Institut za slavistiku Univerziteta ,,Karl Franc “ u Gracu ,,Novi slavistički horizonti “

1. Institut za slavistiku Univerziteta ,,Karl Franc“ u Gracu ,,Novi slavistički horizonti“ 06. 06. 2013. godine u Gracu Kroz kulturološku optiku o čoveku i ljubavi: korelacijsko osvetljavanje putopisa LJUBAV U TOSKANI Miloša Crnjanskog i putopisa AFRIKA Rastka Petrovića Maja Savić

2. Sadržaj: • - Način predstavljanja kulture • - Potraga za drevnim vremenom i vrednostima • Motiv za preduzimanje putovanja • Motiv devojke Porodilje u putopisu Miloša Crnjanskog • Odnos između apolonijske duhovnosti i dionizijske čulnosti • Susret slovenske i afričke kulture • Problem objektivnog istraživanja prošlosti • - Sumatraizam i sinteza • Između objektivnog i subjektivnog sagledavanja spoljašnje stvarnosti • Zaključak

3. Rastko Petrović život i kulturu Afrike predstavlja opisujući više kolektivnih arhetipova većeg broja plemenskih zajednica kroz upoznavanje čitaoca sa njihovom svakodnevicom. • Miloš Crnjanski svoju sliku o tradicionalnoj kulturi i prošlosti Toskane, te, posredno, i reč o slovenskim stradanjima ostvaruje sagledavanjem kulturnih znamenitosti Toskane, njene istorije i njene tragike.

4. LJUBAV U TOSKANIi AFRIKA, u širem smislu uzevši, predstavljaju svojevrsnu potragu za drevnim vremenom, drevnom kulturom ili civilizacijom, za istorijskim i legendarnim slojevima ljudske svesti i u sadašnjosti vidljivim tragovima nekadašnje njene egzistencije. I AFRIKA i LJUBAV U TOSKANIpredstavljaju reč o čovekovoj duhovnosti, o čoveku. I dok tu reč AFRIKA ostvaruje opisujući običaje i verovanja afričkih plemena, LJUBAV U TOSKANIje postiže pronalazeći univerzalni i iskonski smisao u ljubavi.

5. Rastko Petrović preduzima svoje putovanje prevashodno iz čežnje za osvajanjem nepoznatih prostora, u želji za upoznavanjem druge i u mnogome različite kulture od slovenske. Misao o patnji i stradanju slovenskog naroda, o nestajanju pokolenja u magli i baruštini rovova i dalekih krajeva pokretački je motiv Crnjanskovog kontinuiranog tragalaštva za višim smislom istorijskog i političkog udesa u ratu, pokretački je motiv preduzimanja putovanja.

6. Motiv devojke – Porodilje u putopisu Miloša Crnjanskog Madona Porodilja predstavlja duhovno obogaćenu energiju i stvaralački princip. Simbolički oglašavajući kruženje večno u kojem, pored stradanja, ima i biće i novih rođenja, Porodilja predstavlja oličenje obnoviteljskih snaga. Kao univerzalno čitljiv biblijski simbol koji je u nerazlučivoj vezi sa idejom o sveprožimajućoj ljubavi, motiv Bogorodice je pogodan da umetnički izrazi ideju o ljubavi prema Slovenstvu, saosećanju koje se ima prema patnjama i stradanjima Slovena.

7. Krajem XIV veka, sijensko je slikarstvo stvorilo sliku devojke porodilje, u ljubičastom odelu, na zlatnoj, vizantijskoj podlozi, tankoga pasa i divnih ruku, a teških i čistih očnih kapaka. Ta radost rađanja, koja se vraća hiljadama godina, duž Nila i Tigra i Ganka i Jancekjanga, neprekidna je, kao i proleće. U njoj sam našao utehu za sebe i za Slovene [...] U Sijeni, oči u oči sagledah ono što treba slaviti: rađanje. U njemu mi se pričini smisao življenja u određenom narodu,jedina nebesna, sferska, muzikalna uteha za mladost koja je pošla da ode, posle prve polovine žića. Ono je očišćenje od seljačkih besova, spasenje od umora slovenskog,koji se javlja čim se iziđe iz animalnog. Sijenske Bogorodice, svojom tamom i zlatom svojim, izgledaju kao stare ikone kijevske, a, na freskama, kao naše, manastirske (LJUBAV U TOSKANI, 127).

