Etika intersubjektivnosti

Etika intersubjektivnosti Filozofija učtivosti

Vrednosti • Definicija: • Vrednosti predstavljaju koncepcije, kriterijume i verovanja o poželjnim sadržajima i ciljevima ljudske egzistencije, načinima ponašanja i društvenim odnosima ljudi. • Predstavljaju odgovore na pitanja “zašto?” “u ime čega?” • Ali “zašto” određuje i “kako”, na koji način.

Ljudska bića su suštinski određena onim što vrednuju i načinom na koji to čine • Vrednosti su deo procesa osmišljavanja čovekovog življenja • Stalno vrednosno procenjujemo različite dimenzije stvarnosti u odnosu sa naše potrebe, želje, interese, stavove ili na naše vrednosti.

Čovekov svet nije vrednosno neutralan, već je suštinski određen vrednostima • Menjamo i oblikujemo svet i sebe prema određenim sistemima vrednosti • Vrednosti, kao centralni stavovi koji određuju prioritete u ljudskom ponašanju, daju značenje i strukturu životu. • Za vrednosti se vezuje čovekova potreba za trajnošću, usmerenošću, postojanošću i smislom ljudskog življenja.

Vrednosti su zasnovane u samim uslovima ljudske egzistencije kao zajedničke egzistencije • Vrednosti nisu neka naša subjektivna prolazna stanja. • Zasnovane su na našem saznanju i emocionalnom prepoznavanju situacije drugih ljudskih bića • Stoga imaju objektivno važenje

Kako se pojedinačne ljudske egzistencije uvek ostvaruju u situaciji koja podrazumeva postojanje drugih ljudi, uzajamna komunikacija kao borba za ljubav i solidarnost u društvu su izvor individualnosti i humanog života.(Jaspers)

Instrumentalne vrednosti: ono što je vredno kao sredstvo za postizanje nečeg drugog • Na primer, efikasnost u radu nije sama sebi cilj, već je ona kvalitet (vrednost) kao sredstvo za postizanje određenog rezultata ili neke druge vrednosti. • Ali efikasnost može da služi i rđavim ciljevima. Na primer, efikasno zločinačko udruženje

Samobitne ili samosvrhovite vrednosti predstavljaju ono što je vredno samo po sebi, kao na primer pravda, harmonija, mir, znanje, dobro, ispravnost, mudrost, istina, uređenost, celovitost,ljubav, prijateljstvo, plemenitost, sloboda, sreća i sl.

Ove vrednosti Maslov naziva vrednostima bića, skraćeno B-vrednostima • Filozof Maks Šeler ihnazivaapriornim vrednostima, jer su vredne same po sebi, to jest njihovu vrednost ne možemo da svedemo ni na šta drugo, ne možemo da objasnimo ničim drugim. • Nije potrebno, a nije ni moguće obrazložiti argumentima koji se pozivaju na druge stvari, zašto je pravda bolja od nepravde, istina od laži, znanje od neznanja, dobro od zla, ljubav od mržnje, vrlina od poroka i td

Maslov ih je, da bi ih razlikovao od osnovnih potreba nižeg reda, nazvao metapotrebama. • On tvrdi da njihovo lišavanje ili odsustvo svesti o njima izaziva neke vrste patologija koje je nazvao metapatologije – bolesti duše koje proističu iz toga što neko, na primer, živi u laži i među lažljivcima i nikome ne veruje ili živi u ružnom, a ne u lepoti, u samoživosti a ne u plemenitosti itd..

Maslov dodaje da se može empirijski utvrditi da je neophodno da čovek živi u temеljnim vrednostima (istine, lepote, dobrote, harmonije i sl.) jednako kao što je neophodno da ima zdravu hranu za svoj želudac ili odmor za telo. • „Ići ću tako daleko da ustvrdim da su ove B-potrebe smisao za većinu ljudi, ali da mnogi ljudi uopšte ne shvataju da ih imaju“.

Maslov, poput Platona, tvrdi da lepo, dobro, istinito, skladno nisu različite, odvojene vrednosti, već pre različite strane jedne obuhvatne, celovite vrednosti. • Vrednosti ne stoje izolovano jedne od drugih: one tvore jedan konzistentan sistem iskustvenih, logičkih i emocionalnih veza i odnosa. • Zato, npr., umetnik teži ne samo skladu, uređenosti, punoći, već i istini umetničkog dela, a naučnik se u izgradnji svoje teorije rukovodi i estetskim principima.

