OSNOVI FINANSIJA

1. OSNOVI FINANSIJA Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 2 – Finansijski sistem i njegova struktura

2. 1. FINANSIJSKI SISTEM I NJEGOVI ELEMENTI • Sa aspekta teorije sistema svaku zemlju možemo posmatrati kao jedan sistem koji se sastoji iz većeg broja podsistema (pravni, politički, privredni i drugi podsistemi jedne zemlje). • Međutim, gledano sa ekonomskog aspekta, najznačajniji je privredni sistem bez čijeg funkcionisanja nije moguć opstanak zemlje. S druge strane, njegov poseban značaj ogleda se i sa aspekta nauke o finansijama, budući da se finansije izučavaju kao integralni deo ukupnog privrednog sistema. • Privredni sistem karakteriše : (1) Dinamičnost,(2) Otvorenost, i (3) Složenost. • Dinamičnost – podrazumeva da se u privrednom sistemu stalno dešavaju promene koje sistem dovode u privremena stanja ravnoteže ili neravnoteže. • Otvorenost – podrazumeva da privreda mora biti “otvorena” prema inostranstvu, što znači da privredni subjekti ulaze u različite oblike saradnje sa subjektima izvan granica nacionalne privrede (uvoz, izvoz, i drugi oblici). • Složenost – podrazumeva da se privredni sistem sastoji iz većeg broja podsistema, čiji je najvažniji podsistem upravo “finansijski sistem”.

3. Finansijski sistem kao podsistem privrednog sistema zemlje predstavlja skup finansijskih institucija, instrumenata i mehanizama koje utvrđuju i donose monetarne i finansijske vlasti, a kojima se reguliše ukupna problematika finansija jedne zemlje. • Uslovno gledano, finansijski sistem se može podeliti na : (a) Finansijski sistem u širem smislu, i (b) Finansijski sistem u užem smislu. • Finansijski sistem u širem smislu – obuhvata : fisklani sistem, monetarno-kreditni sistem, bankarski sistem, devizni sistem, sistem finansijskog osiguranja i poslovno-finansijski sistem. • Finansijski sistem u užem smislu – obuhvata samo javne finansije i njihove instrumente i institucije. • Dobar i efikasan finansijski sistem treba da omogući nesmetano funkcionisanje privrednog sistema zemlje, jer preko finansijskog sistema i njegovih osnovnih elemenata učesnici u privrednom i društvenom životu dolaze do sredstava potrebnih za njihovo normalno funkcionisanje.

4. Finansijski sistem predstavlja poseban mehanizam putem kojeg se vrši transfer sredstava između različitih grupa subjekata u privredi. U tom kontekstu, sve učesnike u privrednom sistemu moguće je podeliti u četiri osnovne grupe, to su : (1) Sektor privrede, (2) Javni sektor ili sektor države, (3) Sektor stanovništa ili domaćinstava, i (4) Inosektor ili eksterni sektor. • Osnovna uloga finansijskog sistema zemlje sastoji se u tome da omogući nesmetani tok finansijskih sredstava u nacionalnoj ekonomiji i to kako između različitih subjekata u okviru svakog sektora, tako i između samih sektora. Da bi ovu funkciju mogao da obavlja finansijski sistem svake zemlje mora da sadrži i veći broj tzv. finansijskih posrednika. • Posebno važna uloga finansijskog sistema jeste da obezbedi nesmetani tok sredstava između dve grupe subjekata koje se mogu naći u okviru sva četiri gore pomenuta sektora. Naime, jednu grupu subjekata čine svi subjekti koji raspolažu sa viškovima finansijskih sredstava (tzv. “štedne jedinice”), dok drugu grupu subjekata čine svi subjekti koji imaju manjkove finansijskih sredstava (tzv. “investicione jedinice”).

