Upravljanje sistemom datoteka

1. Upravljanje sistemom datoteka

2. Sistem datoteka • Datoteka (file) predstavlja jedinicu smeštanja informacija na diskovima i ostalim spoljašnjim medijumima. Pri tome datoteka skriva detalje, od korisnika, o tome kako i gde su informacije smeštene, i kako spoljašnji medijum radi. • Sve informacije memorisane u računaru moraju biti u datoteci. • Operativni sistem je zadužen da obezbedi upravljanje datotekama. Deo operativnog sistema koji je zadužen za upravljanje datotekama naziva se sistem datoteka (file system). • Osnovne karakteristike datoteka: • Omogućavaju skladištenje velike količine informacija • Datoteke su nezavisne od kreiranja i uništavanja procesa • Veći broj procesa konkurentno može pristupati informacijama

3. Sistem datoteka (file system) • Najpoznatiji file system-i koriste uređaje za skladištenje podataka koji nude pristup matrici blokova fiksne veličinesektorima,najčešće 512bajtova svaki. • File system je zadužen za organizaciju ovih sektora u datoteke i direktorijume i za vođenje evidencije o tome koji sektor pripada kojoj datoteci i koji sektori nisu u upotrebi. • File system se može koristiti za organizaciju i pristup bilo kojim podacima, bilo da su sačuvani ili dinamički stvoreni(sa weba). • File system obično sadrži direktorijume koji povezuju imena datoteka sa datotekama, tako da povežu ime datoteke sa nekim indexom u File Allocation Table neke vrste, poput FAT-a u MS-DOS-u ili INODE-a u Unix sistemima.

4. Sistem datoteka • Sa stanovišta operativnog sistema datoteka predstavlja niz bajtova. Korisnički programi mogu u datoteku smestiti bilo koji saržaj i tretirati ga na bilo koji način. • Postoji nekoliko tipova datoteka: • Regularne datoteke – sadrže informacije u binarnom i ASCII obliku (Windows i Unix) • Direktorijumi– sistemske datoteke koje održavaju strukturu sistema datoteka (Windows i Unix) • Character special datoteke – modeliraju serijske U/I uređaje (Unix) • Blocked special datoteke – modeliraju diskove (Unix) • Operacije sa datotekama: kreiranje, brisanje, otvaranje, zatvaranje, čitanje, pisanje, dodavanje, izmena atributa, promena imena i sl.

5. Sistem datoteka • Za održavanje strukture sistema datoteka koriste se direktorijumi (directory, folder) koji su najčešće implementirani kao datoteke • Tipovi direktorijumskih struktura: • Jednonivovski sistem direktorijuma – U sistemu postoji samo jedan (root) direktorijum i sve datoteke se nalaze u okviru njega. Kod višekorisničkih sistema može doći do konflikta prilikom imenovanja datoteka. • Dvonivovski sistem direktorijuma - Postoji jedan root direktorijum i po jedan privatni direktorijum za svakog korisnika. Problemi se javljaju kod korisnika sa velikim brojem datoteka. • Sistem sa generalnom hijerarhijom - Postoji jedan root direktorijum od koga se može granati veliki broj direktorijuma u dubinu strukture obrazujući stablo direktorijuma. Obezbeđuje grupisanje datoteka na najprirodniji način.

6. Sistem datoteka • Kada je sistem organizovan korišćenjem stabla direktorijuma (generalna hijerarhija) potrebno je obezbediti pravilno imenovanje datoteka: • Apsolutna putanja • Relativna putanja – bitan pojam je i tekući direktorijum • Operacije sa direktorijumima: kreiranje, brisanje, otvaranje, zatvaranje, promena imena, link i unlink (jedna datoteka se može pojaviti u više direktorijuma) i sl.

7. Implementacija sistema datoteka • Sistemi daoteteka su smešteni na disku ili nekom spoljašnjem medijumu. Diskovi mogu biti podeljeni na jednu ili više particija pri čemu svaka particija može imati nezavisan sistem datoteka • Svaki disk sadrži: • MBR (master boot record) – nalazi se na sektoru 0 i koristi se za podizanje sistema • Particiona tabela (partition table) – nalazi se na kraju MBR-a i sadrži informacije o particijama (početnu i krajnju adresu svake particije) • Particije • Particija može da sadrži: • Boot block – koristi se za učitavanje operativnog sistema (loader) • Super block – sadrži informacije o sistemu datoteka • Strukture za upravljanje slobodnim prostorom particije • Root direktorijum • Ostali direktorijumi i datoteke

