MODELI KULTURNE POLITIKE

1. MODELI KULTURNE POLITIKE doc dr Predrag Cvetičanin 25.10.2012

2. KULTURNA POLITIKA • Kulturna politika je «zbir svesnih i promišljenih postupaka, akcija ili odsustva akcija u zajednici, čiji je cilj da se zadovolje izvesne kulturne potrebe preko optimalnog korišćenja svih materijalnih i ljudskih potencijala kojima u određenom trenutku raspolaže data zajednica« (UNESCO, 1967) • Kulturna politika predstavlja svesno delovanje usmereno na postizanje društveno prihvatljivih ciljeva u oblasti kulture • Kulturna politika predstavlja skup odluka donesenih od strane pojedinca ili grupe koji se tiču odabira ciljeva u oblasti kulture i metoda njihovog ostvarivanja

3. KULTURNA POLITIKA • Pri tom treba imati u vidu da, iako zadovoljenje kulturnih potreba članova zajednice jeste njen manifestni cilj, uvek je pitanje identiteta te zajednice početak i ishodište kulturne politike. • Kulturna politika se, utoliko, može posmatrati i kao proces kroz koji se identitet jedne zajednice dogovara, propituje, utvrđuje i prezentira drugima. • Zbog svega toga, mada su modeli kulturne politike, njeni mogući ciljevi, instrumenti (ekonomski, pravno-politički, organizacioni, vrednosno-idejni) jako dobro poznati, određivanje kulturne politike jedne zajednice jeste demokratsko pitanje – nešto do čega se stiže dijalogom u toj zajednici.

4. KULTURNA POLITIKA • Predmet kulturne politike je kulturni razvoj. Za razliku od pojma rasta, koji se iscrpljuje u kvantitativnom povećanju, pojam razvoja uključuje vrednosnu kvalitativnu konotaciju. • Modeli kulturne politike zapravo su u svojoj osnovi teorijske paradigme koje kroz svoj sistem svrha i ciljeva zastupaju određeni (vrednosni) tip kulturnog razvoja.

5. KONCEPCIJE KULTURNE POLITIKE I • O kulturnoj politici u modernom smislu reči možemo govoriti tek sa konstituisanjem javnog sektora kulture, sektora koji se nalazi u nadležnosti vlade. Može se čak reći da postoji paralelizam između pojave moderne demokratije i pojave modernih kulturnih politika. • Uz konstituisanje javnog sektora kulture formuliše se i prva koncepcija kulturne politike – nacionalno-emancipatorska koncepcija. Osnovne odlike ove koncepcije ogledaju se, s jedne strane u razvijanju autohtone nacionalne kulture, a s druge strane u širenju elementarne kulture i opismenjavanju stanovništva.

6. KONCEPCIJE KULTURNE POLITIKE II • Druga koncepcija – demokratizacije (visoke) kulture - formulisana je 1959. godine, sa utemeljenjem ministarstva kulture u Francuskoj na čijem čelu se nalazio čuveni pisac Andre Malro (A.Malraux). • U osnovi ove koncepcije ležala je pretpostavka da je nedovoljna razvijenost kulturnih potreba i navika širokih slojeva stanovništva posledica toga što im je bila uskraćena prilika da komuniciraju sa delima vrhunske kulture i umetnosti. • Zbog toga je ova koncepcija kulturne politike insistirala da se masama učine dostupnim proizvodi visoke kulture, da se stvore pretpostavke da »obični ljudi« mogu uživati u delima vrhunske umetnosti (kroz rasprostiranje mreže kulturnih institucija, subvencije i dotacije).

7. KONCEPCIJE KULTURNE POLITIKE III • Koncepcija kulturne demokratije (kulturnog pluralizma) je prvi put konsekventno formulisana u sada već klasičnom delu Ogistena Žirara (A.Girard) »Kulturni razvoj: iskustva i politike« koja se pojavila 1972. godine. • Koncepcija »kulturne demokratije« jednostavno je priznala stanje postojanja mnoštva kultura u društvu, među kojima je visoka (elitna) kultura samo jedna. • Ako različiti slojevi u društvu imaju ili žive svoju kulturu, zadatak stvarno demokratske kulturne politike nije da sve članove zajednice akulturiše elitnom kulturom, već da stvori pretpostavke da oni slobodno proizvode i participiraju u kulturi koja im je prirođena.

