OSNOVI FINANSIJA

1. OSNOVI FINANSIJA Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 4 – Monetarno-kreditni sistem

2. 1. EKONOMSKI ZNAČAJ NOVCA • Monetarni sistem predstavlja ključni podsisitem ukupnog finansijskog sistema svake zemlje. Analogno tome, u izučavanju problema monetarnog sistema (monetarnih finansija) uvek se polazi od NOVCA kao jedne od osnovnih ekonomskih kategorija društveno-ekonomskog sistema. • Teorija novca i istraživanje uloge novca u procesu društvene reprodukcije spada u jedno od najsloženijih oblasti savremene ekonomske teorije. Pri tome, shvatanje uloge novca u privredi menjalo se tokom različitih perioda. • Zanemarujući izvesne varijacije, moglo bi se reći da su se mišljenja o ulozi novca u privrednom životu uglavnom odvijala u tri osnovna pravca, i to : (a) Nemonetarističko shvatanje (b) Monetarističko shvatanje, i (c) Kompleksno shvatanje (savremeno). • (a) Nemonetarističko shvatanje – uloge novca u privrednoj aktivnosti, gleda na novac isključivo kao na tehnički faktor razmene dobara, koji olakašava razmenu, ali ne menja samu suštinu robnih transakcija. Najvažniji pedstavnici ovog shvatanja: J.S. Mil, D. Hjum, a kasanije i D. Rikardo.

3. (b) Monetarističko shvatanje – uloge novca u privrednom životu, zastupa stav da novac i monetarni faktori imaju presudnu ulogu u ekonomskom životu svake zemlje i kao takvi predstavljaju osnovni faktor njenog razvoja. Najvažniji predstavnici ovog shvatanja : I. Fišer, A. Han, R. Houtri. • (c) Kompleksno shvatanje – uloge novca u privdenoj aktivnosti zastupa stav da novac i monetarni faktori nisu beznačajni, već su neophodni faktori da bi se ekonomski razvoj zemlje uopšte mogao odvijati. Najvažniji predstavnici : K. Marx (teorija radne vrednosti) i J.M. Keynes (teorija dohotka). • Danas se u monetarnoj teoriji ne postavlja pitanje “šta je novac”, već kako se on stvara, ko njime raspolaže i kako novac deluje na ukupnu ekonomsku aktivnost zemlje. Drugim rečima, postavlja se pitanje “kako novcem efikasno upravljati”. • U kontekstu navedenog, danas se u monetarnoj teoriji sve više posvećuje pažnja istraživanju mehanizama uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora društvene reprodukcije, što po logici stvari, uslovljava da klasičan pristup monetarnim fenomenima danas sve više gubi na značaju.

4. U savremenoj teoriji monetarnih finansija danas preovladava shvatanje da osnovno područje monetarne teorije predstavlja istraživanje uzajamnog delovanja monetarno-kreditne sfere i drugih agregata nacionalne privrede (pre svega, promena realnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti proizvodnih faktora, kao i promena nivoa cena i raspodele dohotka). • U istraživanju delovanja novca na privredu, monetarna teorija može da pristupi na dva načina : (a) kvantitativno, i (b) kvalitativno. • Klasična monetarna teorija – uglavnom je istraživala kvantitativne osobine samog novca, kao što su : priroda novca, oblici novca i njihova klasifikacija, funkcije novca, kupovna snaga i faktori kupovne snage novca. • Savremena monetarna teorija – fokusira se na istraživanje mehanizama i brojnih kvantitativnih odnosa između novčanih i realnih faktora društvene reprodukcije. Pri tome, kvalitativno istraživanje novca sve više ustupa mesto tzv. funkcionalno-empirijskoj analizi.