8. Implementacija sistema datoteka Entire disk Disk partition Partition table

9. Implementacija sistema datoteka • Prilikom implementacije sistema datoteka jedna od najvažnijih stvari o kojoj se vodi računa jeste način na koji se pamti informacija o tome koji blok diska pripada kojoj datoteci. • Raspored prostora diska naziva se ALOKACIJA. O pristupu podacima na disku brine sistem datoteka (File System), kojem su performanse i osobine vezane uz operativni sistem koji ga koristi. Tako Windows OS korisiti FAT i NTFS filesistem. • Postoje različiti pristupi: • Kontinualna alokacija • Alokacija uz pomoć lančane liste • Alokacija uz pomoć lančane liste korišćenjem tablice u memoriji • i-nodes

10. Kontinualna alokacija • Svaka datoteka se smešta na disk u vidu kontinualne grupe blokova • Prednosti: • Jednostavna implementacija • Performanse prilikom pristupanja datoteci su izuzetno dobre • Nedostaci: • Tokom vremena se javlja fragmentacija diska (zahteva kompakciju) • Primer ovakvog sistema datoteka: kod CD – ROM (nema izmena datoteka) File A (4 blocks) File G (12 blocks) File G (3 blocks) File G (6 blocks) File B (3 blocks) File D (5 blocks) File F (6 blocks)

11. Alokacija uz pomoć lančane liste • Datoteka se čuva kao lančana lista blokova koji joj pripadaju. Prva reč svakog bloka se koristi za smeštanje pokazivača na sledeći blok u listi. • Prednosti: • Nema fragmentacije • Direktorijumska struktura se lako implementira jer se pamti samo adresa prvog bloka • Nedostatak: • Loše performanse – blokovima se pristupa sekvencijalno a svaki blok se mora učitati sa diska 4 7 2 10 12

12. Alokacija uz pomoć indeksnih čvorova (i-nodes) • Za svaku datoteku se održava struktura koja se naziva i-node i koja čuva informacije o atributima datoteke i blokovima koji pripadaju datoteci Prednosti: • Potrebno je znatno manje prostora – ograničen je broj datoteka koje sistem može istovremeno otvoriti a u memoriji se čuvaju samo i-node-ovi otvorenih datoteka Nedostatak: • i-node nije dovoljno veliki da bi zapamtio sve blokove koji pripadaju datoteci – poslednja adresa nije adresa bloka već adresa novog i-node-a Disk block containing additional disk addresses

13. Alokacija uz pomoć lančane liste korišćenjem tablice u memoriji • Pokazivač kojima se blokovi ulančavaju se ne nalaze u samim blokovima već su smešteni u posebnu tablicu u memoriji (File Allocation Table) • Prednosti: • Čitav blok na disku se koristi samo za podatke • Bolje performanse – pristup i dalje ide sekvencijalno ali su sada svi pokazivači u memoriji pa nema potrebe da se sistem obraća disku • Laka implementacija direktorijumske strukture • Nedostaci: • Čitava tabela se mora nalaziti u memoriji - za disk od 20 GB i blok veličine 1KB tabela ima 20 miliona stavki (ako svaka ima 4B to je 80MB) File A starts here File B starts here Unused block

14. FAT • FAT file sistem napravljen je 1977. godine sa ciljem skladištenja podataka na diskete. Od tada je konstantno bio modifikovan da bi postao brži i fleksibilniji sistem za upravljanje podacima ne samo za diskete nego i za diskove. • FAT podržava diskove veličine do 2 GB. FAT32 je unapređenje FAT sistema i prvi put je implementiran u Windows 95 OS i podržava diskove do 2 TB. • Kod FAT file sistema disk je podeljen na veće delove od sektora koji se nazivaju clusteriili allocation units. • Svaki cluster sastoji se od više sektora. • Veličina clustera je od 2.048 do 32.768 bajtova, ili 4 do 64 sektora.

15. FAT

16. FAT • FAT sadrži popis klastera, njihov broj, za svaku datoteku posebno. Naravno različite datoteke ne mogu imati klaster diska s istim brojem. • Kako kod PC računara svaki klaster ne sadrži podatke o sledećem, nego su redom nabrojeni u FAT tablici, gubitak ili promena podataka u tablici praktično znači gubitak svih podataka na disku. • Podaci se ne upisuju sektor po sektor nego po klasterima. Kad su glave diska u jednom klasteru podaci datoteke upisuju se u svim sektorima na svim površinama tog klastera.

