100 likes | 271 Views
Status prava na dostup do otvorenog mora i (zlo)upotreba izvora međunarodnog prava. doc. dr. Milan Brglez Fakulteta za družbene vede Univerza v Ljubljani. I. Sažetak studije:.
E N D
Status prava na dostup do otvorenog mora i (zlo)upotreba izvora međunarodnog prava doc. dr. Milan Brglez Fakulteta za družbene vede Univerza v Ljubljani
I. Sažetak studije: Zbačnik, Jana, Bojko Bučar i Milan Brglez. 2008. Statuspravice dostopa do odprtega morja v mednarodnem pravu. Ljubljana: FDV.
Metodološki pristup studije • Međunarodno opće običajno pravo • bez aplikacije na spor između Slovenije i Hrvatske • Operacionalizacija: - Opino iuris, koji proizlazi iz dokaza o opći praksi, suglasnosti u stručnoj literaturi i sudskih rešidba - Materialni element: multilateralni dokumenti, jurisprudenca, bilateralni ugovori i sudske/arbitražne rešidbe
Zaključci I: • U multilateralnim dokumentima nema posebnog načela dostupa do otvorenog mora za geografsko prikračene države. • primarno: opće pravo na uživanje slobode mora • subsidiarno: dostup do mora zavisan od dobre volje obalnih država
Zaključci II: 2. U jurisprudenci nema ni suglasnosti o tome ni neke naročite pažnje. 3. Ugovorna praksa država: Gambija / Senegal (1975), Kenija / Tanzanija (1976), Monako / Francija (1984), Dominika / Francija (1987) i Mozambik / Tanzanija (1988). U tim primjerima moguče je govoriti i o opinio iuris.
Zaključci III: 4. Međunarodna sudska/arbitražna praksa deliminacije između Danske, Nizozemske i Njemačke (1969), Gvineje i Gvineje Bissau (1985) i Hondurasa i Salvadora (uz inter-venciju Nikarague 1986) dokazuje, da je bio argument geografske prikračenosti bitan (pravičnost infra legem).
Zaključci IV: • Postoje troje materialnih elementa OOMP (trajanje, učestalost i doslednost) a nedostaje dokaza o općosti. • Teško govoriti uopšteno o postojanju opinio iuris. • Dostup do svih morskih pojasa za geografsko prikračene države nije samostojno pravo općeg običajnog međunarodnog prava (OOMP). • Ali takav dostup je jedno od merila obćega načela pravedne rešidbe i tako posredno prisutno u međunarodnom pravu.
Politička (zlo)upotreba izvora • Pogreška 1 (Hrvatska): “Međunarodno pravosudno tjelo će samo aplicirati izvore međunarodnog prava (naročito Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora iz 1982).” Ne, ali će interpretirati sve izvore, među kojima ne postoji hierarhija (što ne važi za jurisprudenciju i judikaturu kao pomoćna sredstva). • Pogreška 2 (Slovenija): “Takvo tjelo mora biti ovlašteno i za razsuđivanje po načelu pravičnosti – što znači ex aequo et bono.” Ne, pored te pravičnosti (contra legem) postoji i pravičnost infra legem (takvo tjelo ne treba ovlaštenja) i praeter legem (jurisprudencija nije suglasna ako mora biti ovlaštenje eksplicite dato); pored toga pravičnost nije avtonoman izvor međunarodnog prava.
Interpretacija međunarodnih ugovora • Konvencija o teritorialnom moru i vanskom pojasu 1958 (naročito članak 12) • Konvencija UN o pravu mora 1982 (naročito članak 15) • Različite interpretacije: A) crta sredine ili drukčiji sporazum i/ili B) historijski naslov ili druge posebne okolnosti
Stupanje na snagu ugovora po međunarodno pravu i razsuđivanje • Suglasnost o 25. 6. 1991 kao datumu delimitacije na moru i kopnu oćito postoji. • Konvencija iz 1958 (stupila na snagu 10. 9. 1964) važi po međunarodnom pravu za Hrvatsku na temelju sukcesije od 3. 9. 1992, a za Sloveniju od 6. 7. 1992. • Konvencija iz 1982 (stupila na snagu 16. 11. 1994) važi za Sloveniju po međunarodnom pravu na temelju sukcesije od 16. 6. 1995, a za Hrvatsku od 5. 4. 1995. • Konvencije iz 1958 in 1982 relevantne (koliko? i koja?) kao materialni dokaz općeg običajnog međunarodnog prava, a ne kao ugovorno pravo per se (i Hrvatska i Slovenija bi kao stranke u sporu morale dokazivati postojanje u vreme delimitacije valjanih pravila međunarodnog prava).