5. 2. OSNOVNE FUNKCIJE NOVCA • Novac je roba koja ima upotrebnu vrednost i vrednost, kao i svaka druga roba. Analogno tome, novac ima dve osnovne (primarne) funkcije, to su : prvo, novac u funkciji sredstva razmene (prometa) i drugo, novac u funkciji mere ekonomske vrednosti (standarda). Obe primarne funkcije novca su međusobno uslovljene i determinisane su njegovom upotrebom. • Kao posrednički mehanizam između procesa robne proizvodnje i razmene, savremeni novac ima svoje brojne (klasične) funkcije koje se mogu sistematizovati sledećim redosledom : (a) Novac u funkciji mere vrednosti (b) Novac u funkciji prometnog sredstva (c) Novac u funkciji platežnog sredstva (d) Novac u funkciji štednje (e) Novac u funkciji svetskog novca.

6. (a) Novac u funkciji mere vrednosti – ogleda se u tome što se vrednost svih roba izražava u novcu, a ostvaruje se preko merila cene. Smisao funkcije novca kao mere vrednosti jeste da sve vrste roba (preko novca) postaju kvalitativno jednake i kvantitativno uporedive. • Novac ostvaruje funkciju mere vrednosti putem “merila cene”. Merilo cene u užem smislu, predstavlja zakonski propisanu količinu novčanog materijala u jedinici monete. Moneta je kovani novac čiji kvalitet, naziv, oblik i masu određuje država. Dakle, proizlazi da merilo cene u stvari rešava pitanje jedinstvene tehničke mere kojom se izražavaju različite količine novca. • Novac u funkciji mere vrednosti prisutan je kao apstraktno (idealno) sredstvo u obliku obračunskog novca, koji predstavlja društveno potreban apstraktan rad za merenje vrednosti svih roba. Pri tome, izražavanjem vrednosti robe u novcu, dobija se njena cena. • Osnovni nedostatak novca u funkciji mere vrednosti, jeste što vrednost jedne jedinice novca nije uvek postojana (tj. kupovna snaga novca varira).

7. (b) Novac u funkciji prometnog sredstva – ogleda se u tome što novac služi kao posrednik u razmeni dobara (pri kupovini i prodaji). Roba se prodaje za novac da bi se njime kupila neka druga roba. • Robni promet se sastoji iz dve faze : (1) Faza prodaje (R – N) (2) Faza kupovine (N – R) • Kao što se vidi, u ovoj funkciji novca dolazi do istovremenog kretanja, i to : (a) Robe – od prodavca ka kupcu (P K) • (b) Novca – od kupca ka prodavcu (K P) • Međutim, dobijeni novac po završenoj prodaji ne mora se odmah pretvoriti u drugu robu, što znači da faza prodaje jedne robe i kupovina druge robe mogu biti vremenski i prostorno razdvojeni. • U ovoj funkciji, novac se mora i fizički pojaviti, za razliku od njegove funkcije mere vrednosti, koja je apstraktna (novac nije i fizički prisutan).

8. (c) Novac u funkciji platežnog sredstva – javlja se kod kupoprodaje robe na kredit, gde novac uvek prvo izvrši svoju funkciju mere vrednosti, a zatim funkciju platežnog sredstva. Dakle, odvaja se čin kupovine od čina plaćanja, jer roba se prodaje kupcu u jednom periodu, a kupac je plaća u nekom drugom periodu. • U momentu prodaje robe – novac nije realno prisutan, ali se njime izražava vrednost robe (služi kao mera vrednosti). • U momentu plaćanja robe – novac je fizički prisutan, pa služi kao sredstvo plaćanja (tj. kao platežno sredstvo). • Vezano za funkciju novca kao platežnog sredstva, razvio se kreditni sistem i tzv. “kreditni novac”, budući da se novac kao platežno sredstvo vezuje ne samo za robna već i za nerobna plaćanja (usluge). • (d) Novac u funkciji štednje – ogleda se u tome što se novac povlači iz prometa i čuva (tj. vrši se njegovo tezaurisanje). Ova funkcija novca javlja se kao posledica potrebe akumuliranja novca u cilju investiranja.