17. FAT • File allocation table je tablica u kojoj se nalaze informacije o clusterima. • Svaki cluster ima vrstu u file allocation tablici koja opisuje kako je iskorišćen. • Postoje različiti kodovi koji opisuju različita stanja clustera (unused, bad) - operativni sistem zna koji delovi diska su trenutno zauzeti, a koji su slobodni za upotrebu. • Operativni sistem čita beleške iz tablice da bi zajedno povezao clustere i formirao datoteke. • Svaka datoteka na disku zauzima najmanje jedan cluster.

18. FAT • Što je veća veličina clustera ili što više ima malih datoteka na disku, više će biti neiskorišćenog prostora. • Što je veličina clustera manja, disk sadrži više clustera, što znači veću file allocation tablicu. • Zbog toga treba naći optimalnu veličinu clustera, zavisno od veličine diska koji se koristi. • Kako FAT koristi veličinu clustera od 32 KB za diskove veličine preko 1.2 GB, iskoristivost diska dosta je smanjena.

19. Sloj za upravljanje datotekama Prostor na disku je organizovan u nekoliko celina: • Osnovni sektor za podizanje glavne particije (MBR – Master boot record) – jedan za ceo disk • Glavna tabela particija – spisak particija na disku (najviše 4 stavke). Za svaku particiju se prati: lokacija osnovnog sektora za podizanje volumena, početna i krajnja adresa particije, oznaka operativnog sistema particije i vrsta FAT-a, vrsta particije (primarna, dopunska), oznaka aktivne particije • Osnovni kod za podizanje sistema – mali program koji pokreće BIOS, čija je osnovna funkcija da prepusti kontrolu sistema onoj particiji koja je označena kao aktivna

20. Sloj za upravljanje datotekama • Svaka particija se sastoji od nekoliko celina: • Osnovni sektor za podizanje volumena (VBR – Volume boot record) • Informacije o disku, veličine klastera, veličine FAT-a.. • Kod za podizanje volumena (program za učitavanje operativnog sistema) • Tabela za razmeštanje datoteka (FAT – File Allocation Table) #1 • Tabela za razmeštanje datoteka (FAT – File Allocation Table) #2 (rezervna kopija) • Osnovni direktorijum (Root) • Oblast za podatke (podeljeno u klastere)

21. Sloj za upravljanje datotekama

22. FAT • FAT se nalazi na disku odmah iza boot sectora. • Svaka particija se sastoji od dve identične kopije fat-a. Druga tablica postoji u svrhu backupa u slučaju da se ošteti prva. • Oštećenje tablice može rezultovati gubitkom podataka, jer ona sadrži zapis o lokaciji podataka na disku. • U FAT file sistemima pre FAT-a 32 postojao je problem jer sedruga tablica nalazila odmah iza prve, i postojala je velika verovatnoća ako se npr. bad sectori pojave na mestu gde se nalazi prva, da će se pojaviti i na mestu gde se nalazi druga tablica. • Takođe, OS je prečesto preslikavao prvu tablicu u drugu, i bilo kakva greška u primarnoj rezultovala je greškom i u sekundarnoj tablici. • Kod FAT-a 32 napravljena su neka poboljšanja u vezi backupa tablice. Sada je bilo koja tablica mogla biti primarna i fat mirroring funkcija se mogla isključiti.

23. FAT • Operativni sistem prilikom formatiranja diska nastoji njegovu površinu da podeli na što više klastera, • što znači da je veličina i broj klastera proporcionalna veličini diska i ne predstavlja standardnu nepromenljivu veličinu. • Veličina klastera kreće se od 2KB do 32KB • U FAT tablici čuvaju se nizovi brojeva klastera svake snimljene datoteke ponaosob.

24. FAT

25. FAT • Koristi se hijerarhijska struktura direktorijuma za organizaciju datoteka koji se nalaze na disku. Početak tog logičkog stabla se naziva root direktorijum. • Na svakoj particiji može postojati samo jedan root direktorijum. • Kod starijih FAT sistema, root direktorijum je bio drugačiji od ostalih direktorijuma. Nalazio se na disku odmah iza dve fat tablice. Osim što je imao fiksnu poziciju, imao je i fiksnu veličinu, dok su ostali direktorijumi imali proizvoljnu veličinu. • FAT32 - jedno od unapređenja je da je ukinuo ograničenja root direktorijuma. Od tada se root direktorijum tretira isto kao obični direktorijum, pa se može premestiti i proširiti na bilo koju veličinu. • Root direktorijum se ne može izbrisati i nema roditeljski (eng. parent) direktorijum jer se nalazi na vrhu hijerarhijske strukture.