Vrednosti su hijerarhijski poređane po stepenu važnosti, a ta hijerarhija se razlikuje od čoveka do čoveka ili od kulture do kulture • Primer: Maks Šelerova apriorna hijerarhija vrednosti • Religiozne vrednosti (sveto, uzvišeno) • Duhovne vrednosti (istinito, pravično, lepo) • Vitalne vrednosti (zdravo, snažno, dinamično, plemenito) • Hedonističke vrednosti (prijatno, neprijatno...)

Psiholozi Olport, Vernon i Lindzi • Religijske vrednosti (jedinstvo, uzvišenost, transcendencija) • Estetske vrednosti (harmonija, kreativnost) • Političke vrednosti (moć, uticaj) • Teorijske vrednosti (istina, nepristrasnost) • Društvene vrednosti (ljubav, solidarnost, javna dobrobit) • Ekonomske vrednosti (korisnost, produktivnost, bogatstvo)

Maslovljeva piramidalna klasifikacija ljudskih potreba • Fiziološke potrebe • Potreba za sigurnošću, zaštitom • Potreba za ljubavlju (odnosi sa drugima, osećanja, pripadnost grupi ili zajednici) • Potreba za priznanjem i poštovanjem kao i za samopoštovanjem • Potreba za samoostvarenjem ili samoaktualizacijom (težnja da se napreduje, razvija, da se ostvaruju ljudski potencijali i moći, da se otkriva, saznaje, doživljava). -

Povodom potrebe za pripadanjem, ljubavlju, poštovanjem, priznanjem • Rudolf Drajkurs, socijalnipsihologsmatrao je da je osnovnapotrebačovekapotrebazapripadnošću i prihvatanjem od stranedrugih • „Ono štoželim u životu je saosećanje,tokizmeđumene i drugihzasnovannauzajamnomdavanju od srca...“ (MaršalRozenberg, tvorac koncepta nenasilne komunikacije)

Prirodamotivacije - vrstepobuda, ciljeva, vrednostikojipokreću, pobuđuju, privlačepojedince - predstavljaonoenergetsko, dinamičkočvorišteukojesestičusaznajne, emocionalneivoljnekomponentekojebitnoodređujuličnost, njenoponašanje, postupke, akcije, odnospremasvetu.

Čovekje bićesvrhe, predodređeno da budeslobodno i da aktualizujesvojepotencijale (humanistički psiholog, Karl Rodžers) • HajncKohutdefinišenormalnostkao „sposobnostosobe da buderadosna i ponosna na svojekapacitete”

Samosvesni subjekti, nosioci vrednovanja i središte vrednosti jesu ljudi i ono što zadovoljava njihove potrebe to i smatraju vrednim. • Potrebe ne treba poistovećivati sa hirovima i trenutnim porivima. • Zadovoljenje ljudi ima vrednost po sebi: novac i materijalna dobra su samo neka od sredstava za postizanje te zadovoljenosti. • Nezadovoljstvo, povređenost, ugroženost, bol, nesreća su primeri kontravrednosti (ugrožavanja vrednosti)

Vrhovna vrednost: sreća • AristotelNikomahovaetika, Prvaknjiga • IV - 1. Da se vratimosadanaonoštokažemo u početku: poštosvakoznanje i svakoopredeljenjetežinekomdobru, koje je onda to dobrozakojemožemoreći da je ciljnauke o državi i koje je vrhunsko do svihostvarljivihdobara? – • IV- 2. U pogledunazivapostoji, uglavnom, kodvećinesaglasnost: jer i obrazovani i neprosvećenavećinakažu da je to sreća.

VII. - 5. Čini se da je takavciljsreća, jernjubiramouvekzbognje same, a nikadazbognečegdrugog, dokdruštvenopriznanje, uživanje, jak um i sva [druga dobra] biramozacilj, doduše i zbognjihsamih (jer mi bismo se opredelilizasvako od tihdobaračak i kadništadrugo ne bismo time dobili), ali se zanjihodlučujemo i zbogsreće, jer u njimavidimosredstvozasreću.

