ITT (informaciono – komunikacijskoj) podršci, • Buran razvoj informatičke tehnologije u poslednje dve decenije je doprineo automatizaciji u odlučivanju, • Bitnost informacije za odlučivanje u savremenom menadžmentu.

21. KONCEPT POSLOVNE INTELIGENCIJE I ODLUČIVANJE • Poslednjih 20-tak godina razvijeni sistemi poslovne inteligencije, • U kontekstu M. pojam poslovne inteligencije omogućuje poslovnim subjektima potpuno upravljanje informacijama i time i postizanje veće fleksibilnosti u tržišnoj utakmici, • Koncept poslovne inteligencije pruža organizaciji mogućnost uočavanja temeljnih problema da se ista bavi uzrocima, a ne posledicama rešavanja istih: • Analizu ponašanja kupaca i dobavljača, • Analizu koji su ključni kupci, dobavljači i troškovi, • Gde i kod kojih kupaca nastaje poslovni rezultat, • Efikasnije pregovaranje sa kupcima i dobavljačima, • Analizu efikasnosti i upravljanja, • Posmatranje pojedinih tržišnih segmenata, • Lakše predviđanje budućih trendova. • Ovaj poslovni koncept se sve više primenjuje na operativnom nivou i u svakodnevnom poslovanju.