Народно позориште у скопљу (1913-1941) поводом сто година од оснивања

1. Народно позориште у скопљу(1913-1941)поводом сто година од оснивања Александра Милошевић, виши кустос Отварање 24. јуни 2013. Музеј позоришне уметности Србије, Београд

2. НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У СКОПЉУ (1913-1941) У оснивању и развоју Народног позоришта у Скопљу од 1913. до 1941. учествовали су југословенски позоришни ствараоци, на чијем је челу, као најзаслужнији покретач био Бранислав Нушић. Ослобађањем од Турака створени су неопходни предуслови за стварање сталног државног позоришта: друштвене, национално-политичке и историјске прилике у Јужној Србији биле погодне да се мултинационална средина обједини под окриљем позоришне уметности. Корени позоришта у Јужној Србији се везују првенствено за ђачке представе Призренске богословије почетком XX века и путујуће дружине које су у Скопљу наступале у кафани „Код престолонаследника” раније званој „Ада кафе“. Народно позориште је основано 1. октобра 1913. када су Министарство просвете и управа Народног позоришта у Београду поставили Бранислава Нушића за управника и вршиоца дужности драматурга. Посебна улога била је додељена позоришном животу и формирању Српског народног позоришта, са циљем и основним задатком да достојно врши свој национални и културни задатак у Скопљу као средишту Вардарске бановине. Позориште је отворено свечаном представом Крунисање Душаново 15/27. децембра 1913. под редитељском палицом Александра Милојевића. Међутим, након четрдесет дана, рад Позоришта прекинуо је пожар који је 3. фебруара 1914. непажњом димничара уништио целу позоришну зграду. До краја године је, уз финансијску помоћ Министарства просвете и општине, изграђена привремена зграда, Арена, која је 15. јула 1915. порушена из страха од наменских паљевина. Нушић је иницирао нову летњу позорницу под ведрим небом, на обали Вардара где је публика седела за столовима. Први период рада (1913-1915) под руководством Бранислава Нушића, био је најкомплекснији у покретању позоришног организма. Репертоарска политика је била базирана на националним комадима с фолклорним елементима и водвиљима који су лако допирали до публике. По угледу на београдско Народно позориште, режију су изводили искусни глумци. Други период рада (1918-1922) је представљао нови почетак. Други период рада Позориште је свечано отворено 14. јануара 1919. у сали „Зрињски“ извођењем представе Хеј, Словени, једночинком из драмске трилогије Дух наших дедова Ристе Одавића. Послератна Нушићева обнова дала је основе за две управе Андрије Милчиновића, загребачког књижевника и Бране Цветковића, глумца, писца и редитеља. Они настављају са тражењем одређене уметничке физиономије у скромним условима рада – обогаћивањем ансамбла, ангажовањем руских редитељских и глумачких уметника, оснивањем Драмске школе, увођењем драмских конкурса чиме јача домаћа драма. Успех Коштане ће постати упориште за постављање домаћих драматичара на македонским дијалектима. Док су се представе изводиле у сали кафане „Зрињски“, подизана је самостална позорница тзв. Арена, док је Нушић покренуо зидање зграде Позоришта која ће трајати пун пуних осам сезона, до 1927. Трећи период рада (1922-1928) под управом Радивоја Караџића протицао је у борби да се обезбеде прикладни услови рада, изгради нова зграда и уметничка физиономија Позоришта. Репертоар су красиле инсценације са солиднијом декоративно-костимском опремом и сценском дисциплином која је јачала глумачки ансамбл. Појављују се дела

