KULTURNA POLITIK A

1. KULTURNA POLITIKA

7. ŠTA JE KULTURA? • Sjaj pozorišnih premijera. Uzvišenost koncerata duhovne muzike. Glamur filmskih festivala. Posvećena tišina nacionalnih biblioteka... Jednom rečju – kultura. • Ali kultura nije samo to. Ona je još i predani terenski rad arheologa i tumača starih rukopisa, ali i nastojanje da se za blaga prikupljena u bibliotekama i muzejima zainteresuju posetioci i čitaoci. • Kulturu čine vrhunska dela velikana ljudske misli, ali i napor da ona, u obliku knjiga i u hiljadama primeraka, bude dostupna najširoj publici. Kulturu, dakle, čine i oglasi koji posredstvom štampe, radija i televizije pozivaju na promocije, izložbe, predstave.

8. Jedan od ciljeva ovog kursa jeste da, povezujući „svetla pozornice“ sa dešavanjima iza kulisa, pokaže kako kultura funkcioniše kao celovit nacionalni, ali i međunarodni sistem. On je vodič kroz kulturne institucije, njihove složene sisteme, tehnologiju i metode rada, ali i uvid u njihovu međusobnu saradnju. • On, ma kako to pretenciozno zvučalo, ima ambicija da bude uvod u anatomiju i fiziologiju kulture. Znači, da pokaže šta sve kulturu čini i kako ti činioci funkcionišu. Naglasak je, pri tom, na vitalnim, ali obično nevidljivim elementima kulturnog procesa.

9. KULTURNA POLITIKA KAO PUBLIC POLICY Reč politika se može da shvati kao sinonim za moć ( eng. politics)i kao sinonim za upravljanje (eng. policy) U oba slučaja ona predstavlja aktivnost kojim se ponašanje drugih usmerava u skladu sa vlastitim ciljevima. Ovde će se reč politika koristiti u drugom značenju – da označi svesno delovanje usmereno ka postizanju društveno prihvatljivih ciljeva. Pojedine oblasti društvenog javnog života imaju svoje ciljeve, pa se tako govori o privrednoj, zdravstvenoj, obrazovnoj... politici , za koje u engleskom jeziku postoji zajednički termin public policies. Kada je reč o sprovođenju društveno prihvaćenih ciljeva u kulturi javnog interesa u kulturi i odgovornosti države, susrećemo se sa pojmom kulturne politike

10. DVA ZNAČENJA KULTURNE POLITIKE • Kulturna politika je samo na izgled jednoznačan i po sebi razumljiv pojam. Međutim,već na prvom, najopštijem nivou , pokazuje se da su moguća dva njena različita značenja. • Prvo, i istorijski gledano starije, jeste ono koje bi se moglo da označi kao implicitna kulturna politika - to su svi postupci države koji nenamerno, dakle nemajući u vidu specifične kulturne ciljeve, na pozitivan ili negativan način utiču na oblast kulture. To su, na primer, porezi koje ubire država a koji neminovno proizvode posledice u svim oblastima na koje se primenjuju pa i na kulturu.

11. Drugo, istorijski mnogo novije i za nas mnogo relevantnije, jeste eksplicitna kulturna politika. Tu je reč o namernim i manje ili više sistematskim intervencijama države, odnosno njenih organa u polje kulture s namerom da se ono kao celina ili pojedini njegovi segmenti usmeri u određenom pravcu. • Najzad, tu je i cultural policy study – naučna disciplina koja proučava gornja dva pojavna oblika KP.

12. TRI VIDA KULTURNEPOLITIKE Kulturna politika jednog društva ispoljava se u trostrukom vidu: • kroz teorijske postavke koje su u skladu sa opštim tendencijama društvenog razvitka i koje su uslovljene ideologijom određenog društva, ali i naučnim dometima sociologije i teorije kulture; • kroz manje ili više precizno definisane ciljeve i zadatke kulturne politike i • kroz sistem metoda i instrumenata realizovanja ciljeva i zadataka kulturne politike.