5. Na ovaj način dolazimo do osnovnih tzv. “kvantitativnih elemenata” finansijskog sistema, budući da se upravo posredstvom finansijskog sistema vrši alokacija novčane akumulacije sa mesta na kojima se javlja veća štednja od investicija (S > I) na segmente privrede gde se javljaju veće investicije od štednje (I > S). • Osnovno pitanje svakog privrednog sistema (a time i finansijskog sistema), jeste pitanje mase, kvaliteta (strukture) i rasporeda štednje (akumulacije) po osnovnim privrednim sektorima. U tom kontekstu, to je ujedno i pitanje sposobnosti nacionalne privrede da se brže ili sporije razvija, i to u uslovima veće ili manje ekonomske stabilnosti ili nestabilnosti. • Ako privredni sistem nije u stanju da osigura dovoljnu masu i kvalitet štednje (akumulacije – S), onda dolazi do usporavanja investicija, i obrnuto. • U sistemu formiranja domaće štednje iz nacionalnog dohotka osnovnu ulogu imaju tri sektora : sektor privrede, sektor države i sektor stanovništva.

6. Svaki sektor formira svoju štednju i svoje investicije, pri čemu se mogu javiti različiti slučajevi sektorskih odnosa štednje i investicija, i to : • - Sektor privrede – najčešće je deficitaran ( I > S ) • Sektor države – najčešće je deficitaran ( I > S ) • Sektor stanovništva – najčešće je suficitaran ( S > I ) • Na nivou nacionalne privrede ukupan obim štednje mora biti jednak ukupnom obimu investicija u datom periodu (I = S), pod pretpostavkom apstrahovanja ino-akumulacije.

7. Preko finansijskog sistema vrši se alokacija novčane mase sa segmenata privrede u kojima se javlja veća štednja od investicija (S > I) na segmente privrede gde se javlja manja štednja od inversticija (S < I). Generalno gledano, štednja se sa suficitarnih sektora prenosi na deficitarne sektore. • Ukupna štednja se preko finansijskih institucija, finansijskih instrumenata i finansijskih tokova prenosi u finansijsku reprodukciju različitim finansijskim mehanizmima. Na ovaj način, dolazimo do osnovnih “kvalitativnihelemenata” finansijskog sistema preko kojih se ostvaruje društvena dislokacija novčane akumualcije. • Analogno navedenom, može se reći da osnovne kvalitativne elemente finansijskog sistema čini sledeće : (a) Finansijski tokovi (b) Finansijski mehanizmi (c) Finansijske institucije, i (d) Finansijski instrumenti

8. a) Finansijski tokovi • Finansijski tokovi (reprodukcije) predstavljaju cirkulaciju novca i dohotka (štednje, akumulacije) u privredi. Pri tome, ova cirkulacija se može odvijati uglavnom na sledeće načine : - Između subjekata unutar istog sektora - Između dva različita sektora - Između više sektora, gde jedan od njih ima tzv. ulogu transmisionog mehanizma cirkulacije. • Finansijski tokovi se baziraju na primanjima i izadavanjima novčanih sredstava. Finansijski tokovi imaju dva osnovna oblika : (1) Direktni oblik – kada se sredstva prenose direktno između subjekata (2) Posredni oblik – kada se sredstva prenose posredstvom drugih subjekata, najčešće banaka. • Finansijski tokovi se najčešće klasifikuju na sledeći način : (1) Tržišni tokovi, (2) Fisklani tokovi, i (3) Regulativni tokovi.

9. Tržišni finansijski tokovi – nastaju pod uticajem delovanja tržišnog mehanizma, kao i ponašanja pojedinih subjekata i sektora na finansijskom tržištu. U analizi ovih finansijskih tokova relevantnu osnovu čine sledeći tokovi : visina i raspored akumulacije po sektorima, finansijske transakcije sektora, metode finansiranja po sektorima, kao i uloga banaka i ostalih srodnih institucija u finansijskim tokovima. • Fiskalni finansijski tokovi – nastaju raspodelom nacionalnog dohotka vezano za mehanizam finansiranja države. Ovi finansijski tokovi obuhvataju poreze, doprinose, carine, javni dug itd. Zbog toga, oni predstavljaju odraz ingerencije države u sferi privrednog razvoja, bez obzira na to što se država direktno ne meša u privredne tokove. • Regulativni finansijski tokovi – kao što se iz samog naziva može zaključiti, predstavljaju finansijske tokove koji se nalaze pod neposrednom kontrolom ili zakonskim ograničenjem države vezano za formiranje i upotrebu finansijskih sredstava.