8. KONCEPCIJA KULTURNE POLITIKE IV • Četvrta koncepcija koja se danas veoma često sreće i koji, imajući u vidu sudbinu modela demokratizacije (visoke) kulture i modela kulturne demokratije, balansira prednosti i nedostatke ova dva modela kulturne politike može se odrediti kao eklektični model. • Danas - kriza konceptualnih modela kulturne politike

9. MODELI KULTURNE POLITIKE • U osnovi se modeli kulturne politike mogu objediniti u tri grupe: • prosvetiteljski ili birokratski model kulturne politike na jednom polu, • liberalni model kulturne politike na drugom kraju spektra i • niz mešovitih modela (po različitim kriterijumima) između njih.

10. BIROKRATSKI (“LATINSKI”) MODEL • Državni (birokratski ili prosvetiteljski model) kulturne politike naziva se kolokvijalno još i »latinski model«, jer se primenjuje u Francuskoj i Italiji. Njega karakteriše centralizacija i budžetsko finansiranje kulture, a u njegovoj osnovi je koncepcija »demokratizacije (visoke) kulture«. • Država se pojavljuje kao centralni akter, inspirator i finansijer kulture, pa shodno tome i ključne odluke u oblasti kulture donose politički organi. • Osim za pomenute zemlje ovaj model državne kulturne politike bio je karakterističan za socijalističke zemlje, kao i za socijaldemokratske vlade u Švedskoj.

11. LIBERALNI MODEL • Liberalni model kulturne politike predstavlja primenu liberalnog shvatanja društvenog razvoja na oblast kulture i po njemu država mora da se uzdrži od neposrednog delovanja u kulturnoj sferi da ne bi ugrozila autonomiju kulture. • Osnovna regulaciona uloga prepušta se tržištu kulturnih dobara, pri čemu korektivnu ulogu ima delovanje velikih privatnih fondacija koje pomažu razvoj elitnih formi umetnosti koje ne bi mogle da opstanu na tržištu, kao i posredno delovanje države koja kroz poresku i kreditnu politiku ostvaruje uticaj u sferi kulture (oslobađanje od dela poreza onih koji pomažu kulturne delatnosti, obezbeđenje povoljnih kredita institucijama kulture i drugo). • Ovaj model državne kulturne politike karakterističan je za SAD.

12. MEŠOVITI MODELI • U meštovite modele državne kulturne politike mogu se ubrojati: • paradržavni model kulturne politike (koji se još naziva i anglo-saksonskim modelom kulturne politike), • »nordijski model« kulturne politike, kao i • federativno-konfederativni model kulturne politike koji se primenjuje u Nemačkoj, Švajcarskoj i Belgiji.

13. PARADRŽAVNI MODEL • Paradržavni model kulturne politike nastao je u Velikoj Britaniji i Republici Irskoj, pa se zato kolokvijalno još naziva i »anglo-saksonskim modelom«. • U ovom modelu državne kulturne politike, država obezbeđuje budžetska sredstva za kulturne delatnosti, ali u skladu sa tzv. »arm's length principle« prepušta odlučivanje o raspodeli ovih sredstava umetničkim savetima (Art Councils). • Npr. članove Umetničkog saveta Velike Britanije (njih 20), imenuje Državni sekretar za umetnost na osnovu njihovih zasluga u oblasti umetnosti, pri čemu oni nisu ničiji predstavnici, niti poslanici. Ovim se dopunski obezbeđuje autonomija Saveta, tako da u ovom modelu državne kulturne politike o raspodeli sredstava odlučuje stručno, a ne političko telo.

14. “NORDIJSKI MODEL” • »Nordijski model« državne kulturne politike, koji se primenjuje u Norveškoj, Danskoj i Holandiji, takođe poznaje instituciju umetničkih saveta (Art Councils), a razlika se ogleda u tome što umetnički saveti imaju savetodavnu ulogu, dok definitivnu odluku o finansiranju kulture (na osnovu mišljenja Art Councils) donose parlamenti ovih zemalja.