Hedonistička intersubjektivnost (Mišel Onfre, „Moć postojanja“) • Obučavanje neuronske mašine: mozak je instrument, sredstvo, a ne cilj po sebi. • Obučavanje za šta? Radi čega? Prema kojim kriterijumima? • Svako vaspitavanje pretpostavlja neku svrhu. • Etika ne može da postoji bez jasno utvrđenog cilja. • Koje pravilo igre zaslužuje da u njega ulažemo napor i da mu se priklonimo? Šta je to što ga čini poželjnim?

Odgovor: smirena, radosna, srećna intersubjektivnost, mir duše i duha; spokojstvo bivstvovanja; lakoća u odnosima s drugim; ugodnost u ophođenju između muškaraca i žena; veština u odnošenju i njegovo podvrgavanje vrhunskim dostignućima kulture: istančanosti, pristojnosti, ljubaznosti, poverenju, poštovanju date reči; sklad između reči i postupaka. • Drugačije rečeno: drastično kroćenje zveri u nama i rođenje čovečnog u čoveku.

U azilu je zatvoren izvestan broj ljudi među kojima u taj sistem ne spadaju svi, a neki, mnogi koji bi se tu mogli naći, zauzimaju strateške položaje u svakodnevnom društvu. • Još bolje: neki veliki bolesnici usmeravaju svoju megalomaniju, svoju histeriju, svoju paranoju na delatnosti koje imaju ugled u društvu.

Imenom relacioni delikvent nazivam onoga ko (....) je izgrađen nizom egzistencijalnih postupaka koji su od njega napravili biće nesposobno da sklopi ugovor, dakle, da održi bilo kakvu etičku vezu. • Naime, ugovor je osnova etičkog odnosa.

Idealna etička konfiguracija pretpostavlja postojanje odgovarajućih ugovornih strana. • A to znači: da budu nedvosmisleni povodom svoje želje, ni prevrtljivi ni varljivi, da ne oklevaju, da ih ne muče protivrečnosti, da su rešili svoje probleme i da ne vuku za sobom svoje neusklađenosti, nedoslednosti i iracionalnosti.

Šta je svojstveno tim ličnostima? • Da stalno izneveravaju zadatu reč, da menjaju mišljenje i imaju koristoljubivo, selektivno pamćenje, sklonost blagoglagoljivom izvrtanju reči kako bi opravdali svoju prevrtljivost, besprekoran talenat da ne rade ono što govore i da rade suprotno od onoga što najavljuju. • S takvim građanima nikakv ugovor nije moguć: čim ih otkrijete, sklonite im se s puta!

Niko nije obavezan da sklopi ugovor, niko nije prinuđen na njega. • Ali kad se ugovor zaključi, nema nikakvog razloga da se od njega oslobodimo, osim u slučaju da drugi ne poštuje njegove klauzule. • Otuda postoji interes da ne ugovaramo više nego što možemo ispuniti. • Sadržaj ugovora ne sme prevazilaziti etičke mogućnosti onoga ko pristaje.

Etički krugovi • Geometrija etičkih krugova koje je Ja organizuje oko sebe i u koncentričnom rasporedu smešta svakoga drugog u zavisnosti od razloga koje ima da održava ili ne održava bliske veze s njim.

Nijedno mesto nije neopozivo utvrđeno, svaka situacija u tom prostoru proističe iz onoga što je rečeno, učinjeno, pokazano, dokazano i dato kao znak kvaliteta određenog odnosa. • Naime, ne postoji Prijateljstvo, nego samo dokazi prijateljstva; ne postoji Ljubav, nego samo dokazi ljubavi, ni Mržnja, nego dokazi mržnje, itd., te postupci i gestovi ulaze u aritmetiku koja omogućava da se na osnovu utvrđivanja činjeničkog stanja zaključuje o prirodi odnosa: prijateljstvo, ljubav, nežnost, drugarstvo, ili obrnuto.

Ta dva kretanja su prosta: izabiranje i izbacivanje, centrifugalna i centripetalna sila, privlačenje sebi i odbacivanje ka obodima. • Ta etika je dinamična, nikad se ne zaustavlja, uvek je u pokretu, uvek u odnosu na ponašanje drugog. • Od tog trenutka drugi ima obavezu prema svojim obećanjima i odgovoran je za svoje mesto u mojoj etičkoj shemi. • Želja za zadovoljstvom drugog aktivira kretanje ka sebi; aktiviranje nezadovoljstva u drugom izaziva suprotno kretanje.