10. b) Finansijski mehanizmi • Finansijski mehanizmi predstavljaju načine putem kojih se ulivaju (upumpavaju) finansijska sredstva u reprodukciju. U finansijskoj teoriji sreću se tri osnovna mehanizma finansiranja reprodukcije, to su : (a) Samofinansiranje (daje mu se primat, iako nije uvek i najoptimalnije) - Neposredno (povezivanjem sa nosiocem štednje) - Posredno (preko bankarskog mehanizma tj. finansijskog tržišta) (b) Tržište finansijskih sredstava (podrazumeva finansijsko tržište) (c) Fiskalni sistem finansiranja (podrazumeva “direktno” fisklano finansiranje i “indirektno” fiskalno finansiranje). • U savremenim tržišnim privredama samofinansiranje i finansijsko posredovanje preko finansijskog tržišta prihvaćeni su kao oblici finansijskih mehanizama koji odgovaraju tržišnom sistemu privređivanja, dok se finansiranje putem fiskalnih mehanizama sve više svodi na minimum – sa tendencijom postepenog nestajanja.

11. c) Finansijske institucije • Finansijske institucije obavljaju funkciju prikupljanja novčanih sredstava, usmeravaju ih u finansijske plasmane i vrše različite finansijske usluge. Prikupljena novčana sredstva finansijske institucije najčešće plasiraju u obliku kredita, kupovinom HoV na finansijskom tržištu ili ulaganjem u tzv. realne plasmane (robu). • Suštinska karakteristika finansijskih institucija ogleda se u tome što njihov osnovni potencijal čine finansijski instrumenti, budući da je osnovna delatnost finansijskih institucija koncentrisana upravo na držanje finansijskih instrumenata i operacije sa njima. • Većina finansijskih institucija su finansijski posrednici. Međutim,najvažnija finansijska institucija je banka (poslovna banka i centralna banka). Banka je institucija čija je osnovna delatnost uzimanje i davanje kredita, kao i posredovanje u novčanim plaćanjima. Stoga, u savremenim privredama je nemoguće odvijanje procesa reprodukcije bez funkcionisanja banaka kao finansijskih institucija.

12. Ostale (druge) finansijske institucije su “nebankarske” i obično predstavljaju finansijske posrednike za prenošenje novca i štednje među različitim subjektima na finansijskom tržištu. • Nebankarske finansijske institucije – slične su bankama, ali nisu banke, iz prostog razloga što ne primaju depozite i ne odobravaju kredite na osnovu čega se vrši emisija novca. Nebankarske finansijske institucije ne mogu da vrše emisiju novca. To mogu samo banke i bankarskisistem. • Najznačajnije nebankarske finansijske institucije su sledeće : (1) Osiguravajuće organizacije – po svojoj finansijskoj moći predstavljaju važan kanal putem kojeg se novčana akumulacija sliva na kreditno tržište. Ove finansijske institucije svoje novčane rezerve najčešće plasiraju same, ili uz kamatu drže u bankama. (2) Fondovi – učestvuju kao deponenti u bankama koristeći svoje rezerve za privremeni plasman uz kamatu. Među njima najveći značaj imaju penzioni fondovi i investicioni fondovi.

13. (3) Poštanska štedionica – veoma je značajna finansijska institucija koja koristi veoma razgranatu mrežu pošta za prikupljanje novčane štednje sektora stanovništva. Ova vrsta institucija postoji u svim zemljama. (4) Trezor – predstavlja uobičajen naziv za državnu (budžetsku) blagajnu. To je posebna javna finansijska ustanova koja ima značajan uticaj na tržište kapitala, posebno na visinu kamatne stope. (5) Ustanove za potrošačke kredite – predstavljaju specifične finansijske institucije koje svoj kapital plasiraju među stanovništvom, finansirajući njihove kupovine trajnih potrošnih dobara. (6) Dilerske i brokerske specijalizovane finansijske institucije (7) Ostale specijalizovane nebankarske organizacije – (npr. holding kompanije koje imaju sopstvene finansijske institucije za obavljanje transakcija novcem, devizama i kapitalom – npr. “faktoring” kompanije).