8. Odnos između apolonijske duhovnosti i dionizijske čulnosti: (odnos između dva pola ispoljavanja ili obelodanjivanja životnih radosti, životodavnih energija, ljubavi) Crnjanski je znao ,,da je nama, pa i našoj poeziji, potrebna apolonijskim duhom oplemenjena radost života koja u istoriji naroda i u njegovoj tradiciji utemeljuje vrednosti koje će isijavati i obasjavati svako buduće pokolenje“ (Raičević 2005: 147). Crnjanski ne odriče važnost i lepotu čulnog života; u LJUBAVI U TOSKANI ,,telesnost i dionizijsko u čoveku je prihvaćeno ali tek oplemenjeno apolonijskim aspektom duhovnosti, dobivši time svoje jedino opravdanje i smisao u činu obnove i rađanja simbolizovanom u liku Madone Porodilje“ (Raičević 2010: 81)

9. Možda je najlepše svoj odnos prema dionizijskoj čulnosti i apolonijskom aspektu duhovnosti Crnjanski iskazao svojim viđenjem renesanse: Renesansa je ljubav prema porodilji, što znači mešanje plahog sa blagim, svemoćnim (LJUBAV U TOSKANI, 85).

10. Dionizijsko u Petrovićevim književnim delima Rastko Petrović je svojom BURLESKOM GOSPODINA PERUNA BOGA GROMA, sveopštim smehom, gradio jedan dionizijski, panteistički svet čulnosti i njime, zapravo, bežao u svet nad kojim nema zakona, mera, pravila. Kroz stihove OTKROVENJA odzvanja apologija tela kao svojevrsna orkestracija uznemirenog i ekstatičnog duha pisca. Ne živeti prevashodno mišlju u intezitetu njenih otkrivalačkih, saznajnih dometa, ne dosezati otkrovenja samo umom, već živeti i telom, pokretima i njihovom orkestracijom; saslušati i razumeti muziku i značaj svoga tela, živeti tom muzikom,– to je, oseća lirski subjekt, sama bit stvaranju novog vlastitog života u stvarnosti postojećeg.

11. Putopis AFRIKA, premda ostvaruje apologiju tela, primarno ne naglašava zanose čulnog života i spoznajno–otkrivalački njihov karakter. • U prvom planu ovog Petrovićevog književnog dela jeste predstavljanje kulture Afrikanaca, što se vrši posredstvom opisivanja njihovih verovanja i običaja. • Ta verovanja i ti običaji utemeljuju mnogo od paganskog, primitivnog izražavanja čovekove čulnosti i izražavanja duhovnosti.

12. Multikulturološki susret • Ostvarivanje mogućnosti uspostavljanja dijaloga u multikulturološkom susretu u mnogome zavisi od kulturoloških osobenosti ili nasleđenih, predačkih, i stečenih predstava sa kojima se polazi u multikulturološko opštenje i koje se, budući da pripadaju i kolektivno nesvesnom, automatizovano, nesvesno ispoljavaju u datom dodiru.

13. Ilustracija: Da bi Evropljanin bez većeg čuđenja posmatrao nagost, tela oskudno i delimično obavijena kakvim platnom, a, ipak, bogato ukrašena raznim kamičcima, drščicama ili kožicama, neophodno je da se upozna sa određenim tradicionalnim normama i verovanjima plemena. Smešno je da u Africi, između dva crnca koji se prihvate odevanja, mnogo je bliže primitivnosti i golotinji onaj koji nosi evropsku odeću, sastavljenu od najčudnijeg komađa, no onaj koji usvaja svoje tradicionalne plašteve, čuvane dotle samo za praznike (AFRIKA, 12), beleži Petrović kazujući o duhovnoj nagosti onih koji ne slede tradicionalno viđenje uređenja svakodnevnog života.

14. Susret slovenske i afričke kulture Verovanje da koordinatama života upravlja neka viša sila, zla, od koje se treba štititi amajlijama, ili dobra, koju treba čuvati kao umilostivljenu tako što će se u sklopu za to predviđenih obreda prineti dostojna žrtva, predstavlja nasleđenu i živu tradiciju afričkih plemena. Isto verovanje utemeljuje i slovenska kulturna tradicija.