15. FEDERATIVNO- KONFEDERATIVNI MODEL • Federativno-konfederativni model kulturne politike karakteriše prenošenje nadležnosti (federalnih ili konfederalnih) državnih organa na niže nivoe vlasti – kantone, oblasti, administrativne jedinice. • Ovaj model državne kulturne politike karakterističan je (uglavnom) za nacionalno mešovite zajednice sa različitim nacionalnih kulturnim tradicijama, u kojima se onda vođenje kulturne politike prepušta nižim nivoima organizacije vlasti – kao npr. u Švajcarskoj gde se kulturna politika vodi na nivou kantona ili u Belgiji gde postoje tri ministarstva za kulturu, ili pak u Nemačkoj gde se, uprkos tome što nemamo slučaj nacionalno mešovitog stanovništva, kulturna politika vodi na nivou 15 država (Länder) koje čine Saveznu Republiku Nemačku, a ne na saveznom nivou.

16. ULOGA DRŽAVE U KULTURNOJ POLITICI • Po Hari Hilman-Šartand i Klari Mek Kaugi, država može teorijski posredovati u prilog kulture na četiri načina: • može imati ulogu facilitatora (organizatora), • mecene • arhitekte, ili • inženjera • U praksi, većina vlada kombinuje ove četiri uloge

17. DRŽAVA KAO FACILITATOR • Kad država deluje kao facilitator (organizator) u oblasti kulturne politike, ona ne daje nikakvu direktnu podršku umetnosti i kulturi. Umesto toga ona različitim merama, najčešće smanjenjem poreza onima koji pomažu umetnost i kulturu, podstiče kulturno i umetničko stvaralaštvo. • Cilj države u ovako shvaćenom modelu jeste promocija kreativnosti i raznovrsnosti stvaralaštva. • Relevatna kritika ovog modela odnosi se na to da ona na ovaj način ne pomaže nužno umetnički i kulturni kvalitet. • U najčistijem vidu u praksi ovaj idealno-tipski model je koristi u SAD.

18. DRŽAVA KAO MECENA • Kad država u oblasti kulturne politike deluje kao mecena ona promoviše umetnost i kulturu kroz takozvani »arm's length principle«. • U ovom modelu, država odvaja određena sredstva za umetnost i kulturu, a umetnički saveti (Art Councils) odlučuju o tome koje organizacije i pojedinci dobijaju podršku. Čak i kad članove Saveta postavlja vlada, intencija je da saveti donose samostalno odluke, bazirane na samostalnim procenama umetničke i kulturne vrednosti i evaluaciji kreativnosti. • Moguća kritika ovog modela je da može funkcionisati tako da promoviše umetnički i kulturni izraz elite i njen ukus. • Ovaj model je u praksi najčistije izražen u Velikoj Britaniji, gde država promoviše umetnost i kulturu kroz »Umetnički savet Velike Britanije«.

19. DRŽAVA KAO ARHITEKTA • Kad država funkcioniše kao arhitekta u kulturnoj politici, ona podržava umetnost i kulturu kroz Ministarstvo kulture. Donošenje odluke koje se tiču podrške umetnostima i kulturi u rukama je birokrata i vrši se na osnovu političkih smernica. • Kao arhitekt država je zainteresovana za podržavanje kulture i umetnosti kao deo njene ukupne socijalne politike blagostanja. Uočene društvene potrebe određuju ko i šta dobija podršku, a kvalitet i profesionalizam dobijaju sekundarnu ulogu. • Relevantna kritika ovog modela jeste da je on instrumentalno orijentisan i da on daje prvenstvo značaju umetnosti i kulture za druge oblasti za druge oblasti društvenog života i politici u ovom oblastima, a ne umetnosti i kulturi zbog njih samih. • Kao dodatak tome može se navesti da ovaj model može voditi stagnaciji umetničke i kulturne kreativnosti.

20. DRŽAVA KAO ARHITEKTA • Vesthajm razlikuje dva varijeteta ovog kulturnog modela: njegovu centralizovanu i decentralizovanu verziju. • Po njemu centralizovana varijanta države koja funkcioniše u oblasti kulturne politike kao arhitekt najbolje se može videti na primeru Francuske, dok su skandinavske zemlje (Norveška, Švedska, Danska) tipični predstavnici decentralizovanog modela ponašanja države kao arhitekte u oblasti kulturne politike. • U decentralizovanom modelu regioni sami određuju vlastitu kulturnu politiku.

