Zlatno-devizni standard (1944-1971)

1. BRETONVUDSKI SISTEM Zlatno-devizni standard (1944-1971)

2. U 1944. godini ministri finansija 44 zemlje učestvovovali su na konferenciji u Breton Vudsu (Bretton Woods, New Hampshire). • Glavni cilj konferencije je bio da se oformi novi međunarodni monetarni sistem. • Polazeći od nepovoljnih ekonomskih kretanja u međuratnom periodu, učesnici ove konferencije su želeli da stvore međunarodni monetarni sistem u kome će zemlje moći da istovremeno ostvare kako unutrašnju (punu zaposlenost bez inflacije), tako i spoljnu ravnotežu (ravnoteža platnog bilansa bez ograničenja na međunarodne trgovinske tokove).

3. U osnovi težilo se uspostavljanju stabilnog međunarodnog monetarnog sistema. • U tom cilju, delegati su razmotrili dva (konkurentna) plana: • britanski plan koji je izložio Lord Džon Majnard Kejnz (John Maynard Keynes) ispred Ministarstva finansija Velike Britanije, i • američki plan, koji je predložio Hari Vajt (Harry Dexter White) iz Ministarstva finansija SAD.

4. Kejnz je predložio formiranje Međunarodneklirinške unije, koja bi mogla da stvara međunarodnu likvidnost na način koji je sličan kreiranju novčane mase u jednoj zemlji. • Svaka zemlja članica bi imala kredit kod ove unije čija visina bi bila utvrđena prema učešću svake zemlje u međunarodnoj trgovini. • Predviđena je i mogućnost prekoračenja kredita (praktično automatska kreditna linija) kao i mogućnost stvaranja rezervi na računu. • Pored toga, on je predložio stvaranje nove međunarodne obračunske jedinice bankor (bancor), koja je trebalo da se kori-sti samo u knjigama obračunske unije. • Vrednost bankora bi bila fiksna i izražena u zlatu, a pariteti nacionalnih valuta bi bili utvrđeni prema bankoru i mogli bi da se menjaju samo uz saglasnost Unije.

5. Vajtov plan je bio bliži pravilima zlatnog standarda u kojem je akcenat bio na fiksiranju deviznih kurseva. • U njemu je bila naglašena čvrsta veza između unitasa (unitas), kao međunarodne monetarne jedinice, i zlata. • Sistem koji su delegati, na kraju, prihvatili, bio je sličan Vajtovom planu. • On je kasnije postao poznat kao Bretonvudski sistem i primenjivan je u periodu od 1944. do 1971. godine. • Formiran je Međunarodni monetarni fond. • Sporazum o osnivanju MMF-a je potpisan 1945. a on je počeo sa radom 1947. godine. • Članstvo u MMF-u u momentu kada je započeo njegov rad imalo je 30 zemalja, a 2009. godine 185 zemalja.

6. Zadatak MMF-a je bio da obezbeđuje kratkoročne zajmove (do dve godine) centralnim bankama zemalja koje su imale probleme sa održavanjem fiksnog deviznog kursa svoje valute sa svojim istanjenim deviznim rezervama. • Sem MMF-a, formirana je Međunarodna banka za obnovu i razvoj (The International Bank for Reconstruction and Deve-lopment – IBRD), koja je imala zadatak da se stara o obnovi privrede evropskih zemalja, pomoću zajmova za dugoročne razvojne projekte. • Obe finansijske institucije su bile u okrilju Organizacije ujedinjenih nacija (OUN).

7. Prema Bretonvudskom sporazumu, SAD su bile u obavezi da zadrže zlatni paritet u odnosu 35 dolara po unci zlata, dok su ostale zemlje bile u obavezi da uspostave fiksne devizne kurseve između nacionalnih valuta i dolara. • Time je sistem osigurao posrednu vezu ostalih valuta sa zlatom. • Zlatni paritet dolara je podrazumevao spremnost Fe-deralnih rezervi (FED)(Centralna banka SAD) da menja dolare za zlato bez ograničenja. • Centralne banke drugih zemalja su imale zadatak da intervenišu na deviznom tržištu, kako bi oscilacije deviznih kurseva zadržale u granicama od 1% iznad i ispod pariteta prema dolaru.

8. U slučajevima kada je pretila opasnost da nacionalna valuta depresira prema dolaru za više od 1%, centralna banka te zemlje je prodavala dolare iz svojih deviznih rezervi povlačeći domaću valutu. • Suprotan proces se odvijao kada je postojao pritisak da valuta apresira prema dolaru, kada je centralna banka te zemlje kupovala dolare i povećavala devizne rezerve i novčanu masu. • Sve do uvođenja konvertibilnosti valuta zapa-dnoevropskih zemalja krajem 1950-ih i početkom 1960-ih godina, međunarodni monetarni sistem se oslanjao na dolar kao jedinu svetsku rezervnu valutu, zbog čega je ovaj sistem zapravo predstavljao zlatno-dolarski standard.