15. U citiranom odlomku prepoznaćemo i slovensku tradiciju usmenog prenošenja narodnog stvaralaštva: Svaki komadić i tek otkrivene zemlje, one gde ljudi nisu našli ništa što pretstavlja civilizaciju, ima svoju herojsku prošlost, svoje pobede i poraze, svoje bitke i svoje junake. Svako pleme ima svoju epopeju od po deset i više hiljada stihova, što prelazi sa oca na sina, i koje svi ratnici znaju napamet. Što je najzanimljivije, Crnac zna napamet često i epopeje i susednih plemena, reč po reč, bez pogreške, cele, iako nijednu njinu reč ne razume, utoliko pre što su te epopeje na arhaičnim jezicima (AFRIKA, 17).

16. Problem objektivnog istraživanja prošlosti Kultura i istorijska prošlost Toskane u putopisu su predočeni nizom sabranih elemenata opisa kulturne baštine i ratovanja ove italijanske provincije. Ovo sagledavanje je objektivizirano samo u onoj meri koju putopis u svom svojstvu upoznavanja sa predmetom građe nužno zahteva. Miloš Crnjanski je verovao da je pokušaj svakog objektivnog istraživanja prošlosti, preduzet u cilju otkrivanja istorijske istine, unapred osujećen pokušaj. Za zrnima istine može se i valja sa uspehom tragati tek ako istraživač tragalaštvo ostvaruje svojim duhovnim, emocionalnim doživljavanjem ili sagledavanjem spoljašnih elemenata stvarnosti konkretizovane građe.

17. Sumatraizam i sinteza Posmatrajući i dodirujući zdanja Crnjanski pokušava da oseti i doživi veze nužno postojeće unutar kreacije i da u njih pronikne, ne objektivno, naučno, već duhovno, da ih svojom duhovnošću i emotivnošću obujmi u jednom sumatraistički sintetišućem doživljaju koji bi objasnio sudbinu i stradanja Slovena i dublji smisao života, različit od pukog bivstovanja, a manje paradoksalan od stradanja po močvarnim i rovovskim terenima. Takav sumatraistički i sintetišući doživljaj kadar je, oseća pripovedač, da osvetli sadašnje i aktuelno večnim i nepromenljivim. Nije li ljubav ono večno i nepromenljivo? Nije li Crnjanski eksplicitno rekao da je za ljubav pošao, da je samo nju tražio?

18. Crnjanskovo preduzeto melanholično putovanje nesmirenog Slovena od rovova, od nesmisla ka ljubavi ili ka suštini, ka smislu u isti mah je i kolektivno tragalaštvo svih Slovena i individualno samotragalaštvo jedne senzibilne ličnosti. Ja sam došao da drhćućom rukom uspostavim veze, nevidljive i neverovatne, milujući ovu crkvu.Ništa me ne zanima što uokolo govore; kamen pitam u koji su uzidali kirinejsko hrišćanstvo, pod prigušenu svetlost sirijskih i judejskih otvora, u pohotljivu i krvoločnu sicilisku veselost. Pitam, o sudbini našoj, krv i lešine što su okusile so mora Sredozemnog. Putujem, beznačajan i prašnjav, ali za dušu dvesta miliona nagih i divljih, koji idu iz daljine za mnom, nesvesnim, teškim i zverskim korakom(LJUBAV U TOSKANI, 77).

19. Između objektivnog i subjektivnog sagledavanja stvarnosti Iako Petrovićev putopis AFRIKA ne možemo bez rezerve označiti kao klasičan putopis, njegove su slike većinom iznjedrile iz objektivne opservacije spoljašnje stvarnosti afričkog podneblja i života. Ono što Petrovićev putopis približava Crnjanskovom putopisu, kada je reč o zajedničkom udaljavanju od klasične forme, jeste subjektivni impuls izražen posredstvom koloritnog i čulnog obujmljivanja i doživljavanja prirode, impuls koji poetizira doživljaj u izražajnim mogućnostima ekspresionističkog stila.

20. Zaključak: Bez obzira na brojne i evidentne razlike u pristupu temi, odabiru njenog idejnog rešenja i njenoj stilističkoj obradi, LJUBAV U TOSKANI Miloša Crnjanskog i AFRIKURastka Petrovića približava ona sveprožimajuća nit duhovnosti koja je i izatkala tradicionalno nasleđe, bilo ono ovekovečeno kakvom kulturološkom tvorevinom, bilo i dalje izražavano kroz žive civilizacije i njihove načine sagledavanja stvarnosti; nit dovoljno elastična i vitalna da obujmi različite i mnogobrojne svetove, otkrivalačko–spoznajna da prodre do univerzalnih i, zato, multikulturološki objedinjavajućih istina o osnovnim i nepromenljivim vrednostima čovekovog bića i života.