21. DRŽAVA KAO INŽENJER • Država uzima na sebe ulogu inženjera u oblasti kulturne politike kada ona poseduje sva sredstva za umetničku i kulturnu produkciju. • Država kao inženjer podržava samo umetnost i kulturu koja promoviše političke ciljeve države, a ne obraća pažnju na druge standarde kvaliteta i kreativnosti. Ovaj model je karakterističan za totalitarne režime. • Relevatna kritika ovog modela je da umetnost i kultura gube svoju nezavisnost i kritičku ulogu u društvu. • U periodu između 1918. i 1932. godine Sovjetski Savez je bio primer države koja postupa kao inženjer u oblasti kulturne politike.

22. DILEMEKULTURNE POLITIKE doc dr Predrag Cvetičanin 25.10.2012

23. DILEME U KULTURNOJ POLITICI • U izvanrednoj studiji »Balancing Act: 21 Strategic Dilemmas in Cultural Policy« Fransoa Mataraso i Čarls Lendri (F. Matarasso and Ch.Landry) dali su prikaz i razjašnjenje osnovnih dilema sa kojima se oni koji vode kulturnu politiku moraju suočiti . • Oni su ove dileme podelili u nekoliko grupa: strateške dileme ili dileme određivanja okvira kulturne politike (framework dilemmas), dileme primene kulturne politike (implementation dilemmas), dileme socijalnog razvoja (social development dilemmas), dileme ekonomskog razvoja (economic development dilemmas) i dileme menadžmenta kulturne politike (management dilemmas).

24. STRATEŠKE DILEME I • Prva među strateškim dilemama jeste kako definisati kulturu, odnosno kako odrediti domen kulturne politike, pri čemu je jedan pol izjednačavanje kulture sa umetnošću (usko, estetsko definisanje pojma kulture) a drugi određivanje kulture kao načina života jedne zajednice (široko, antropološko definisanje pojma kulture). • U zavisnosti od toga kako se definiše kultura zavisiće i svi drugi izbori u kulturnoj politici. Danski teoretičar Peter Duelund (P.Duelund:1995) dao je ilustraciju mogućih odnosa između različitih koncepata kulture i kulturne politike u onom što je postalo poznato kao »Duelundova piramida kulture«

25. POJAM KULTURE DUŽNOSTI Kultura = umetnost i drugi oblici simboličkog izražavanja (humanistički koncept kulture) Podržavati umetničku produkciju UMETNOST Kultura = informacija, prosvećivanje i iskustvo (prosveiteljski koncept kulture) Podrška medijima upromovisanju kulturei umetnosti MEDIJI Kultura = zajedničke vrednosti, stavovi, tradicije i načini života u društvu ili određene grupe (sociološki koncept kulture) Podrška kulturnoj demokratiji (informacija, lokalna i amaterska kultura, sport i dokolica) KULTURA Kultura = društvo ili sve dimenzije života (antropološki pojam kulture) DRUŠTVO Podrška održanju i razvoju društva DUELUNDOVA PIRAMIDA KULTURE

26. STRATEŠKE DILEME II • Druga strateška dilema podrazumeva izbor modela kulturne politike. • U praksi savremenih demokratskih društava ovaj izbor se svodi na balansiranje prednosti i nedostataka modela demokratizacije visoke kulture i modela kulturne demokratije (kulturnog pluralizma).

27. STRATEŠKE DILEME II • Model demokratizacije kulture je želeo da demokratizuje pristup delima vrhunske kulture i umetnosti kroz subvencije usmerene na smanjivanje cena karata za vrhunske umetničke događaje (pozorišne, operske, baletske predstave), slobodan ulaz u muzeje i galerije, kroz edukacione programe, popularizaciju vrhunske umetnosti putem medija itd. • Polazna pretpostavka modela kulturne demokratije jeste da je kultura svakodnevni izraz ljudi. Shodno tome ovaj model kulturne politike težio je da stvori preduslove za što širu participaciju svih slojeva društva u kulturnoj produkciji, distribuciji i uživanju u tvorevinama kulture i umetnosti.

28. STRATEŠKE DILEME III • U poslednjih dvadesetak godina dilema da li kulturu treba posmatrati kao vrednost po sebi ili kao nešto što stiče vrednost u zavisnosti od doprinosa koji daje razvoju društva, dobija sve više na značaju. • Vremenom je u evropskim društvima bilo prihvaćeno kao samorazumljivo da kultura ima vrednost sama po sebi i da samim svojim postojanjem doprinosi kvalitetu života u zajednici.