13. KULTURNA POLITIKA – MESTO SUSRETA DRŽAVE I KULTURE • Razmatrajući odnos između države i kulture pokušaćemo da ponudimo odgovore na nekoliko pitanja: 1.da li je politika određene/naše države u oblasti kulture svrsishodna, 2.čime je uslovljena (ekonomski, politički i kulturni imperativi) 3. na kakve se sve načine može voditi i ostvarivati. U većini zemalja za formulisanje i sprovođenje nacionalne kulturne politike nadležno je ministarstvo kulture ili odgovarajuće paradržavno telo (Veće za kulturu – Umetnički savet...). kulturna politika se vodi delimično i kroz druge javne politike: obrazovnu, medijsku, zdravstvenu Ipak, zadatak je ministarstava kulture da intersektorskim strategijama, kroz međuministarske komitete ili druge oblike saradnje, koordiniraju na nacionalnom nivou sve aktivnosti javnih vlasti u domenu kulture.

14. Šta radi ministarstvo kulture? Ministarstvo kulture: • predlaže parlamentu zakone koji se odnose na kulturu (koji predviđaju različite mere i instrumente kulturne politike, poput jedinstvene cene knjige, zakona o autorskom pravu, oslobađanja od poreza na promet, nacionalnih penzija za umetnike i sl.); • na osnovu usvojenih prioriteta raspoređuje sredstva za rad kulturnih institucija kao i za druge kulturne aktivnosti od nacionalnog značaja; • predlaže programe i stimuliše nastanak nacionalnih razvojnih planova kulture. Sa porastom opšteg društvenog blagostanja i razvojem sredstava masovnog opštenja (štampe, radija, televizije, Interneta...), koja omogućuju dostupnost osnovnih kulturnih dobara praktično svim slojevima stanovništva, ministarstva kulture u većini zemalja pristupaju razradi koncepta kulturne politike, prepuštajući realizaciju Umetničkim savetima ili Većima. Osnovna usmerenja nacionalnih kulturnih politika formulisana su saglasno društveno-ekonomskoj, političkoj i kulturnoj situaciji pojedine zemlje.

15. MODELI KULTURNE POLITIKE Izgleda da ima onoliko kulturnih politika koliko i zemalja,ali ipak se mogu uočiti izvesne bitne sličnosti između kulturnih politika pojedinih zemalja, te je zato moguće formulisati određeni broj modela kulturne politike. Model je misaona konstrukcija koja u stvarnosti ne postoji u čistom obliku, ali na odgovarajući način opisuje bitne odlike i način funkcionisanja pojedinih pojava, u ovom slučaju stvarne kulturne politike pojedinih zemalja. Da bi složeni kulturni sistemi savremenih društava mogli da se razumeju, neophodno je pribeći njihovom prikazivanju u obliku modela.

16. ČEMU SLUŽE MODELI KULTURNE POLITIKE Model pokazuje funkcionisanje sistema na nivou njegovih teorijskih pretpostavki, znači, nezavisno od konkretnih okolnosti koje mogu da ga dovedu u pitanje. Modelski pristup omogućava da se: 1. uoče bitne zajedničke odlike velikog broja kulturnih sistema različitih društava; 2. hipotetički istraži način njihovog funkcionisanja; 3. saznanja prikažu na jednostavan i razumljiv način. Postoji bar šest osnovnih modela kulturne politike, izvedenih na osnovu uočenih sličnosti u kulturnoj politici niza zemalja različite privredne razvijenosti, političkog sistema i kulturne tradicije.

17. 1. LIBERALNI MODEL ili država facilitator • Presudan značaj ima tržište kulturnih dobara, na kome, pored vrhunske kulture namenjene višim društvenim slojevima (eliti), središnju ulogu ima kulturna industrija koja stvara tipizirane kulturne proizvode namenjene većini pripadnika društva, publici masovne kulture. U ovom sistemu presudnu ulogu imaju privatne fondacije za razvoj elitnih formi umetnosti poput opere, muzeja itd. a zadatak države se vidi pre svega kroz obezbeđivanje podsticaja privatnom sektoru i civilnom društvu da ulažu u kulturu i da u tome vide svoj interes • Osnovna odlika ovog modela kulturne politike jeste proklamovana „neutralnost“ države u domenu kulture. To podrazumeva insistiranje na privatnoj svojini nad sredstvima stvaranja i difuzije (širenja) kulturnih dobara, te shvatanja da država ne sme da utiče na razvoj kulture, da ne bi ugrozila njenu autonomiju garantovanu 1. amandmanom na Ustav SAD (sloboda izražavanja)