21. Literatura: a) Crnjanski 1972: Crnjanski, Miloš. Otkrovenje Rastka Petrovića. In: Živan Milisavac (ur.). Lirika. Proza. Eseji. Novi Sad; Beograd. S. 413–424. b) Crnjanski 2004: Crnjanski, Miloš. Dnevnik o Čarnojeviću. Beograd. c) Crnjanski 2008: Crnjanski, Miloš. Ljubav u Toskani. Beograd. d) Kovač 1988: Kovač, Zvonko. Dominantni semantemi poetike. In: Ljubomir Stefanović (ur.). Poetika Miloša Crnjanskog. Rijeka. S. 85–kkk109. e) Lončar 1972: Lončar, Mate. Obzori sumatraizma. In: Predrag Palavestra, Svetlana Radulović (ur.). Književno delo Miloša Crnjanskog. Beograd. S. 93–119. f) Mikić 2004: Mikić, Radivoje. Priča, san i manifest. Jedan pogled na ,,Dnevnik o Čarnojeviću“. In: Radivoje Mikić (ur.). Dnevnik o Čarnojeviću. Beograd. S. 137–169. g) Musabegović 1976: Musabegović, Jasmina. Rastko Petrović i njegovo djelo. Beograd. h) Svetlana Radulović (ur.). Književno delo Miloša Crnjanskog. Beograd. S. 281–301. I) Petrović 1972: Petrović, Rastko. Sava Šumanović i estetika suviše stvarnog u novoj umetnosti. In: I. Andrić (ur.). Poezija–proza–eseji, Rastko Petrović. Novi Sad; Beograd. S. 21–29. j) Petrović 1955: Petrović, Rastko. Afrika. Beograd. k) Petrović 2004: Petrović, Rastko. Ljudi govore. Beograd. l) Raičević 2005: Raičević, Gorana. Otkrovenje Rastka Petrovića. In: Eseji Miloša Crnjanskog. Sremski Karlovci; Novi Sad. S. 144–151.

22. m) Raičević 2005: Raičević, Gorana. Renesansa kao veza. In: Eseji Miloša Crnjanskog. Sremski Karlovci; Novi Sad. S. 313–323. n) Raičević 2010: Raičević, Gorana. Istorijski roman Miloša Crnjanskog: autopoetičkaishodišta žanra. In: Jovan Pejčić (ur.). Krotitelji sudbine: O Crnjanskom i Andriću. Beograd. S. 7–33. o) Raičević 2010: Raičević, Gorana. Eseji Miloša Crnjanskog: intertekstualnost kao ključ interpretacije. In: Jovan Pejčić (ur.). Krotitelji sudbine: O Crnjanskom i Andriću. Beograd. S. 33–50. p) Raičević 2010: Raičević, Gorana. Ulisova muška tuga: muški i ženski princip u delu Miloša Crnjanskog. In: Jovan Pejčić (ur.). Krotitelji sudbine: O Crnjanskom i Andriću. Beograd. S. 69–93. q) Rakitić 1972. Rakitić, Slobodan. Od Itake do priviđenja. In: Predrag Palavestra, Svetlana Radulović (ur.). Književno delo Miloša Crnjanskog. Beograd. S. 119–149. r) Sekulić 1985: Sekulić, Isidora. Beleška uz putopis ,,Ljubav u Toskani“. In: Mladen Leskovac, Miodrag Pavlović, Živorad Stojković (ur.). Iz domaćih književnosti I. Beograd. S. 317–328. s) Ševalije; Gerbran 2004: Ševalije, Žan; Gerbran, Alen. Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji, postupci, oblici, likovi, boje, brojevi. Novi Sad. t) Tešić 2007: Tešić, Gojko. Manifest ekspresionističke škole (fragmenti). In: Olivera Stošić Rakić (ur.). Citat Vinaver. Beograd. S. 50–53. u) Tešić 2009. Tešić, Gojko. Srpska književna avangarda (1902–1934): književnoistorijski kontekst. Beograd. v) Vinaver 1975: Vinaver, Stanislav. Rastko Petrović, lelujav lik sa freske. In: D. Živković (ur.). Kritički radovi Stanislava Vinavera. Novi Sad; Beograd. S. 379–401. w) Vitošević 1972. Vitošević, Dragiša. Posleratna avangarda i Miloš Crnjanski. In: Predrag Palavestra, Svetlana Radulović (ur.). Književno delo Miloša Crnjanskog. Beograd. S. 5–55.