390 likes | 548 Views
SA Š A ILI Ć PREDOSE Ć A NJ E GRA Đ ANSKOG RATA. Ba š i ne znam kada se sve to dogodilo, č ini se davno, mada znam da mi ni š ta nije bli ž e od tih dana, dugih samotnih dana i gustih ve č eri, koje su padale na na š u ku ć u kao te š ke zavese nakon dosadnih predstava.
E N D
SAŠA ILIĆ PREDOSEĆANJE GRAĐANSKOG RATA
Baš i ne znam kada se sve to dogodilo, čini se davno, mada znam da mi ništa nije bliže od tih dana, dugih samotnih dana i gustih večeri, koje su padale na našu kuću kao teške zavese nakon dosadnih predstava.
Noću je bilo hladno i mračno, ali otac nije dozvoljavao da se pale velika svetla.
Sedeo je pod brezama i pokušavao da razlikuje senke koje su se lomile na čeonom zidu kuće, između velikih prozora, koji su me podsećali na oči bića spremnog da svakog trenutka progovori svojim večno sklupčanim jezikom.
Otac je želeo sve da nauči o senci, pustolovinu njenog nastajanja, prvi plač svetlosti, zatim njeno ugibanje i rast, zrelo otpadanje od sunca, snohvatice u kasna popodneva, zamiranje i konačni prelazak u tamu.
Po čitave dane provodio je loveći senke, najpre u kući, a potom izvan nje, u preponama terasa, oko stubova, niz stepenište, sve do podruma.
Majka i ja smo mislili da je tu naviku doneo iz Rusije, gde je proveo tri nedelje obilazeći Kijev, Moskvu i Piter, odakle se vratio opčinjen kinematografijom i arhitekturom.
Na tom putovanju, kako je govorio u retkim prilikama, upoznao je izvesnog profesora Sibirjakova koji mu je održao prvo predavanje o filmu.
Tek kasnije smo saznali da je otac posetio tog ruskog profesora i u Voronježu, gde se zadržao nekoliko dana u njegovom domu kao gost.
Po rečima moga oca, shvatio sam da taj Rus živi sa izuzetno lepom ženom i da se sa njenih dugih prstiju senke šire kao lepeze.
Mogao sam to da zamislim, jer sam negde većčitao kako svetlost u crkvi lepezasto uranja u mrak sa visokih prozora pod kubetom.
Otac je rekao da se ona zove Varvara, ali je prećutao da je dobio jedno pismo od nje koje nikada nije otvorio niti prokomentarisao.
Pretpostavljam da je i ta žena, kao ceo svet za moga oca, prešla u domen senke, u onu oblast koja je mogla da se otkrije samo hladnim okom kamere.
Sa tom navikom, otac je sa putovanja po Rusiji, umesto suvenira, doneo jednu kameru kvarc 2M i kinoprojektor rus (8mm - Super 8).
Sećam se kako je stajao na vratima, onako visok sa pobedničkim osmesima oko usana, kao Mojsije koji se zadovoljan spustio sa Sinaja, držeći na rukama budućnost našeg porodičnog filma, poput starozavetnih ploča.
Majka nije prozborila ni reči dok smo ga gledali kako se udaljava prema svojoj sobi, a ja sam slutio da je pred nama neka nova očeva sezona kroz koju će svako od nas morati da prođe sam.
Dugo nije izlazio iz sobe, zapravo sve dok nije naučio sve o kameri i kinoprojektoru, nakon čega nas je pozvao u sobu i kao da se radi o nečemu neprocenjivo vrednom, ostavio nas je na izvesnom odstojanju da odatle saslušamo njegovu besedu.
Svih dvadeset šest vitalnih tačaka kamere kvarc 2M znao je napamet.
Na kraju je rekao da ona koristi šesnaestomilimetarsku traku.
Majka je brzo izašla u znak protesta dok sam ja ostao da posmatram očevu zanesenost, koju sam viđao retko, uglavnom nakon dugih perioda monotonije koja je od jutra do mraka, dolazeći sa nepregledne pučine dana, zapljuskivala obale naše kuće.
Ipak, očev povratak iz Rusije doneo mi je nešto čime sam mogao da obuzdam svoje vreme.
Njegova priča o lepoj Varvari dobila je u mojoj duši mitski odjek i ja sam je zamišljao kako se šeta brezovom šumom, sa senkom pod pazuhom, ostavljajući za sobom senovit trag poput barke na staklenoj vodi.
Viđao sam ga svuda, u kući i dvorištu, sa velikim slamenim šeširom na glavi i blokom za skiciranje na kolenima.
Lice mu je uvek bilo zaklonjeno obodom šešira tako da me je podsećao na veliki zamišljeni sunocokret, koji je, zalazeći u neispitanu stranu svetlosti, uporno izneveravao svoje životno načelo fototropije.
On je bio opčinjen našom kućom, građevinom koju je podigao zajedno sa mojom majkom.
Pokušavao je da ispita u kojoj meri ona živi saglasno sa svetlošću i senkom.
Po njemu, građevina je mogla da postoji samo ako zadovoljava načelo jedinstva kamena i senke, u suprotnom, ta kuća ne bi dugo opstajala, srušili bi je ljudi ili ratovi, ili bi nestajala jedući samu sebe.
Do toga je dolazilo upravo zbog nedostatka pomenute harmonije, mislio je moj otac, jer bi između senke i kamena nastajalo nepodnošljivo trenje, onaj nevidljivi potres koji kuću nagriza iznutra, godinama, sasvim neprimetno.
Svaka zgrada, rekao je otac za jednim nedeljnim ručkom dok je miris piletine ispunjavao kuću, pre svega je dom senki, a tek onda ljudi.
Mislim da ga nismo razumeli tada, a mislim i da majka nije želela da ga razume.
Jednog popodneva zalutao sam u njegovu radnu sobu koja je ličila na skladište odbačenih stvari: mirisala je na oca i taj me je miris opominjao da pobegnem odatle.
Svakog časa mogao sam da očekujem da neka stvar u toj prostoriji zaplamti sama od sebe i progovori strašnim očevim glasom koji bi mi naložio da se izujem.
Listovi, istrgnuti iz bloka, ležali su u velikom neredu i gotovo svi su bili ispisani.
Na nekim od njih nalazio sam i skice koje su ličile na kuću u zametku, na zigot kamena i senke.
Tek danas shvatam da sam u rukama držao očev prvi scenario, pripremne radove za film koji je nameravao da snimi.