18. 2. Paradržavni model (arm’s length) ili «Država – Patron» Ministarstvo kulture prenosi svoju odgovornost na stručno telo (umetnički savet) koje ono imenuje, ali kojim direktno ne upravlja i koje ima potpunu autonomiju odlučivanja u periodu za koji je imenovano. Umetnički saveti u Velikoj Britaniji i Irskoj kao paradržavna tela, pokušavaju da smanje i ublaže uticaj tržišta na umetnost, podržavajući u isto vreme elitne kulturne institucije i umetničke projekte lokalnih zajednica čiji je cilj da podstiču učešće u kulturnom životu što širih slojeva publike. Specifični oblik ovog modela predstavlja decentralizovana kulturna politika Nemačke, koja nadležnost države za poslove kulture prebacila „lenderima“ – regionima – i njihovim sekretarijatima za kulturu. Tako postoji veliki broj autonomnih kulturnih politika koje se - od Saksonije do Bavarske- razlikuju isto toliko koliko se švedska kulturna politika razlikuje od engleske i francuske.

19. 3. Državni birokratsko-prosvetiteljski model kulturne politike – «država inženjer» Ovaj model odlikuje prevlast države koja, preko svog aparata (pravno-političkog i ideološkog), kontroliše ukupno područje kulture; kultura je, kao i sve ostale oblasti društvenog života, centralistički usmeravana i planirana. Ovo je bilo karakteristično ne samo za socijalističke zemlje, već delimično i za socijaldemokratske sisteme zapadnog sveta. Najveći uticaj imaju institucionalna kultura i tradicionalne kulturne ustanove, te je zato bitno ugrožena stvaralačko-inovacijska dimenzija kulture (model kulturne politike Kine, Sirije, Vijetnama, Kube). Danas je taj model karakterističan i za zemlje u kojima nakon socijalističko-etatističkog nije uspostavljen demokratski već autokratski model vladavine – a kulturni inžijering je usmeren pre svega na uspostavljanje tradicionalnog «etničkog» sistema kulture.

20. 4. Državni prestižno-prosvetiteljski model kulturne politike ili «država –arhitekta» • Ovaj model, razvijen u Francuskoj, kulturu doživljava ne samo kao ključnog činioca nacionalnog identiteta, već i kao onaj deo odgovornosti i poslova države koji su od presudnog značaja za imidž i prestiž zemlje u svetu. • Od Andrea Malroa, prvog ministra kulture u Zapadnoj Evropi (od 1960), do Žaka Langa osamdesetih, francuska kulturna politika je davala ton i vršila uticaj ne samo na susedne zemlje već i na kulturnu politiku Evropske zajednice i Saveta Evrope. • Brojni koncepti razvijeni su u Francuskoj: od decentralizacije do kulturne animacije, kulturnog turizma itd. Ovaj model, često zasnovan i na harizmi ministra kulture, orijentisan je na tzv. «velike projekte» koji u sebi simbolizuju nastojanja kulturne politike i deluju kao zamajac decentralizovanim aktivnostima.

21. 5. Nacionalno-emancipatorski model kulturne politike ili etnički definisana kulturna politika Osnovne odlike modela sadržane su u razvijanju i potvrđivanju autohtone kulturne tradicije koja je bila potisnuta u uslovima kolonijalne, sovjetske prevlasti ili pod uticajem režima koji je bio otvorio zemlju za globalne proizvode industrije kulture. Ovo veoma često vodi zatvaranju i nacionalizmu u kulturi, sve do kulturnog šovinizma, jer se bez izuzetka odbacuju umetnička dela nastala u prethodnom periodu (pa čak i ukidaju institucije poput opere, baleta kao deo «nenacionalne tradicije» - Turkmenistan u periodu 1990-2006), zanemaruju manjinske kulture i potiskuje eksperimentalni i alternativni izraz koji je već bio začet. Drugi po značaju zadatak te kulturne politike je širenje elementarne kulture, pri čemu su masovne akcije opismenjavanja prvi korak. Za kulturnu situaciju tih zemalja obično je suprotstavljenost između evropeizirane manjine (nacionalne elite) i širokih masa stanovništva koje još uvek žive u okviru tradicionalne, često plemenske kulture.