14. d) Finansijski instrumenti • Finansijski instrumenti predstavljaju oblike u kojima se može držati imovina različitih subjekata privrede ili pojedinih sektora. Na razvijenost finansijskih instrumenata deluju brojni faktori : ekonomski, institucionalni, istorijski i dr. • Razvijenost ili nerazvijenost finansijskog tržišta u nacionalnoj privredi, često se meri većom ili manjom razvijenošću pojedinih oblika finansijskih instrumenata. Za analizu finansijskih instrumenata u visokorazvijenim privredama relevantne su sledeće karakteristike ovih instrumenata : (1) Struktura finansijskih instrumenata po sektorima (2) Struktura finansijskih instrumenata po vrstama (3) Struktura finansijskih instrumenata po rokovima (4) Struktura finansijskih instrumenata po načinu formiranja. • (1) U analizi strukture finansijskih instrumenata po sektorima – svi finansijski instrumenti se mogu grupisati u sledeće grupe : (a) sektor privrede, (b) sektor ostalih organizacija, (c) sektor stanovništva, (d) sektor države, (e) sektor banaka i finansijskih institucija, i (f) sektor inostranstva.

15. (2) U analizi strukture finansijskih instrumenata po vrstama – postoji mogućnost razvoja multilateralnih i bilateralnih odnosa. - U multilateralnim odnosima, zastupljeni su tzv. “viši oblici” finansijskih instrumenata (obveznice, blagajnički zapisi, certifikati o finansijskim sredstvima i sl.). Ovi finansijski instrumenti deluju na veću fluidnost finansijskog tržišta. - U bilateralnim odnosima, zastupljeni su tzv. “niži oblici” finansijskih instrumenata (krediti i depoziti). Ovi finansijski instrumenti deluju ograničavajuće na fluidnost finansijskog tržišta. • (3) U analizi strukture finansijskih instrumenata po rokovima – dolazi do izražaja vremenska vezanost sredstava. Analogno tome, finansijski instrumenti se dele na : (a) kratkoročne, (b) srednjoročne, i (c) dugoročne. • (4) U analizi strukture finansijskih instrumenata po načinu formiranja – isti se dele na sledeće : (a) centralizovani (formiraju se u okviru državnih institucija), i (b) decentralizovani (formiraju se van državnih institucija).

16. Analiza finansijskih instrumenata često se vrši odnosom ostvarene prosečne stope rasta finansijskih instrumenata i prosečne stope rasta društvenog proizvoda. Na taj način, moguće je sagledati da li finansijski instrumenti prate po visini kretanje društvenog proizvoda (tj. finansijske transakcije u privredi, najčešće u toku jedne godine). • U savremenim finansijskim sistemima, najvažniji finansijski instrumenti su sledeći : - Novac - Bankarske potvrde - Čekovi - Bankarski akcepti - Menice - Cesija - Akcije - Asignacija - Obveznice - Kompenzacija - Platni nalozi - Opcije - Blagajnički zapisi - Fjučersi - Komercijalni zapisi - Forvardsi

17. 2. STRUKTURA FINANSIJSKOG SISTEMA • U savremenim uslovima privređivanja finansijski sistem pokazuje svu svoju složenost. Zbog složenosti finansijskog sistema, nauka o finansijama je danas razgraničena po različitim oblastima. • S obzirom da je finansijski sistem od predominantnog značaja za odvijanje i regulisanje ukupnih tokova reprodukcije u nacionalnoj privredi, po logici stvari u njegov sastav ulazi čitav niz vitalnih sistema privrednog sistema. • Polazeći od podele finansija kao naučne discipline (sa aspekta finansijske aktivnosti) najcelishodnije je prihvatiti tezu da u finansijski sistem ulaze sledeći finansijski podsistemi : a) Monetarno-kreditni sistem (monetarno-kreditne finansije) b) Bankarski sistem (bankarske finansije) c) Fiskalni sistem (javne finansije) d) Poslovno-finansijski sistem (poslovne finansije) e) Sistem finansijskog osiguranja f) Sistem finansijskih tržišta

18. STRUKTURA FINANSIJSKOG SISTEMA FINANSIJSKI SISTEM S T R U K T U R A Monetarni sistem Kreditni sistem Poreski sistem Budžetski sistem Bankarski sistem Fiskalni sistem Sistem osiguranja Sistem poslovnih finansija