26. Sloj za upravljanje datotekama

27. Master Boot Record • Svaki hard disk mora imati početnu tačku gde su smeštene informacije o disku kao što su broj particija, vrsta particija... • Takođe mora imati mesto sa kojeg BIOS započinje proces podizanja operativnog sistema. • To mesto se naziva master boot record ili master boot sector. Master boot record se uvek nalazi na poziciji cylinder 0, head 0, sector 1, tj. na prvom sektoru na disku. • Kada BIOS podiže sistem, uvek gleda na to mesto za instrukcije i informacije kako da podigne sistem. Master boot record se sastoji od: • master partition table • master boot code

28. Master Boot Record Master partition table: • Mala tablica koja sadrži opise particija koje se nalaze na disku. U njoj ima mesta za opis samo 4 particije. Zbog toga disk može imati samo 4 prave particije koje se nazivaju primarne particije. • Sve ostale particije su logičke particije koje su povezane sa primarnima. • Samo jedna particija može biti označena kao aktivna, i to je particija koja se koristi za podizanje sistema. Master boot code: • Master boot record sadržava mali boot program koji BIOS izvršava da bi pokrenuo boot proces. Ovaj program prebacuje kontrolu na boot program koji se nalazi na aktivnoj particiji.

29. Particije • Svaka particija ima svoj vlastiti volume boot sector. Svaki taj sektor sastoji se od sledećeg: • Disk parameter block ili media parameter block - tablica koja sadrži specifične informacije o particiji kao što su npr. veličina, broj sektora koje sadrži, tabela particije, broj sektora u clusteru... • Informacija koja je sadržana u ovom bloku koristi operativnom sistemu da odredi gde su smeštene ostale interne strukture particije, kao što je npr. file allocation table.  • Volume boot code: kod koji se koristi za podizanje operativnog sistema kojeg poziva master boot code koji se nalazi u master boot recordu, ali samo za particiju koja je označena kao aktivna. Za ostale particije, ovaj kod je neiskorišćen.

30. Particije • Zbog velike važnosti informacije skladištene u Master Boot Recordu, oštete li se ili promene na bilo kakav način mogu uzrokovati gubitak podataka. • Master Boot Code je prvi program koji se pokreće kada pokrenemo računar, pa je najčešće mesto koje napadaju virusi.

31. Particije • Particija je potrebna da bi mogli uopšte koristiti prostor na hard disku. Sve ako i ostavljamo disk u jednom komadu, on mora biti particionisan da bi operativni sistem znao da se radi o jednoj particiji.

32. Particije • Pravila kod pravljenja particija su sledeća: • Maximalno mogu biti četiri particije na jednom hard-disku.Nazivamo ih primarne particije. • Samo jedna particija može biti označena u bilo kojem trenutku kao aktivna te se koristi za podizanje sistema. • DOS, Windows i svi ostali operativni sistemi koji zavise o boot-u, prepoznaće aktivnu primarnu particiju a sve ostale primarne particije zanemariti.

33. Particije • Jedna od četiri particije može biti označena kao extended DOS particija. Ova particija može biti podeljena na više logičkih particija.To je način na koji možemo imati dve ili više logičkih particija na jednom hard-disku. • Jednom kad je sistem postavljen, nema nikakvih funkcionalnih razlika između ovih particija, osim da je C: jedina bootabilna i gde se nalaze sve sistemske datoteke.

34. Particije • Kod extended particija, logičke particije čine povezanu strukturu. • Informacije o extended particiji se nalaze u master partition tablici, jer je extended particija jedna od 4 particije memorisane u master boot recordu. • Master partition table sadrži link na extended partition table, koja sadrži informaciju o prvoj logičkoj particiji i link na sledeću extended partition table. • Extended partition tablice su povezane u lanac počevši od master partition tablice.

35. FAT • Kao rezultat načina na koji FAT alocira prostor diska i veže datoteke, moguće je da se pojave neke logičke greške. • Većina tih grešaka se dogodi kada se sruši neki program ili kada nestane struje, jer se dogodi da clusteri budu alocirani, ali ne i vezani za neku datoteku.