29. STRATEŠKE DILEME III • Od 1980-ih godina do danas političari, kulturni menadžeri, ali i umetnici pokazuju sve više interesovanja za efekte koje kultura (shvaćena u užem smislu) ima na druge oblasti društvenog života. Uticaj kulturnih aktivnosti na društvenu i ekonomsku vitalnost zajednice, potencijalni značaj kulturnog turizma, propagandni potencijali umetnosti - sve je to zajedno doprinelo pojavi koncepta kulture kao sredstva društvenog razvoja. • Istovremeno, to je probudilo i strepnje od instrumentalizacije kulture i umetnosti.

30. DILEME PRIMENE KULTURNE POLITIKE I • Prva među dilemama primene kulturne politike tiče se načina njenog formulisanja – da li je u formulisanju kulturna politike dovoljno konsultovati članove zajednice ili je u njenom određivanju neophodna njihova aktivna participacija? • U mnogim zemljama vođenje javnih poslova (u rasponu od socijalne do kulturne politike) jeste posao administrativne uprave i političara. S druge strane (posebno u Holandiji) čine se pokušaji da se javnost direktno uključi u formulisanje politikâ zajednice. • Dilema je, utoliko, u kojoj meri bi članovi zajednice trebalo da budu uključeni u formulisanje kulturne politike.

31. DILEME PRIMENE KULTURNE POLITIKE II • Veoma važna implementaciona dilema jeste i da li bi odluku o tome šta finansijski podržati trebalo da donose politički organi ili bi pitanje finansiranja kulture trebalo »zaštititi« od političkih uticaja. • Državni i paradržavni modeli kulturne politike

32. DILEME PRIMENE KULTURNE POLITIKE II • Na jednom kraju spektra nalaze se zemlje poput Francuske i Italije u kojima se ne pravi razlika između kulturne i bilo koje druge (npr. ekonomske i socijalne) politike. U njima suštinske odluke vezane za kulturnu politiku donosi Ministarstvo kulture, a sam sistem finansiranja kulture je podvrgnut parlamentarnoj kontroli. • Na drugom polu se nalaze države u kojima je, imajući u vidu specifičan karakter kulturnih delatnosti, odlučivanje o finansiranju kulture izolovano od direktnog političkog uticaja u skladu sa »arm's lenght principle« (V.Britanija, Irska, Finska, Kanada, Australija, Novi Zeland).

33. DILEME PRIMENE KULTURNE POLITIKE III • Jedna od implementacionih dilema tiče se toga da li prioritet dati zadovoljavanju kulturnih potreba članova zajednice ili težiti da se kulturnom politikom ostvari prestiž u širim (a nekad i internacionalnim) okvirima. • Primeri internacionalizacije: Glazgov i Bilbao • Pa ipak ovakvi grandiozni projekti nose sa sobom opasnost da dovedu do zanemarivanja potreba članova zajednice, a posebno da, u slučajevima glamuroznih muzeja i galerija, opera i pozorišta namenjenih internacionalnim gostima, siromašniji delovi lokalne populacije steknu doživljaj da su tu nepoželjni.

34. DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA I • Odnos prema manjinskim grupama je važan aspekt kulturne politike. • Kako je kultura neodvojiva od identiteta i kako je većina zemalja Evrope i sveta multietnička, pitanje odnosa većinskih i manjinskih zajednica i podrške izražavanju manjinskih identiteta nije moguće zaobići u formulisanju kulturne politike. • Ono što takođe treba primetiti jeste da, iako su etničke manjine u fokusu kada se ovo pitanje postavlja, ono neizbežno uključuje i druge manjinske ili marginalizovane grupe u pogledu pola, klase, statusa, seksualnog izbora, godišta, hendikepa itd.

35. DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA I • U kojoj meri će kulturna politika podržavati i podsticati slobodno izražavanje manjinskih identiteta i priznavati postojanje mnoštva različitih zajednica u društvu ili instistirati na izgradnji jedinstvenog identiteta članove zajednice prva je među socijalnim dilemama kulturne politike.

36. DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA II • Da li kulturna politika treba da dâ prednost očuvanju kulturnog nasleđa ili promovisanju savremenog stvaralaštva naredna je dilema kulturne politike. • Teorijski posmatrano i jedno i drugo imaju jednako dostojanstvo, ali se u praksi vrlo često podrška nesigurnom i nepredvidivom savremenom stvaralaštvu podređuje očuvanju kulturnog blaga jedne zajednice. • Ono čega se u razrešenju ove dileme treba setiti jeste da je sadašnje, savremeno eksperimentalno stvaralaštvo - buduće istorijsko kulturno blago te zajednice.

37. DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA III • Još jedna socijalna dilema kulturne politike tiče se ciljnih grupa ka kojima se kulturna politika usmerava – da li su to članovi zajednice ili turisti i posetioci. • Kulturni turizam polako postaje jedna od najjačih turističkih grana u svetu. U slučajevima nekih destinacija (poput npr. Venecije) politika je više skoncentrisana na to kako da kontroliše ili čak ograniči broj posetilaca, pre nego kako da ih privuče. • Pa ipak, za mnoge zajednice dolazak turista ima ogroman ekonomski značaj, utoliko se politika zajednice (pa i kulturna politika) pravi imajući u vidu njihove (pretpostavljene?) potrebe. To često dovodi i do zanemarivanja potreba lokalnog stanovništva.

38. DILEME SOCIJALNOG RAZVOJA III • Izlaz iz ove dileme olakšan je time što kulturni turizam kao «umetnost učestvovanja u drugim kulturama» i jeste interesovanje za autentična iskustva zajednice koju posećuju – turisti bi želeli da jedu gde lokalno stanovništvo jede, da učestvuju u proslavama tipičnim za zajednicu, da vide kulturne spomenike specifične za taj deo sveta. • Utoliko, popravljanje kvaliteta života članova zajednice i postajanje atrakcije za turiste i ne izgleda kao nešto što se međusobno isključuje.

39. DILEME EKONOMSKOG RAZVOJA I • Kako finansirati kulturu – da li kroz formu dotacija ili kroz formu investicija - jednako je važno kao i to da li odluku o finansiranju donose politički ili stručni organi. Veoma često se budžetski fondovi raspodeljuju u formi generalnih dotacija bez preciznog definisanja šta se očekuje od institucija kulture u pogledu kvantiteta i posebno kvaliteta kulturnih aktivnosti. To gotovo uvek dovodi do stvaranja kulture zavisnosti, u kojoj caruju inertnost, rutina, nedostatak inovativnosti i političko podaništvo.

40. DILEME EKONOMSKOG RAZVOJA I • U komercijalnim sektorima budžetska ulaganja mogu imati čistu formu investicije (i očekivanje profita) uz povoljne uslove ulaganja. • U neprofitnom sektoru obično se upotrebljava tzv. princip «matching funds» (koji se još naziva i «challenge funding») što znači da Ministarstvo il neki drugi organ javne uprave ulaže sredstva iz budžeta u kulturne projekte, samo ukoliko su oni već pre toga obezbedili sredstva iz drugih (najčešće privatnih) izvora.

41. DILEME EKONOMSKOG RAZVOJA II • Da li ulagati u kulturnu produkciju ili u kulturnu potrošnju takođe postaje sve značajnije pitanje kulturne politike. • U savremenom svetu kulturni sektor postaje sve značajniji u ekonomskom pogledu. U ovom trenutku oko četiri miliona ljudi u EU radi u njemu, a. Velika Britanija je npr. tokom 1990-ih zarađivala preko 9 milijardi funti od izvoza u ovoj oblasti. Kad se tome doda značaj kulturnog turizma, kao i značaj kulture u privlačenju investicija i donacija u zajednicu razumljivo je okretanje u Zapadnoj Evropi ka kulturnoj politici koje je orijentisana ka kulturnim atrakcijama i potrošnji. • Međutim, ovo okretanje tržištu isporučuje kulturu ekonomskim zakonitostima nad kojima zajednice nemaju kontrolu.

42. DILEME MENADŽMENTA KULTURNE POLITIKE I • Pitanje centralizacije ili decentralizacije kulturne politike jedno je od njenih ključnih pitanja. • Prednosti centralizovanog modela ogledaju se u nekoj vrsti garancije standarda i konzistentnosti u pristupu, kao i u većoj posvećenosti centralnih organa oblasti kulture (a samim tim često i većem delu budžeta koji se odvaja za kulturu), dok prednost decentralizacije leži u sposobnosti da se zadovolje lokalne potrebe, u podsticanju i ostvarenju kulturne raznovrsnosti, kao i uključivanju lokalnog stanovništva u kulturne delatnosti, koje često u centralizovanom modelu (izuzev u prestonici) biva zanemarivano.