19. FUNKCIONISANJE FINANSIJSKOG SISTEMA FINANSIJSKI SISTEM FUNKCIONISANJE Funkcionisanje bankarskog sistema Funkcionisanje poslovnih finansija Funkcionisanje javnih finansija Monetarni sistem Kreditni sistem Poreski sistem Specijalni računi Porezi Finansijski planovi Sistem likvidnosti Devizni sistem Doprinosi Sistem javnih fondova Finansijsko tržište Takse i parafiskaliteti Fondovi Budžetski sistem Budžeti DPZ Sistem finansijskog upravljanja Sistem finansijskog ulaganja Sistem oblika finansiranja Sistem platnog prometa

20. a) Monetarno-kreditni sistem • Savremeni monetarno-kreditni sistem obuhvata dve značajne oblasti, to su : (1) monetarno-kreditni sistem, i (2) monetarno-kreditna politika. • Monetarno-kreditni sistem – predstavlja skup načela, metoda, mera, instrumenata i institucija kojima se kreira i povlači novac i kojima se regulišu monetarno-kreditni tokovi u društvenoj reprodukciji. • Monetarno-kreditna politika – predstavlja skup pravila, propisa, mera i instrumenata kojima se u monetarno-kreditnoj sferi društvene reprodukcije reguliše nivo, struktura i dinamika novčane mase i novčane cirkulacije. • Budući da se u finansijskoj literaturi sreću dosta različiti pristupi u definisanju kako monetarno-kreditnog sistema tako i monetarno-kreditne politike, najbolje je navedene kategorije potpuno odvojeno posmatrati, odnosno kao : (1) monetarni sistem, (2) kreditni sistem, (3) monetarna politika i(4) kreditna politika. Međutim, iako navedene kategorije treba razlikovati i samostalno istraživati, ipak je činjenica da ih kao međusobno uslovljene pojave u teoriji i praksi finansija treba integralno povezivati.

21. (1) Monetarni sistem (novčani sistem) – može se definisati u užem smislu i u širem smislu reči. • U užem smislu, monetarni sistem predstavlja skup pozitivnih propisa i pravila kojima se regulišu novčana pitanja jedne zemlje (novčana jedinica, kao zakonsko sredstvo plaćanja, njen paritet, konvertibilnost, kao i osnovne postavke vezano za emisiju novca). • U širem (savremenom) smislu, monetarni sistem predstavlja skup propisa i pravila kojima se regulišu statički i dinamički elementi monetarnog sistema (paritet novčane jedinice, novčani odnosi subjekata u monetarnom sistemu, funkcije novca, monetarni agregati, determinante kreiranja i povlačenja novca, platni promet, monetarne institucije koje kreiraju novac i sl.). • (2) Kreditni sistem – predstavlja ekonomsko-pravni pojam koji povezuje u organsku celinu sve elemente, faktore i institucije relevantne za uspostavljanje i razrešavanje mnogobrojnih dužničko-poverilačkih odnosa koji svakodnevno nastaju u ekonomskom životu jedne zemlje.

22. Mada kreditni sistem podrazumeva jedinstveni skup pravila, on se ipak deli na nekoliko specifičnih vrsta u zavisnosti od specifičnih područja na kojima u sklopu opštih načela deluju posebne norme ponašanja. Takva posebna pravila i norme ponašanja formiraju posebne podsisteme u sklopu jednog jedinstvenog kreditnog sistema. Sledstveno tome, kreditni sistem se deli na nekoliko podvrsta, kao što su : - Podsistem kratkoročnog i dugoročnog kreditiranja - Podsistem potrošačkog kreditiranja, i - Podsistem kreditnih odnosa sa inostranstvom. • (3) Monetarna politika – predstavlja deo opšte ekonomske politike zemlje koja se sastoji od skupa mera koje deluju na privredne tokove jedne zemlje putem stvaranja, poništavanja, raspodele i preraspodele novčane kupovne snage. Generalno gledano, monetarna politika je u suštini politika države koju sprovodi “centralna banka” – u smislu monetarne vlasti zadužene da vodi računa o tome na koji način i u kojoj meri se monetarna politika racionalno i efikasno koristi u realizaciji ciljeva ukupne ekonomske politike.