9. Osnovni nedostatak novca u funkciji štednje, jeste rizik opadanja vrednosti novca, naročito ako se akumuliranje novca i odlaganje potrošnje vrši izvan banaka. Međutim, ako se novac štedi i deponuje kod banaka, onda će kamatna stopa ublažiti rizike vezano za ovu funkciju novca, budući da se preko kamatne stope delimično kompenzuje gubitak vrednosti novca. • (e) Novac u funkciji svetskog novca – ogleda se u njegovoj ulozi u međunarodnom prometu. Naime, učestvujući u međunarodnoj razmeni novac ostvaruje funkcije : mere vrednosti, prometnog sredstva i sredstva plaćanja. Međutim, funkciju “svetskog novca”, novac ne može obavljati u obliku u kojem to čini u okviru nacionalne ekonomije. • Funkciju svetskog novca mogu vršiti samo odgovarajuće količine mase novčanih roba (zlata i srebra). Pri tome, umesto neposrednog manipulisanja sa zlatom koristi se preračunavanje jedne valute u drugu, gde zlato služi samo kao zajednički imenitelj, a u stvarnosti funkcioniše papirni novac za koji se određuje formalan odnos prema zlatu (paritet novca).

10. Na taj način, postoji mogućnost konvertibilnosti tj. zamenljivosti novca jedne zemlje za novac druge zemlje, gde paritet novca služi kao osnova konvertibilnosti. Pri tome, pod paritetom novca treba podrazumevati odnos u kome se nalazi vrednost novca jedne zemlje prema vrednosti novca druge zemlje, a koji je zasnovan na količini zlata koju svaki od njih predstavlja. • Zaključak : Novac kao kategorija robne proizvodnje obavlja pet osnovnih tj. “klasičnih” funkcija. Ako se na bilo koji način sužava delovanje zakonitosti robne proizvodnje onda će se automatski sužavati i mogućnost za realizovanje nekih od tzv. “klasičnih” funkcija novca. U tom slučaju, novac koji se nalazi u opticaju nije kategorija robne proizvodnje, već je običan papir koji vrši “svoje” funkcije, a koje neki ekonomisti nazivaju “akcesornim” funkcijama novca, a koje nisu funkcije novca kao ekonomske kategorije. • Novac (sam po sebi) nije produktivan. Zbog toga, smatra se da samo proizvedene robe i usluge predstavljaju pravo (realno) pokriće ukupnog novca. To ujedno znači, da stvaranje ili emisija novca ima smisla samo ako on ima realno pokriće u materijalnim dobrima i uslugama.

11. 3. NOVAC U MEĐUNARODNIM PLAĆANJIMA • Savremeni novac služi kao zakonsko sredstvo plaćanja u unutrašnjem prometu pojedinih zemalja. Međutim, postavlja se pitanje kakva je uloga novca u međunarodnom robnom prometu. Ovo pitanje je od posebnog značaja, budući da savremeni svet danas karakteriše veoma snažan proces globalizacije i intenzivan razvoj međunarodnih poslovnih transakcija. • Međunarodna plaćanja podrazumevaju plaćanja koja se vrše između pojedinih zemalja, bez obzira ko ih vrši : država, privredni subjekti ili pojedinci. To su plaćanja koja se vrše između deviznih rezidenata različitih zemalja, sa različitim valutama i valutnim sistemima. • U okvirima nacionalne ekonomije domaćim rezidentima se putem državne prinude nalaže obaveza korišćenja domaće nacionalne valute kao zakonskog sredstva plaćanja. Međutim, van granica nacionalne ekonomije ne postoje uslovi za realizovanje ovakve državne prinude, u smislu obaveznog korišćenja nacionalne valute kao zakonskog sredstva plaćanja. • Dve najznačajnije oblasti gde se fokusiraju problemi vezani za međunarodna plaćanja čine intervalutarni odnosi i platni bilans. Analogno tome, ovim pitanjima ćemo u nastavku izlaganja posvetiti posebnu pažnju.