3. светских класика и нова деладомаћих југословенских драматичара (Јован Танић, Василије Илић и Пера Ж. Илић). Играно је прво дело на македонском дијалекту Старо Скопље, приликом свечаног отварања нове позоришне зграде. Организовао је турнеје по градовима Јужне Србије и приближио позоришну уметност најширој публици. Позориште добија званичан назив – Народно позориште Краља Александра Првог. пуних их осам сезона, до 1927. Четврти период рада (1928-1935) подиже Позориште на виши уметнички ниво, финансијски га стабилизује, афирмише га на ширем простору изван Скопља. Под управом Бранислава Војиновића Позориште добија нове елементе – неговао је гостовања, глумачке прославе, бесплатне представе под ведрим небом по Вардарској бановини, у једној сезони одржао музичко позориште. Развио је и публику: уз уметнички развој и дужност да је забави и васпитава, научио ју је да креира сопствени систем вредности. Режија добија посебан значај који има у модерној позоришној уметности. Пети период рада (1935-1941) захваљујући ангажовању претходних управа које су покушавале да успоставе чврстину Позоришта на свим пољима, достиже зенит свог рада. Уметничка зрелост коју спроводи Велимир Живојиновић, повезује Позориште са свим друштвеним слојевима, оживљава се сценско-музички живот и приказују се домаћи, македонски драматичари тј. комади на македонским дијалектима. Глумачки и редитељски ансамбли су имали око двеста педесет чланова. Првобитни ансамбл су чинили углавном глумци из Народног позоришта у Београду и путујућих дружина (1913-1915). Улогама се приступало детаљније и психолошки дубље, тако да се тридесетих и четрдесетих година развио стил глуме – оплемењени реализам, који се суштински није разликовао од салонске или реалистичне глуме. Редитељи, који су већином били и глумци, били су често у раскораку између понуђеног репертоара и својих капацитета за сложеније уметничке задатке. Све режије је одликовао велики број премијера и кратак период припремања представа што је утицало на студиозност и уметничка достигнућа. Репертоар се кретао у два правца: неговању националне класике и ка новим делима југословенских писаца. Најпопуларнији је био Шекспир, потом Молијер у Верешчагиновим маштовитим режијама, а рекордна извођења су достигле драме: Коштана и Зона Замфирова са по осам стотина извођења и Печалбари око осамдесет. Народно позориште у Скопљу је основано у нестабилној политичкој клими, али духовно веома отвореној за културни препород. Репертоар је представљао основни темељ грађења скопског позоришта као водиља управама које ће се смењивати до 1941. Имао је улогу да забави и подучи о историји нашег народ и племенитим особинама и да развије укус публике. Захваљујући преданом раду управника који су га водили, значај позоришта у Јужној Србији се одразио на све друштвене сталеже. Првобитни циљ Позоришта остао је исти – да се приближи просечном скопском гледаоцу кроз репертоар и освоји нову публику. Народно позориште у Скопљу је заступало просветитељску идеју у Јужној Србији, сложеној националној средини по језичкој, верској и социјалној разноврсности. Грађење и учвршћивање Позоришта од 1913. до 1941. уз све чешћу драматику на македонским дијалектима, донело је темеље касније насталом македонском Народнем театру (Народен театар) након Другог светског рата. Александра Милошевић, виши кустос

4. ... Дошао је дан представе. Звоно са позорнице објавило је почетак. Овога пута јаче него обично, јер је и публика, нарочито у партеру, необавештена шта то звоно значи. Сви посетиоци из села већ на први знак устадоше и чекаше да се деси нешто свечано. И то свечано је дошло. Дигнута је завеса. На позорници су се појавили наши јунаци из Косовске битке, Милош Обилић, Иван Косанчић и многи други, па и сам цар Лазар. Представа је текла пристојно. Глумци су се више него икад трудили да што више личе на легендарне јунаке. (...) Представа је завршена, позвани гости пођоше вратима на право у село, али један поп, из неког села у Скопској Црној Гори, продре с неколико сељака на позорницу, тражећи Нушића (да их одведе Лазару). Нушић их је саслушао и објаснио да то није прави цар Лазар већ глумац који се само тако наместио да изгледа као цар Лазар. Ако, ако.. одговори поп, ако, да му целивамо руку! Знам ја да то није цар Лазар. А икона коју целивамо, то ли је светац, него намазано? Да му пољубимо руку, тој сакамо и ете! Шта је Нушић могао? Отишао је у гардеробу покојног Луке Поповића који је играо цара Лазара, а Лука се већ почео демаскирати. Нушић му нареди да се поново маскира (...) и замоли га да буде што достојанственији. Лука се изнова намазао под смехом, али је извео своју неочекивану улогу врло добро: изишао је из гардеробе врло свечано, с неким штапом у руци, пришао попу, који се дубоко поклонио, заједно са својим сељанима и дршћићи ухватио му је обема шакама руку и побожно пољубио. То су исто поновили и сељаци. Миливој Предић. Нушић у причама, I, Београд 1989.

5. Бранислав Нушић, покретач и први управник Народног позоришта у Скопљу (1913-1915) Његова идеја да покрене неопходан културни живот је уродила плодом: различите националности и сталеже је сусрео с лепотом сценске речи домаћих и страних драматичара, упознао их са сценским креацијама глумаца, редитеља, сценографа и костимографа. То је скупа формирало публику која се упознавала са позоришном уметношћу.

6. Прва зграда Позоришта у Скопљу коју је подигао Шевкет-паша (1906) за забавни и културни живот и у којој је Народно позориште радило од оснивања 1913. до пожара, фебруара 1914.