23. (4) Kreditna politika – predstavlja deo opšte ekonomske politike zemlje kojom se utvrđuje način kreiranja i način usmeravanja novčanih sredstava, sa aspekta pojedinih grupa subjekata u procesu društvene reprodukcije. • Kreditna politika deluje na određenim segmentima privredne aktivnosti (sektorima), tako što usmerava aktivnost svih učesnika u novčanim odnosima - u pravcu prioritetnih ciljeva tekuće ekonomske politike. • Budući da su u savremenim uslovima novac i kredit usko povezani, po logici stvari, proizlazi da je kreditna politika usko povezana sa monetarnom politikom, ali ih ne treba poistovećivati. S tim u vezi, treba imati u vidu činjenicu da monetarna politika podrazumeva politiku emisije i povlačenja novca, dok kreditna politika u osnovi predstavlja samo sredstvo da se ostvare ciljevi monetarne politike. Prema tome, kreditna politika je samo instrument monetarne politike. Međutim, kreditna politika ima i svoje potpuno samostalne funkcije (npr. na području ostvarivanja strogo selektivnih ciljeva opšte ekonomske politike zemlje).

24. b) Bankarski sistem • Bankarski sistem predstavlja podsistem finansijskog sistema koji obuhvata ukupnost društvenih odnosa u kojima nastaju i razvijaju se finansijski mehanizmi u proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji. • Nauka o bankarstvu kao makroekonomska kategorija izučava ukupnost ekonomskih, finansijskih i monetarnih mera kojima se bankarsko poslovanje ispoljava kao aktivnost čiji je glavni zadatak snabdevanje procesa reprodukcije potrebnim novcem i kreditima. • Banke predstavljaju finansijske institucije ili ustanove kojima je uzimanje i davanje kredita u obliku novca glavno zanimanje. Ovakva definicija banke se u ekonomskoj literaturi smatra najobuhvatnijom. • U savremenoj teoriji i praksi banke se najčešće klasifikuju i dele prema sledećim osnovnim kriterijumima : (1) Prema vrsti poslova koje obavljaju (2) Prema teritoriji na kojoj obavljaju svoju delatnost, i (3) Prema obliku vlasništva

25. (1) Prema vrsti poslova koje obavljaju – kao standardnom kriterijumu, sve banke mogu se podeliti na sledeće : - Centralne ili emisione banke (bave se emisijom novca, regulisanjem novčanog opticaja i monetarno-kreditnom politikom zemlje) - Komercijalne ili depozitne banke (bave se sakupljanjem novčanih sredstava koja se plasiraju u obliku kratkoročnih kredita u proizvodnju i promet) - Razvojne ili investicione banke (bave se odobravanjem dugoročnih kredita) - Poslovne banke (bave se odobravanjem kratkoročnih i dugoročnih kredita privredi) • (2) Prema teritoriji na kojoj obavljaju svoju delatnost – sve banke se dele na : - Nacionalne banke (obavljaju delatnost na teritoriji jedne zemlje) - Međunarodne banke (osnivaju ih zemlje članice međunarodnih organizacija u skladu sa potpisanim međunarodnim ugovorima) • (3) Prema obliku vlasništva – sve banke se jednostavno dele na : - Javne (državne) banke (u vlasništvu su države) - Privatne banke (u vlasništvu su privatnog kapitala)

26. c) Fiskalni sistem (javne finansije) • Fiskalni sistem predstavlja podsistem finansijskog sistema koji obuhvata prikupljanje i trošenje javnih sredstava u zadovoljavanju opštih društvenih potreba. U savremenoj teoriji finansija, javni rashodi i javni prihodi (javne finansije) moraju se posmatrati u sklopu celokupnog finansijskog mehanizma privrede, budući da ne postoji ni jedan makroekonomski agregat privrede na koji ne deluju javni rashodi i javni prihodi. • Finansijski tokovi koje obuhvata fiskalni sistem imaju dve osnovne strukture, to su prihodni i rashodni finansijski tokovi. Pri tome, osnovna karakteristika svih fiskalnih finansijskih tokova jeste da se u njima ne ostvaruje zakon vrednosti (ekvivalentnost razmene), već se bazični ekonomski postulati prelamaju kroz prizmu javnog (društvenog) interesa. • Danas se u svim savremenim privredama fiskalni finansijski tokovi koriste za ostvarenje niza vitalnih zadataka društvene reprodukcije. Među njima, posebno značajno mesto zauzima sledeće : (1) Alokacija privrednih resursa, (2) Preraspodela nacionalnog dohotka, (3) Ekonomska i socijalna stabilizacija, i (4) Privredni rast.