12. a) Pojam i vrste valuta • Etimološko značenje – pojam valuta potiče od latinske reči “valuta”, što znači vrednost. • U kontekstu novca, izraz valuta može imati nekoliko značenja, kao što su: (1) Novčana jedinica - kao zakonsko sredstvo plaćanja u unutrašnjim finansijskim transakcijama jedne zemlje; (2) Efektivni novac (novčanice) - koji se nalazi u opticaju u jednoj zemlji; (3) U deviznom smislu - valuta znači zakonsko sredstvo plaćanja u zemlji domaćeg deviznog rezidenta (domaća valuta) odnosno inostranog deviznog rezidenta (strana valuta). (4) U međunarodnim plaćanjima - valuta znači samo efektivne inostrane novčanice (efektiva), ali ne i novčane surogate (menica, ček, akreditiv). • U okvirima nacionalne ekonomije valute pojedinih zemalja služe kao zakonska sredstva plaćanja. Međutim, takođe i van granica nacionalne ekonomije neke valute mogu se javiti u funkciji sredstva plaćanja.

13. Sa aspekta sposobnosti pojedinih valuta da služće kao međunarodno merilo vrednosti i da se zamenjuju za neke druge valute, sve valute se najčešće klasifikuju na sledeći način : (a) Konvertibilne i nekonvertibilne valute (b) Transferabilne i klirinške (obračunske) valute. • Konvertibilne valute – predstavljaju valute koje mogu da se slobodno menjaju za svaku drugu valutu i to u neograničenim količinama. • Nekonvertibilne valute – predstavljaju valute koje se ne mogu zamenjivati za druge valute. Ove valute se nazivaju još i “meke” valute i one služe kao sredstvo plaćanja isključivo u unutrašnjem platnom prometu zemlje. • Transferabilne valute – predstavljaju valute koje se upotrebljavaju za plaćanja među zemljama koje su povezane dogovorom u “valutnom bloku”. • Klirinške (obračunske) valute – predstavljaju valute pomoću kojih se obavljaju međusobna plaćanja i obračunavanja između pojedinih zemalja, a na osnovu posebnih međunarodnih dogovora. Obračunska valuta se još naziva i “dogovorna” valuta koja nije valuta ni jedne od dogovornih strana, već neka treće valuta.

14. b) Pojam i vrste deviza • Etimiloško značenje – pojam deviza potiče od latinske reči “devise” koja označava inostranu menicu tj. menicu koja glasi na inostranu valutu, a koja treba da se plati u inostranstvu. • Novac jedne nacionalne privrede javlja se u inostranstvu u dva oblika (vida): (1) U vidu efektivnog inostranog novca (ili valuta). (2) U vidu kratkoročnih potraživanja u inostranom novcu (ili deviza). • Sa makro-aspekta, devize se najčešće definišu kao potraživanja koja ima jedna nacionalna privreda u valutama drugih nacionalnih privreda. • Dva osnovna pristupa u definisanju pojma deviza su: (a) uži pristup, i (b) širi pristup. Uži pristup – pod pojmom deviza podrazumeva sva kratkoročna potraživanja u inostranstvu po bilo kom osnovu, u bilo kojoj valuti i bez obzira na način raspolaganja devizama. Međutim, ovde inostrani novac (strane valute) koji se nalazi u rukama domaćih deviznih rezidenata ne predstavlja devize. • Širi pristup – pod pojmom deviza podrazumeva i inostrani novac (strane valute) koji se nalazi kod domaćih deviznih rezidenata, što de facto znači da su ovi rezidenti imaoci potraživanja prema inostranstvu.

