Природноправна теорија (јуснатурализам)

1. Природноправна теорија (јуснатурализам)

2. Старогрчка правна митологија • Прве представе о праву у европској историји сусрећемо у митовима старе Грчке • Мит се бави уређењем живота у племенској заједници, црпећи надахнуће из прошлости предака. • Мит поучава о понашању, одобрава или забрањује.

3. Грчке богиње права • Митска представа о праву исказана је у два обличја женских божанстава – Themis Dike Dikeпредставља људско право и регулише међупородичне племенске односе на императиван начин Themis се у миту јавља ређе, углавном као расплинута представа божанског права

4. “Право природе” у учењима софистике • Победа Грка над Персијанцима и установљење превласти Атине значи отпочињање промена у грчком духовном животу, обележена дубоким скептицизмом • Софисти су уздрмали веру упредачке богове (утицајни од 450 до 375 г. пре н.е.) • Заједничко за све софисте јесте да појму nomos(поредак који је Зевс успоставио)супротстављају physis(антрополошко значење трајно вредног у променљивим људским стварима).Тако су правили разлику између онога што је праведно по природи (physei dikaion) и онога што је праведно по закону (nomoi dikaion). • конзервативна струја (Каликле) је тврдила да је природно да владају они који су бољи и јачи, док је • демократска(Антифонт) заступала тезу да су сви људи, и Грци и варвари, по природи једнаки;

5. Класични филозофи • Негирање софистике (Софисти су много знали, али увек премало о битним стварима – Сократ) • Сократ, Платон и Аристотел стављају у средиште своје филозофије правду, али напуштају софистичку разлику између nomos-aиphysis-a. • Аристотел је делио право политичких заједница (politikon) на природно (physikon), “које свуда има исту важност, а не зависи од тога да ли је усвојено или није” и позитивно (nomikon), за “које је првобитно било споредно да ли је гласило овако или онако, али то више није откако је законски установљено.”

6. Софоклеова Антигона • Покопавајући брата Полиника противно Креонтовим важећим законима, позива се на неписане, древне, предачке, “прве” природне законе: “Од данас нису они, ни од јуче, свакако, Но вечно важе, нико не зна откад су...”

7. Стоичко схватање • Стоици су у позној антици заступали тезу о природној једнакости свих људи, о постојању светске државе (космополис) и јединственог природног права, вежаћег за све народе; • Упркос својој тобожњој демократичности, стоичко природно право није било револуционарно, није заговарало укидање ропства и изједначавање Грка и варвара; шта више, у свакодневном животу је заговарало фатализам, добровољно предавање судбини и положају у друштву. • Ова филозофска школа је извршила пресудан утицај на римске филозофе, једнако на робове (Епиктет) и импреаторе (Марко Аурелије), као и патриције који су постали плебејски трибуни (Тиберије Грах) • Стоичка школа је извршила и утицај на римску правничку мисао;

8. Римско природно право • Учење Цицерона (106-43 пр. н.е.) представља спој римског практичног духа са Платоновим и Аристотеловим учењем о правди и са стоичким природним правом. • Природно право није супротстављено позитивном праву, отуда се често (нпр. код Улпијана) јавља као део систематизације римског права (ius civile, ius gentium, ius naturale); други, пак (Гај и Паулус), изједначавају ius gentium и ius naturale • Римско ius naturale није било развијен систем правних правила, већ пре свега одговарајуће средство тумачења, једна врста слободнијег расуђивања о праву, али оно није могло санкционисати оно што већ није било позитивно право • У римском праву, природно и позитивно право нису константне категорије као у познијим епохама: природно право је један облик позитивног права, а не идеал права, или граница ваљаности позитивног права

9. Средњевековни јуснатурализам • Позната максима “трпен-спасен” хришћански је начин тумачења стоичке “атараксије” • Рана патристика (Аурелије Августин, 354-430 н.е.) • Државни закони су легитимни само ако у њима влада божанска правда, отеловљена у вечном закону (lex aeterna), који је сама Божија воља; природни закон (lex naturalis) чине правила која Бог објављује људима • Божјој држави (civitas dei) супротставља се земањска држава (civitas terrena)

10. Средњевековни јуснатурализам • Схоластика (Тома Аквински, 1225-1274) • Lex aeterna (божански разум који сврховито управља свиме што постоји); Lex naturalis (учешће рационалног створења у вечном закону); Lex humana (државни закон, израз људске воље, али полази од природног закона); Lex divina (Стари и Нови завет) • Уплив рационализма - право као “правило разума које у циљу остварења општег добра намеће онај коме припада брига за заједницу и које је на задовољавајући начин објављена народу”

11. Нововековни јуснатурализам • Рационализам стиче афирмацију у делу Хуга Гроцијуса (1583-1645) • Природно право би “опстало чак и ако бисмо прихватили, што се не може учинити без највећег греха, да Бога нема и да се он не брине за људске ствари” • Докази за постојање природног права: • 1. априоран (нужан склад неког чина са рационалном природом човека) • 2. апостериоран (сведочанство о томе шта сви народи сматрају обавезним за све људе) • 3. самоочигледност (његова начела “су очигледна и јасна, скоро да су евидентна као и оне ствари које опажамо спољним чулима”)

12. Нововековни јуснатурализам - карактеристике • Извор природног права је у разуму, који самостално открива правила установљавања друштва које омогућује људску слободу и срећу • Рационализам нововековне филозофије природног права темељи се у веровању у моћ разумске конструкције, тј. способности да се из једног или малог броја принципа (“аксиома”) могу извести све важеће одредбе права. • Рационално природно право XVII и XVIII века одликује се теоријама природног стања и друштвеног уговора.

13. Јуснатурализам у ХХ и ХI веку • У Немачкој, после пада нацизма, долази до реватилазиције јуснатуралистичке доктрине као део политике “правног превладавања прошлости” • У англоамеричкој јуриспруденцији је доминантна томистичка верзија јуснатурализма (John Finnis)

14. Јуснатурализам - закључак • Без обзира на историјски различита схватања природног права, Радбрух верује да “у свим његовим облицима њега (природно право, М. Ј) карактеришу четири битне особине, у разним временима наравно различито наглашене: • Оно нам даје садржински одређене правне судове о вредности. • Ти вредносни судови су аналогно своме извору – природа, откровење, ум – општеважећи и непроменљиви. • Они су доступни сазнању. • Једном сазнати, они имају предност испред противречног прописаног права: природно право је прече него позитивно право.”