27. (1) Alokacija privrednih resursa – preko fiskalnih finansijskih tokova može da se vrši na više načina : direktnim ulaganjem u određenu privrednu granu ili putem kredita i fondova koje alimentiraju upravo fiskalni finansijski tokovi. • (2) Preraspodela nacionalnog dohotka – u korist određenih privrednih grana ili regiona može da se vrši i prihodnom i rashodnom strukturom fiskalnih finansijskih tokova. Naime, preko prihodne strukture zahvata se jedan deo dohotka i akumulacije određenih privrednih subjekata i stanovništva, da bi se preko rashodne strukture transferisao u korist onih subjekata koje je tekuća ekonomska i socijalna politika odredila za dati vremenski period. • (3) Ekonomska i socijalna stabilizacija – preko fiskalnih finansijskih tokova karakteristična je po tome što se u periodu inflacije preko ovih tokova nastoji smanjiti prekomerna novčana tražnja, dok se u periodu depresije nastoji podsticati tražnja u cilju porasta zaposlenosti, dohodaka i akumulacije. • (4) Privredni rast – postao je osnovni imperativ savremenih finansisjkih i ekonomskih politika svih zemalja. S tim u vezi, fiskalnim finansijskim tokovima moguće je uticati na privredni rast na više načina : podsticanjem akmulacije, uticajem na cene investicija, otklanjanjem uskih grla u privredi itd.

28. d) Poslovno-finansijski sistem(poslovne finansije) • Poslovno-finansijski sistem odnosi se na mikro-ekonomski aspekt finansija, tj. poslovno-finansijski sistem preduzeća. S tim u vezi, u savremenoj teoriji i praksi koriste se mnogobrojni termini za finansije preduzeća koji su uglavnom ekvivalentni i međusobno zamenljivi : poslovne finansije, mikro-finansije, finansijsko upravljanje, upravljačke finansije, finansijskimenadžment, menadžerske finansije itd. Međutim, od svih termina najviše se koristi izraz “finansijski menadžment”. • Osnovni zadatak poslovnih finansija - jeste da kreira i ostvaruje politiku optimalnog finansijskog plasmana uz očuvanje pune likvidnosti preduzeća. Pri tome, optimalno plasiranje finansijskog kapitala jeste ono ulaganje kapitala koje obezbeđuje da se kapital oplodi po najvišoj mogućoj stopi rentabilnosti uz istovremeno najniže troškove i minimalne rizike. • Osnovni cilj poslovnih finansija - jeste oplodnja finansijskog kapitala po maksimalnoj stopi rentabilnosti, bez obzira da li se radi o raspoloživom (likvidnom) kapitalu u novčanom obliku ili o angažovanom kapitalu.

29. U savremenim uslovima, poslovne finansije kao naučna disciplina bave se sledećim aktivnostima : - Upravljanjem finansijama preduzeća - Strategijom i taktikom finansiranja preduzeća - Oblicima finansiranja preduzeća - Finansijskom situacijom i strukturom preduzeća - Finansijskim tržištima - Finansijskim rizicima ulaganja - Tokovima preduzetničkog i bankarskog kapitala • Razvoj nauke o finansijama i njena postepena specijalizacija na sve veći broj pojedinačnih područja istraživanja, imala je direktnog uticaja i na razvoj poslovnih finansija, kao i na njihovu usmerenost na saradnju sa većim brojem drugih finansijskih disciplina : naukom o monetarnim finansijama, naukom o bankarstvu, naukom o javnim finansijama i naukom o osiguranju.