15. Sa teorijskog aspekta i primene u praksi, većina zemalja prihvata uži pristup definisanja deviza. • U tehničkom smislu, postoji razlika između pojmova “valuta” i “deviza” : • Valuta – to je efektivni inostrani novac tj. efektivno strano sredstvo plaćanja. • Deviza – to je je kratkoročno potraživanje koje glasi na inostrani novac tj. potraživanje u inostranstvu po bilo kom osnovu i bez obzira na način raspolaganja tim potraživanjem (menica, ček, akreditiv i sl). • Devize se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. Međutim, one se najčešće klasiifkuju sa aspekta mogućnosti da se izvrši transfer potraživanja na koja glase devize. S tim u vezi, one se klasifikuju na : (1) Slobodne i vezane(konvertovanje u potraživanja u drugoj valuti) (2) Čvrste i meke(stabilnost deviznog kursa) (3) Konvertibilne i klirinške(konvertovanje za druge devize) (4) Promptne i terminske(dospelost potraživanja).

16. c) Pojam i vrste deviznih kurseva • Pojam i suština deviznog kursa podrazumeva saodnos između vrednosti domaće valute i inostranih valuta. Međutim, postoji suštinska razlika između “valutnog” i “deviznog” kursa. • Valutni kurs – predstavlja “službeni kurs” koji određuje država na osnovu prethodno utvrđenog pariteta vrednosti stranog i domaćeg novca izražene u zajedničkom imenitelju (zlato). Valutni kurs se naziva i “intervalutarni kurs”. • Valutni kurs se najčešće definiše kao cena novčane jedinice jedne zemlje (obično strane) izražene u novčanim jedinicama druge zemlje (obično domaće). Drugim rečima, valutni kurs pokazuje koliki se broj novčanih jedinica jedne zemlje zamenjuje za određeni broj novčanih jedinica druge zemlje, ali u neposrednoj gotovini. Dakle, valutni kurs je “kurs razmene” putem kojeg se vrši razmena domaće valute sa valutama drugih zemalja. • Izraz “devizni kurs” može se primeniti samo na inostranu valutu, budući da na domaćem deviznom tržištu samo inostrana valuta ima svoj devizni kurs, ali ne i domaća.

17. Domaća valuta ima svoj devizni kurs samo na inostranom deviznom tržištu. Domaća valuta nema svoju cenu na domaćem tržištu već služi samo kao mera vrednosti, jer se u njoj izražavaju cene svih roba. • Nasuprot domaćoj valuti, inostrana valuta ima svoju cenu tj. devizni kurs. Zboga toga, devizni kurs se najčešće i definiše kao cena strane valute izražene u domaćoj valuti. • Dakle, postoji suštinska razlika između “valutnog” i “deviznog” kursa : (a) Posredstvom “valutnog kursa” vrši se razmena domaće valute sa valutama drugih zemalja (kurs razmene). (b) Posredstvom “deviznog kursa” vrši se obračunavanje između pojedinih nacionalnih ekonomija, jer devizni kurs uspostavlja vezu između nivoa cena u zemlji i inostranstvu. Pomoću deviznog kursa inostrane cene se preračunavaju u nacionalnu valutu i domaće cene se iskazuju u devizama. (c) Valutni i devizni kurs povezuju različita monetarna područja.

18. Polazeći od različitih načina određivanja intervalutarne vrednosti domaće valute, devizni kursevi se mogu kategorizovati u nekoliko grupa, to su : (1) Fiksni – formiraju se na bazi utvrđenog odnosa valuta prema zajedničkom imenitelju (zlato). Ove kurseve određuju nadležni državni organi. (2) Fleksibilni – formiraju se na bazi cena valuta na deviznom tržištu u skladu sa ponudom i tražnjom deviza, ali samo do unapred određenog limita, što se postiže intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu. (3) Fluktuirajući – formiraju se na bazi odnosa ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu, gde se vrši tržišno prilagođavanje deviznog kursa u pravcu kursa ravnoteže. (4) Rukovođeni fleksibilni – umesto tržišnog prilagođavanja vrši se “zvanično” prilagođavanje deviznog kursa u pravcu kursa ravnoteže, a u zavisnosti od stanja platnog bilansa zemlje. (5) Višestruki (diferencijalni) – određuju se različiti devizni kursevi za uvoz i izvoz različitih roba, za različite transakcije i za plaćanja u različiitm zemljama. (6) Ravnotežni (realni) – to je kurs kod kojeg spoljna vrednost novca nije ni precenjena ni potcenjena. Ovaj kurs izjednačava opšti nivo cena u zemlji sa opštim nivoom cena u inostranstvu.