43. DILEME MENADŽMENTA KULTURNE POLITIKE I • Sporazum u Mastrihtu, među ostalim stvarima, značajan je i po tome što je afirmisao princip subsidijarnosti – prema kome proces odlučivanja treba uvek (gde god je to moguće) da bude na nivou koji je najbliži građanima. • To se odnosi i na kulturnu politiku u smislu da jedino one odluke i inicijative koje moraju da se razmatraju na nacionalnom nivou treba da budu odgovornost ministarstva za kulturu, dok se ostale odluke treba donositi na regionalnom i lokalnom nivou.

44. DILEME MENADŽMENTA KULTURNE POLITIKE II • Da li u raspodeli fondova veći značaj treba dati ulaganju u infrastrukturu ili u aktivnosti jedna je od dilema menadženta kulturne politike koja je prisutna u svim zajednicama. • S jedne strane, veliki broj kulturnih i umetničkih aktivnosti i nije moguće realizovati ukoliko ne postoji odgovarajuća infrastruktura. Takođe, često se daje prednost ulaganju u infrastrukturu, jer iz njega proizilaze vidljivi i trajni rezultati, za razliku od efemerne prirode kulturnih aktivnosti koje se jednokratno odigraju i najčešće jednostavno nestanu u vremenu i sećanju.

45. DILEME MENADŽMENTA KULTURNE POLITIKE II • S druge strane, postoji opasnost da se zaboravi da kulturna infrastruktura nije kultura, već samo pretpostavka za nju. • Nije izolovan slučaj da menadžment kulturnih institucija postane u toj meri zauzet rukovođenjem svojim resursima da potpuno zaboravi na korisnike zbog kojih i postoji. • Treba imati u vidu da je, doduše, menadžent kulturnih aktivnosti teži od jednostavnog ulaganja u kulturne objekte, ali da je prava tragedija imati infrastrukturu bez aktivnosti – galerije bez programa, poluprazne pozorišne predstave, koncertne dvorane koje ne služe ničemu. Veoma često moćni umetnički i kulturni izrazi nastaju izvan kulturnih institucija i njihovih objekata.

46. INSTRUMENTIKULTURNE POLITIKE doc dr Predrag Cvetičanin 25.10.2012

47. INSTRUMENTI KULTURNE POLITIKE

48. INSTRUMENTI KULTURNE POLITIKE • Prema smeru delovanja instrumenti kulturne politike se mogu podeliti na podsticajne/stimulativne i na suzbijajuće/represivne, a prema prirodi delovanja na ekonomske, pravno-političke, organizacione i idejne. • Među ekonomskim instrumentima, koji se često smatraju najvažnijim instrumentima kulturne politike razlikujemo posredne i neposredne instrumente. U društvima u kojima se kultura finansira na budžetski način češća je primena neposrednih instrumenata, dok su posredni instrumenti tipični za društva u kojima tržište kulturnih dobara ima presudnu ulogu u regulisanju kulturne sfere.

49. EKONOMSKI INSTRUMENTI KULTURNE POLITIKE I • U neposredne podstičuće ekonomske instrumente spadaju dotacije i subvencije. U slučaju dotacija organ koji vodi kulturnu politiku u datoj zajednici ulaže sredstva neposredno u kulturnu produkciju pokrivajući deo ili ukupan iznos njenih troškova, dok se u slučaju subvencija sredstva ulažu u pokrivanje razlike između ekonomske cene određenog kulturnog proizvoda (npr. ekonomske cene ulaznica za pozorišne, baletske ili operske predstave) onoga što članovi date zajednice mogu da izdvoje za tu namenu, s ciljem da se proširi krug onih koji mogu da uživaju u delima vrhunske kulture i umetnosti. • U neposredne podsticajne ekonomske instrumente takođe spadaju i nagrade umetnicima i drugim stvaraocima, otkup umetničkih dela, stupanje u partnerske odnose sa privatnim korporacijama koje ulažu u kulturu (tzv. matching funds) i drugi.

50. EKONOMSKI INSTRUMENTI KULTURNE POLITIKE II • Što se tiče posrednih podstičućih ekonomskih instrumenata oni se ogledaju u vođenju specifične poreske i kamatne politike, u okviru koje se, na primer, kulturnim institucijama omogućavaju krediti uz izuzetno povoljne uslove (niže kamatne stope, duži rok otplate) i smanjuju ili ukidaju poreska davanja onima koji ulažu u kulturu (sponzorima, donatorima).