30. e) Sistem finansijskog osiguranja • Sistem finansijskog osiguranja predstavlja poseban podsistem finansijskog sistema i ujedno specifičan ekonomski institut čija je suština naknada materijalnih šteta koje nastaju u društvu, privredi ili kod ljudi, usled dejstva prirodnih sila ili nesrećnih slučajeva. • Inače, sama reč “osiguranje” ima šire opšte značenje koje po svom etimološkom smislu označava u stvari “sigurnost” i poverenje u nešto. Analogno tome, osnovna svrha osiguranja jeste pružanje neke sigurnosti. • Osiguranje predstavlja jednu vrstu štednje, pri čemu se pravo na naknadu stiče tek ostvarivanjem unapred predviđenog slučaja. Na taj način, putem osiguranja formira se veliki kapital koji predstavlja deo nacionalne štednje rezervisan za nepredviđene događaje, ali koji se istovremeno može koristiti i u ekonomske svrhe, odnosno za potrebe investicija. • Osiguranje temelji svoje poslovanje na principima matematike i primeni statistike. Međutim, u cilju uspešnog i trajnog ispunjavanja obaveze naknade štete, sistem osiguranja mora se pridržavati i određenih ekonomskih načela : sigurnosti poslovanja, platežnosti ili likvidnosti, produktivnosti, ekonomičnosti i isplativosti ili rentabilnosti.

31. f) Finansijsko-tržišni sistem • Finansijsko-tržišni sistem čini sastavni element (podsistem) finansijskog sistema svake zemlje i on obuhvata finansijska tržišta. Međutim, finansijska tržišta su znatno složenija od drugih tržišta (roba, rada, sredstava za rad ), jer obuhvataju transfer finansijske aktive i pasive između različitih subjekata. • Ne postoji jedinstvena i univerzalna definicija finansijskog tržišta, već postoji više pristupa njegovom definisanju. Međutim, finansijsko tržište se najčešće definiše kao organizovano mesto na kome se susreću ponuda i tražnja za različitim oblicima finansijskih instrumenata (aktive). • S obzirom da se u mnogim definicjama finansijskog tržišta sreće pojam “finansijska aktiva” treba naglasiti da se ona ovde ne može posmatrati u tzv. računovodstvenom značenju. Analogno tome, finansijska aktiva se ovde odnosi na različite oblike finansijskih instrumenata kojima se trguje na finansijskim tržištima (žiralni novac, valute i HoV). • Značaj i ulogu finansijskih tržišta nemoguće je posmatrati izolovano od uloge finansijskog sistema u nacionalnoj privredi.

32. Finansijska tržišta imaju ogroman značaj za sve segmente ekonomskog i društvenog života, a posebno za sledeće : (a) Formiranje što većeg nivoa štednje (S) (b) Efikasno predupređivanje neravnoteže u smislu nedovoljne sklonosti investiranju (I < S) (c) Neinflatorno finansiranje deficita u javnoj potrošnji (d) Efikasno sprovođenje monetarne politike. • Kao i na svakom drugom tržištu, tako i na finansijskom tržištu formira se cena predmeta trgovanja (kao posledica ponude i tažnje). Međutim, specifičnost ovog tržišta je u tome što se cena formira za finansijske instrumente (aktivu). • Cene na finansijskom tržištu daju jasan tržišni signal svim učesnicima u finansijskom sistemu u smislu : “ono što je dobro, to je najčešće i skupo”. Zbog toga, postoji potreba za procenom realne vrednosti finansijskih instrumenata u cilju određivanja “potcenjenih” i “precenjenih” finansijskih instrumenata. • Sledstveno navedenom, na finansijskom tržištu važi pravilo : “uvek se teži tome da se potcenjeni finansijski instrumenti kupuju, a precenjeni finansijski instrumenti prodaju”.

33. Mreža ključnih pojmova :finansijski sistem, finansijski sistem u širem smislu, finansijski sistem u užem smislu, elementi finansijskog sistema, kvantitativni elementi finansijskog sistema, kvalitativni elementi finansijskog sistema (finansijski tokovi, finansijski mehanizmi, finansijske institucije, finansijski instrumenti), struktura finansijskog sistema (monetarno-kreditni sistem, bankarski sistem, fiskalni sistem, poslovno-finansijski sistem, sistem finansijskog osiguranja, sistem finansijskih tržišta).