36. FAT • Sledeće greške su najčešće kod FAT diskova: • lost clusters: to su oni clusteri koji su u file allocation tablici označeni da su u upotrebi, ali ih sistem ne može povezati ni sa jednom datotekom. Uglavnom će ova snimljena datoteka biti oštećena u nekom pogledu, ali možemo pregledati njen sadržaj i možda spasiti barem jedan deo podataka. • cross linked files: dve datoteke pokazuju na iste podatke na disku • allocation or FAT errors: zapisi u file allocation tablici su oštećeni ili podešeni na nepostojoće vrednosti. Većina programa će otkriti i popraviti ovakve greške. • Vraćanje izbrisanih datoteka je poprilično jednostavno kod FAT file sistema zbog načina na koji on briše datoteke. Kada se datoteka izbriše, ona u stvari nije fizički uklonjena sa diska. Umesto toga, sistem sprema heksadecimalnu vrijednost E5h na prvo slovo imena datoteke. U DOS-u se koristila naredba undelete. Pri tom postupku sistem pita unos prvog slova datoteke. Ako nešto drugo upišemo preko tih sada slobodnih clustera, podaci su nepovratno izgubljeni.

37. Fragmentacija diska • Kako je svaka datoteka memorisana kao lista clustera, podaci koji su u njoj sadržani mogu se nalaziti bilo gde na disku. Iako datoteka može biti podeljena po celom disku, to nije poželjno zbog brzine. • Diskovi su relativno spori - mehanički uređaji. Svaki put kada disk pomeri glavu na neku drugu stazu, za to vreme procesor izvede hiljade ciklusa. • U idealnom slučaju, svaka datoteka bi bila podeljena na clustere koji se nalaze jedan iza drugoga na disku. Ovo bi omogućilo da svaka datoteka bude pročitana bez mnogo mehaničkih pokreta diska.

38. Fragmentacija diska • Sledeći pojednostavljeni primer ilustruje kako dolazi do fragmentacije diska: • disk se sastoji samo od 12 clustera • kreiramo 4 datoteke: A – 1 cluster, B – 4 clustera, C – 2 clustera i D – 3 clustera. • Sada izbrišemo datoteku C • Kreiramo datoteku E koja treba 3 clustera. Kako na disku nema uzastopna 3 clustera, datoteku moramo podeliti na 2 dela

39. Fragmentacija diska • Sada izbrišemo datoteke A i E i dobijemo sledeće: • I na kraju kreiramo datoteku F koja se sastoji od 4 clustera • Program za defragmentaciju bi sada trebao da preuredi datoteke tako da složi clustere jedan za drugim i na kraju bi trebali dobiti: • Većina programa za defragmentaciju neće voditi računa gde su datoteke smeštene posle defragmentacije, a neki napredniji programi će staviti češće korišćene datoteke na početak, gde je brzina pisanja i čitanja malo veća.

40. NTFS • NTFS (New Tehnology File System) - aktuelni NTFS 5, koji dolazi uz Win2k/XP, nudi sve ono što nudi FAT32 ali i više.  • NTFS ima svojstvo da poveća pouzdanost. • Da bi upravljao pristupom datotekama, mogu se postaviti razna dopuštenja za direktorijume ili pojedine datoteke. NTFS datoteke nisu dostupne od ostalih operativnih sistema kao što je DOS. • Za velike aplikacije NTFS podržava “spanning volumes”, što znači da direktorijumi i datoteke mogu biti ‘raštrkane’ preko nekoliko diskova.

41. Pregled strukture particije • NTFS deli sav koristan prostor u clustere – blokovi podataka. NTFS podržava skoro sve veličine clustera – od 512 bytes do 64 KBytes. • 4 KBytes cluster se smatra standardom. • NTFS disk je simbolički podeljen u dva dela. • Prvih 12% diska su dodeljeni takozvanom MFT (metafile) području – mesto gde MFT metafile raste. • Bilo kakvo snimanje podataka u ovom području je nemoguće. • MFT područje se uvek drži prazno da se ne bi najvažnija datoteka (service file) fragmentirala u rastu. • Ostatak od 88% diska predstavlja standardno mesto za snimanje datoteka.

42. MFT-područje Proces iskoristivosti MFT-područja: • Kada se datoteka ne može snimiti na uobičajeno mesto MFT-područje se jednostavno smanji i tako oslobodi mesto za datoteke koje želimo snimiti. • Nakon što se opet oslobodilo nešto mesta na disku MFT se opet može proširiti.