22. 6.Regionalno/ etnički/jezički definisan model kulturne politike Specifične oblike kulturne politike predstavljaju decentralizovani modeli: Švajcarska (kantoni),Bosna i Hercegovina (kantoni i Republika S rpska), Belgija (jezikom definisane nadležnosti kulturne politike), te Nemačka, koja je u stvari nadležnost države za poslove kulture prebacila „landerima“ – regionima – i njihovim sekretarijatima za kulturu. Tako praktično postoji veliki broj autonomnih kulturnih politika – koje se od Saksonije do Bavarske razlikuju isto toliko koliko se švedska kulturna politika razlikuje od engleske i francuske.

23. Kulturne politike u zemljama u tranziciji Suštinski problemi jesu u činjenici da je istovremeno sa prestankom državne, ideološke kontrole prestala i državna briga, da su kulturne institucije upućene na tržište koje faktički još uvek ne postoji, te da se interesovanje publike izuzetno smanjilo, a ponegde i sasvim nestalo. Post-totalitarni period ne daje još uvek mogućnosti kreiranja istinski novih institucija, istinski novog kulturnog koncepta iz više razloga, a posebno stoga što se disidentski otpor u velikoj meri koristio činjenicom da totalitarna vlast guši nacionalnu kulturnu tradiciju, religiju i na tome – dakle na konzervativnim kulturnim vrednostima – zasnivao je svoje suprotstavljanje. Stoga su mnoge od ovih politika definisane pre svega kao politike očuvanja nacionalnog kulturnog identiteta uz naglašen liberalno tržišni diskurs (što predstavlja kontradikciju) – i u takvim politikama prednost ima pre svega većinska etnička grupa i polazeći od nje se i definiše nacionalni kulturni interes i identitet države.

24. Kulturna politikaPRAVCI RAZVOJA I PRIORITETI 1. • Demokratizacija kulture – 1960. godine * permanentno obrazovanje • * sociokulturna animacija Ključni akteri: dom kulture, centri kulturne akcije, biblioteke, muzeji na točkovima • Kulturni razvoj– 1970. godine * Kulturna demokratija * kultura u svakodnevici * participacija u kulturnom životu Ključni akteri: kulturni centri u kvartovima, selima, umetnički animacioni/edukativni projekti u muzejima...

25. Kulturna politikaPRAVCI RAZVOJA I PRIORITETI-2. • Kultura regiona – 1980. godine * evropski kulturni identitet * regioni Evrope – transgranična područja * gradovi, kvartovi Ključni akteri: gradski kulturni centri, regionalna i državna kulturna administracija • Strateški pristup – logika menadžmenta u kulturi – 1990. godine * strateško planiranje * strateški menadžment * evaluacija • Ključni akteri: Ustanove kulture svih profila koje prelaze na strateški menadžment (logiku ustanova zamenjuje organizaciona, menadžment logika)

26. Kulturna politikaPRAVCI RAZVOJA I PRIORITETI-3. • Strateški pristup – logika menadžmenta u kulturi – 1990. godine * strateško planiranje * strateški menadžment * evaluacija Ključni akteri: Ustanove kulture svih profila koje prelaze na strateški menadžment (logiku ustanova zamenjuje organizaciona, menadžment logika) • Kulturna kooperacija i pozitivna diskriminacija– 1995. godine * networking, panevropski, intersektorski * građansko (civilno) društvo: od nacionalnog ka transnacionalnom * afirmativna akcija: migranti, žene, manjine (politika multikulturalnosti) * marginalci (nezaposleni, delinkventi...) • Ključni akteri: NVO, partnerstva, mreže. U standardne ustanove kulture pored logike menadžmenta prodire i logika projektnog mišljenja – uslovljena promenjenim načinom finansiranja

27. politikaPRAVCI RAZVOJA I PRIORITETI-4. • Kultura prestiža kraja milenijuma – liberalni trend - kultura u marketingu grada – kreativni gradovi - kreativne industrije - tržište kulture - porast javne svesti o značaju kulture • Ključni akteri: muzeji savremene umetnosti, festivali, centri elektronske umetnosti, muzička industrija, moda, clubbing. • «Zajednički» definisana (shared) kulturna politika – od 2000. godine - kulturna politika zasnovana na činjenicama i istraživanjima - ekspertize, evaluacije, statistička praćenja - teritorija i građanin (koncept KP zasnovan na građaninu) • Ključni akteri: «Flagship» projekti, primeri najboljih praksi...