19. d) Bilans plaćanja (platni bilans) • Bilans plaćanja kao ekonomska kategorija predstavlja ukupnost ekonomskih transakcija koje se obavljaju između jedne nacionalne ekonomije i inostranstva u jednom vremenskom periodu. • U tretiranju pojma platnog bilansa moguća su dva pristupa : uži i širi pristup. • Uži pristup – pod pojmom platnog bilansa podrazumeva bilans efektivnih plaćanja koji se naziva i deviznim bilansom. • Širi pristup – pod pojmom platnog bilansa podrazumeva sistematski pregled svih ekonomskih transakcija obavljenih u određenom periodu vremena između rezidenata jedne zemlje i rezidenata drugih zemalja. Ovu definiciju platnog bilansa upotrebljava MMF (Međunarodni monetarni fond). • Ekonomske transakcije koje čine platni bilans svrstavaju se u dva osnovna dela : (a) Tekuće transakcije, i (b) Kapitalne transakcije. • Tekuće transakcije (bilans tekućih transakcija) – obuhvata sve prihode i rashode koji proizlaze iz razmene roba i usluga sa inostranstvom, kao i neke druge tekuće operacije.

20. Kapitalne transakcije (bilans kapitalnih transakcija) – obuhvata međunarodno finansiranje i kretanje kapitala. • Bilans plaćanja je posebno važan sa aspekta intervalutarne vrednosti domaće valute. Stanje platnog bilansa određuje visinu deviznog kursa preko ponude i tražnje deviza, ali i devizni kurs utiče na platni bilans. • Povratno dejstvo deviznog kursa na platni bilans svodi se na realnost deviznog kursa. Realan devizni kurs je kurs ravnoteže. Nerealan devizni kurs uslovljava precenjenost ili potcenjenost valute što dovodi do neravnoteže u platnom bilansu. • Potcenjenost valute je ređa pojava, tako da mnogo više pažnje privlači “precenjenost valute”. Pri postojanju precenjenosti domaće valute smanjuje se konkurentnost izvoza i povećava se sklonost ka uvozu, što najčešće dovodi do deficita u platnom bilansu. • Najčešće upotrebljavana metoda uspostavljanja ravnoteža u platnom bilansu jeste preko deviznog kursa – devalvacijom domaće valute.

21. e) Valutna konvertibilnost • Etimološko značenje – pojam konvertibilnost potiče od latinske reči “convertibilis”, što znači pretvorljiv, preobratljiv. • Konvertibilnost se najčešće definiše kao mogućnost da se potraživanje u jednoj valuti može pretvoriti u potraživanje u nekoj drugoj valuti, odnosno da se za domaću valutu može kupovati bilo koja druga valuta. • Institut konvertibilnosti je usmeren na to da se obezbedi funkcionisanje međunarodne ekonomije koja još uvek nije uspela da pronađe pravi međunarodni novac. • Osnovna karakteristika valutne konvertibilnosti jeste multilateralizam međunarodnih plaćanja. Stoga, nekonvertibilnost domaće valute otežava funkcionisanje multilateralizma. • Savremena valutna konvertibilnost je uslovljena internim faktorima (domaća privreda) i eksternim faktorima (MMS – Međunarodni monetarni sistm). To ujedno znači, da bi se prešlo na konvertibilnost domaće valute neophodni su određeni preduslovi, među kojima posebno treba izdvojiti sledeće :