Delanje- misli, reči i postupci – pokreću dinamiku. • Pošto ne postoji Prijateljstvo, nego samo njegova otelovljenja, dokazi prijateljstva zbližavaju, svedočanstva o neprijateljstvu udaljavaju.

U izvesnim slučajevima uspostavljanje odstojanja nije moguće. Onda kad je reč o osobama s kojima smo iz mnogih razloga prinuđeni da ostanemo u dodiru. • Tada preostaje etičko rešenje, dobro odstojanje, ono što u „Vajanju sebe“ nazivam (Mišel Onfre) eumetrija. • Ni radikalno i konačno uvođenje odstojanja, ni bliskost koja izlaže opasnostima.

Ne izlagati se, ne predavati se, ne davati, čuvati za sebe svoje tajne, negovati odstojanje, držati do diskrecije, ostati neproziran, služiti se ljubaznošću i pristojnošću, sve je to veština prihvatljivih ali ne previše bliskih odnosa. • Šta je svrha svega toga? Izbeći da izložite opasnosti tvrdo jezgro svog identiteta.

So postojanja: ljubav, privrženost, nežnost, blagost, predusretljivost, pažljivost, trpeljivost, velikodušnost, ljubaznost, prijaznost, umiljatost, pristojnost, učtivost, uljudnost, milostivost, odanost i sve ono što ide uz reč dobrota. • Te vrline učiniće da neka veza bude vrsna; njihov izostanak udaljava ljude, a njihovo kršenje stvara provaliju između njih.

Dodajmo da je etika stvar svakodnevnog života i beskrajno sitnih otelovljenja u tananom tkivu ljudskih odnosa, a ne stvar čistih ideja ili apstraktnih pojmova. • Moralne jedinice mere proističu iz neprimetnog ili maltene neprimetnog, iz mikroskopski vidljivog oku sviklom na varijacije veličine atoma.

Ravnoteža tog rasporeda večito je nestabilna, izložena na milost i nemilost potresima koje izaziva leptirovo mahanje krilima. • Svako biće ima nesigurnu putanju kroz raspored drugog.... • Samo mentalna i etička napetost, moralna brižnost i pravično delanje omogućavaju da se zadrži prevashodni položaj: jer uživanje bez svesti je propast za dušu. • Kazna je u toj imanentnoj etici trenutna. (...). Ishod je određenje nekog odnosa. • Raspad odnosa ili njegovo učvršćivanje, to su jedine posledice: samo nešto potpuno opipljivo. Za to nije potreban neki nebeski posrednik.

Neuronsko obučavanje omogućava da se refleksno usvoji etički način postupanja. • Naime, ako unapred postoji moralno vaspitavanje i ako snopovi nerava pravilno rade, etička aritmetika ne traži teške napore. • Naprotiv: lakoća s kojom se ona sprovodi u delo čak stvara radost. • Svaka aritmetika zadovoljstava obavezuje na brigu za drugog – to je definicija jezgra svakog morala.

Razlika između individualizma i egoizma: prvi tvrde da postoje samo pojedinci, a drugi da postoji samo on: potrošački mentalitet, narcizam, ravnodušnost prema nedaćama drugog i celog čovečanstva • Zadovoljstvo se nikad ne može opravdati ako za njega treba da plati drugi svojim nezadovoljstvom (osim kad se ne može drugačije kako bi se izbegla uništiteljska negativnost)

Nasuprot apstraktnom i statičnom moralu: postoje samo konkretni pojedinci, u konkretnoj situaciji i konkretnom trenutku. • Moral, veština detalja, odnosi pobedu u skromnom otelovljenju. • Mesto etike jeste neka reč, gest, rečenica, pažnja. • Težiti mudrosti pre nego herojstvu i svetosti.