43. MFT i njegova struktura • NTFS file system se odlikuje uspehom strukturiranja: svaki deo sistema je DATOTEKA (file). • Najvažnija datoteka na NTFS-u - MFT ili Master File Table – standardna tablica datoteka. Nalazi se u MFT području i u njoj se nalazi centralni direktorijum svih ostalih datoteka na disku i same sebe. • MFT je podeljen u delove fiksne veličine (obično 1 KBytes), i svaki deo odgovara nekoj datoteci. • Prvih 16 datoteka su “housekeeping” i one su nepristupačne operativnom sistemu. • Druga kopija prva 3 zapisa je zbog pouzdanosti smeštena u sredini diska. • Ostatak MFT- datoteka može biti smešten, kao bilo koja datoteka, bilo gde na disku.

44. MFT i njegova struktura • Prvih 16 NTFS datoteka (metafiles) su sistemske datoteke. Svaka od njih je odgovorna za neki deo sistemske operacije. • Prednost ovakvog modularnog pristupa je u neverovatnoj fleksibilnosti - na primer fizička greška u području FAT-a je fatalna za sve operacije na disku. • NTFS može premestiti jednak fragment na bilo koje mesto sistemskog područja diska i tako izbeći ikakvu štetu njegove površine osim ako nisu u pitanju prvih 16 MFT elemenata.

45. U tablici su prikazani metafileovi koji se koriste i njihova funkcija:

46. Direktorijumi • Kod direktorijuma NTFS ima specifično snimanje datoteka koje ukazuje na druge datoteke i direktorijume čineći hijerarhijsku strukturu podataka na disku. • Directory file se deli u blokove, od kojih svaki sadrži ime datoteke, osnovne atribute i odnos na sastavni dio MFT-a koji daje kompletnu informaciju na elemente direktorijuma. • Unutrašnja struktura direktorijuma je binarno stablo. To znači ako želimo naći neku datoteku sa zadatim imenom u linearnom direktorijumu kao što je na primer FAT, operativni sistem mora pretražiti sve elemente direktorijuma dok ne nađe onaj koji tražimo. • Binarno stablo alocira imena datoteka da učini pretragu bržom – uz pomoć dobijanja binarnog odgovora na pitanje o mestu datoteke. • Binarno stablo je u mogućnosti davanja odgovora na pretragu u kojoj grupi je potrebno ime smešteno – ispod ili iznad zadaog elementa.

47. Stabilnost • NTFS je fail-safe sistem koji može ispraviti sam sebe kod bilo koje stvarne greške. • Svaki moderni sistem datoteka je temeljen na sličnom konceptu kao što je transaction – radnja izvedena u celosti i tačno ili uopšte nije izvedena. • NTFS nema posredne (nepouzdane ili netačne) uslove - količina odstupanja podataka ne može se podeliti pre greške ili posle prekida - ili su izvedeni ili poništeni. • Običan NTFS korisnik će teško primetiti grešku u sistemu,ali ako je vidi treba pokrenuti chkdsk.

48. Kompresija • NTFS je napravljen da podržava kompresiju diska. Ranije su postojali Stacker ili DoubleSpace za ovu namenu. • Svaka datoteka ili direktorijum mogu se snimiti na disk u kompresovanom obliku i ovaj proces je u potpunosti razumljiv za sve aplikacije. • Kompresija datoteka ima vrlo veliku brzinu i samo jedno veliko negativno svojstvo – velika virtualna fragmentacija kompresovane datoteke. • Kompresija se izvodi pomoću blokova od 16 clustera koji se zovu "virtualclusters". Ova mogućnost je veoma fleksibilna i dozvoljava da se postignu razni efekti – na primer pola datoteke može biti kompresovano a druga polovina ne.

49. Encryption (NT5) • Svaka datoteka ili direktorijum može se enkriptovati tako da ne bude čitljiv za druge NT programe. • U kombinaciji sa standardnom i sigurnom lozinkom u samom sistemu ova mogućnost pruža sigurnost važnih podataka za većinu aplikacija.

50. Prednosti NTFS-a • NTFS se ne ograničava na broj zapisa od 512 u root direktorijumu. • Windows 2000 i Windows XP mogu formatirati particije do 2 TB. • NTFS upravlja slobodnim diskom efektivnije koristeći male clustere. • NTFS podržava encryption sistem (EFS), da spreči nedopuštene pristupe sadržajima datoteka.