7. Панорама Скопља почетком XX века

8. легенда

9. Кафана „Зрињски“ у којој су се играле представе након рата уз кирију од сто динара

10. Ансамбл Народног позоришта у Скопљу са управником Браниславом Нушићем, 1919.

11. „Били смо јуче у привременој згради Народног позоришта. И изненадила нас је, пре свега, унутрашњост самог Позоришта, а затим стил и укус којима је иста изведена од стране г. Јована Хајновића, академског сликара Позоришта. Једна арена, која је за време прошле управе била скроз занемарена, добила је диван уметнички облик, и може се у погледу уметничком, иако у минијатури, такмичити са најлепшим позориштима која постоје на свету. Цело Позориште одликује се тиме што је све у њему, почев од зидова и завеса, па до стубова и греда, израђено у чисто националном стилу. И то у најлепшем сбијанском стилу, највише цењеноме, у стилу пиротских ћилима. „Стара Србија“ , октобар 1921.

12. легенда

13. Јосиф Срдановић, глумац и редитељ

14. легенда

15. легенда

16. Радивоје Караџић, управник (1922-1928) Трећи период рада Позоришта: Отворена је нова зграда Позоришта 1927. уз извођење прве драме на македонском дијалекту Старо Скопље; репертоар су красила дела светских класика и нова дела домаћих југословенских драматичара (Јован Танић, Василије Илић и Пера Ж. Илић). Уведене су турнеје широм Јужне Србије које су приближиле позоришну уметност најширој публици. Позориште добија званичан назив – Народно позориште Краља Александра Првог.

17. Ансамбл Народног позоришта у Скопљу на гостовању у Штипу, 1922.

18. Ансамбл Народног позоришта у Скопљу на гостовању у Врњачкој Бањи, 1924.

19. Привремена зграда позоришта (1919-1927)

20. Архитектонски пројекат зграде Позоришта: Инжењер Е. Бронштајн унео је измене којима је побољшао пројекат Јосифа Букавца: осмислио је потковичаст облик гледалишта, смањио број ложа, повећао величину фоајеа, број улаза у салу, гардероба за публику и бифеа.

21. Изградња новог Позоришта трајала је осам сезона због смена управа, ресорних министарстава и њихових одлука, односа међу општинским и обласним властима, лоших материјалних услова и организације посла.

22. Изградња Народног позоришта у Скопљу

23. До завршетка зграде 1927. скопско Позориште је променило осам зграда – по четири позоришне и кафанске локале с импровизованим позорницама.

24. Зграда Народног позоришта „Краљ Александар I“ једно од најсавременијих здања у Краљевини, чији је главни пројектант Јосиф Букавац

25. легенда

26. Старо Скопље, слике из скопског живота у три чина с певањем и балетом: први комад на дијалекту који је изведен на свечаном отварању нове зграде, на иницијативу управника Караџић да се за свечаност напише дело са мотивом из народног живота у Повардарју. Писан је на српском књижевном језику док је музички део од око двадесетак песама остао на дијалекту, како их певају у Повардарју.

27. Сцена Народног позоришта “Краљ Александар I”

28. Анђелко Штимац и Гамерц

29. Зграда Народног позоришта након земљотреса 1963.

30. Екстеријер Народног позоришта “Краљ Александар I”

31. ентеријер

32. ентеријер

33. ентеријер

34. Кад би хтела: Александра Лескова и Деса Mарковић, 1924.

35. Сцена из представе Лесковчанин у Паризу,око 1925.

36. Ансамбл Народног позоришта у Скопљу на гостовању, Охрид

37. Сцена из представе Сплетка и љубав 1925.

38. Четврти период рада: Позориште се подиже на виши уметнички ниво и финансијски стабилизује. Негују се гостовања, глумачке прославе и бесплатне представе под ведрим небом по Вардарској бановини. Режија добија посебан значај који има у модерној позоришној уметности. Глумачки ансамбл је био хомоген, на одређеном уметничком нивоу, освежен младим снагама.

39. легенда

40. Ансамбл Народног позоришта у Скопљу на гостовању у Гостивару

41. Техничко особље Народног позоришта у Скопљу, новембар 1929.

42. Ансамбл Народног позоришта у Скопљу са управником Браниславом Војиновићем

43. легенда

44. легенда

45. легенда

46. легенда

47. Сцена из представе Божји човек, 1930-1931.

48. Злочин и казна: Л. Јовановић, Миливоје Живановић, М. Величковић, 1932-1933.

49. легенда

50. легенда