Pažnja pretpostavlja napetost. • „U nervnom sistemu mnogo toga stoji u krhkoj ravnoteži. Taj sistem dopušta da sitnica, reč, neki susret, iz bola prevedu u sreću, iz strepnje u ekstazu...“ (Boris Sirilnik, „O duši i telu“) • Moždana kôla koja se aktiviraju pri fizičkom bolu su ista ona kôla koja se aktiviraju i pri psihičkom bolu. • Društveni neuspeh, emotivni gubitak, prezir drugog čoveka takođe „pale“ tu oblast i izazivaju bol koji se može osetiti u telu.

Tako ćemo u mnoštvu velikih vrlina kao što su Dobro, Lepo, Istinito, Pravično, uzalud tražiti neku sićušnu vrlinu kadru da proizvede veličanstvene posledice. • U redu, Dobro, ali kako? Na koji način? • Raspravlja se o idolima s velikim početnim slovom, udaljenim od stvarnosti, od zemaljskog, od svake etičke intersubjektivnosti.

UČTIVOST OTVARA PUT KA REALIZACIJI MORALA. • Kao mala vrata koja vode u veliki zamak, ona vodi neposredno drugome. • Šta ona kaže? Ona potvrđuje da ga je videla. Dakle, da on jeste. • Pridržati nekom vrata, sprovoditi obrede ljubaznih reči, nastavljati logiku lepih manira, umeti zahvaliti se, primiti, dati, držati do neophodne radosti u minimalnoj zajednici – dvoje...eto kako praviti etiku, stvarati moral, otelovljavati vrednosti. • Umeće življenja kao umeće bića.

Uljudnost, pristojnost, umiljatost, uglađenost, susretljivost, uzdržanost, doličnost, velikodušnost, darivanje, prijaznost, pažljivost – sve su to varijacije na temu hedonističkog morala. • Hedonistička računica podrazumeva, poput računjanja napamet, redovno vežbanje kako bi se postigla neophodna brzina.

Što se manje vežbamo u učtivosti, to nam teže postaje da je sprovodimo u delo. • Obrnuto, što je više koristimo, to ona bolje radi. • Navika pretpostavlja neuronsko obučavanje. • Van polja etike postoji samo polje etologije. (proučavanje ponašanja životinja u njihovom prirodnom okruženju)

Neučtivost je osobina divljaštva. • Najsiromašnije, najsmernije najskromnije civilizacije imaju svoja pravila učtivosti. • Samo narušene civilizacije koje su na putu da nestanu (...) lančano koriste neučtivost.

Urbanitet i učtivost • Civility and politeness: isti koren, „grad“ (city i polis) – život u većoj zajednici. • Učtivost: osećaj za druge, čovečnost, dobronamernost. • Filozofa Kanta je, na samrti, posetio njegov lekar; Kant se trudio da se pridigne da pozdravi lekara, dok je lekar pokušao da ga ubedi da ostane da leži. Na to mu je filozof rekao: „Smisao za čovečnost me nije još napustio“

U delu „Reči o sreći“ filozof Alen razmišlja o nužnosti blagih manira: • „Običaji učtivosti imaju veliku moć nad našim mislima; veliko su pribežište protiv promena raspoloženja, ćudi i zlovolje, pa i bolova u stomaku kada se odglumi blagost, dobronamernost i radost; dobra strana pokreta i osmeha ljubaznosti je to što onemogućavaju suprotne pokrete i izraze – izraze besa, podozrenja, neraspoloženja, tuge.“

Ljudi, veoma naivno, za nekoga ko je namćor ili džangrizalo kažu: ‘Takav mu je karakter’. Ali ja ne verujem previše u karakter. Iskustvo pokazuje da ono od čega se redovno uzdržavamo, gubi snagu i postaje zanemarljivo. [...] Kada vidim ženu sa manirima koja obuzdava svoju ljutnju, jer joj dolazi nepredvidjen gost u posetu, ja ne kažem: ‘Kakvo licemerje! ’ već: ‘ Kakav savršen lek protiv ljutnje! ’“

Fiziologija i kontrola emocija (Vilijem Džejms, u “What is an emotion?”) Panika raste kad se beži a popuštanje simptomima patnje i ljutnje pojačava ove afekte. Svaki jecaj čini tugu akutnijom i priziva drugi jecaj sve dok se mehanizam ne iscrpi. Provalom manifestacije besa pobuđujemo sebe sve do dostizanja vrhunca

Etika intersubjektivnosti