22. (1) Postojanje privredne i monetarne ravnoteže u nacionalnoj ekonomiji, što podrazumeva stabilne odnose u privredi (interna i eksterna stabilnost). • (2) Realan devizni kurs nacionalne valute, koji treba da omogući domaćoj privredi da pređe na konvertibilnost i ujedno da održava konkurentsku sposobnost nacionalne ekonomije u inostranstvu. • (3) Postojanje dovoljno snažnih deviznih rezervi zemlje. Savremena monetarna teorija smatra da minimalne devizne rezerve treba da iznose 30% od vrednosti izvoza, ili čak 60-66% vrednosti izvoza. • (4) Sinhronizacija domaće makro-ekonomske politike sa politikom zemalja glavnih spoljnotrgovinskih partnera, posebno u oblasti monetarne politike i politike cena. • Zaključak : Pojam konvertibilnosti ne može se posmatrati samo kao međunarodna novčana kategorija, već i kao rezultat veoma kompleksnih ekonomskih učinaka nacionalne privrede. To znači, da je proces stvaranja uslova za prelaz na konvertibilnost domaće valute izuzetno složen jer je problem novca neraskidivo povezan sa problemima čitave nacionalne privrede.

23. 4. NOVAC I PROMENE VREDNOSTI NOVCA • Novac ima svoju materijalnu (robnu) vrednost i tzv. funkcionalnu (nominalnu) vrednost. Međutim, kada je reč o vrednosti savremenog novca onda se isključivo misli na njegovu “funkcionalnu” vrednost, i to ne samo u domaćem već i u međunarodnom prometu. • Savremeni novac se ne prima zbog njegove vrednosti, već zbog njegove funkcije - da se njime može nešto kupiti. • Funkcionalna vrednost (kupovna snaga) novca javlja se kao recipročna vrednost cena, odnosno troškova života, što u suštini znači : viši nivo cena podrazumeva nižu kupovnu snagu novca, i obrnuto. • Potrebna količina novca u nacionalnoj privredi jeste ona koja pomnožena sa brzinom opticaja pokazuje u novcu izražene rovbne fondove. Analogno tome, količina potrebnog novca može se izračunati po sledećoj formuli : O x B = R iz čega proizlazi O = R : B gde simobli imaju sledeće značenje : O – Novac u opticaju, B – Brzina opticaja, R – Robni fondovi

24. Međutim, šire gledano količina novca u opticaju zavisi od sledećih faktora: • (1) Sume robnih cena roba koje se moraju razmeniti – pri čemu veća suma cena podrazumeva veću količinu novca u opticaju, i obrnuto. • (2) Brzine opticaja novca – pri čemu važi pravilo da brži obrt novca zahteva manju količinu novca u opticaju, i obrnuto. • (3) Sume cena robe koja je prodata na kredit – pri čemu veća prodaja robe na kredit podrazumeva i potrebu za manjom količinom novca u opticaju. • (4) Dospelih plaćanja ranije prodate robe na kredit – gde važi pravilo da veća dospeća zahtevaju i veću količinu novca u opticaju. • (5) Uzajamnih prebijanja (kompenzacije) – gde se podrazumeva da veći udeo trampe u robnoj razmeni zahteva i manju količinu novca u opricaju. • Analogno navedenom, potrebna količina novca u opticaju može se iskazati pomoću sledeće formule : Src – Src(k) + Dp (k) – Pr (kom) Kno = ---------------------------------------------- BrO

25. a) Porast vrednosti novca - deflacija • Novac ima svoju vrednost u zemlji i inostranstvu. U zemlji, to je njegova kupovna snaga, a u inostranstvu, to je njegova intervalutarna vrednost. • Deflacija predstavlja porast kupovne snage novca do kojeg dolazi usled poremećaja u odnosima robnih i novčanih fondova, gde su robni fondovi veći od novčanih. • Deflacija nastaje kao rezultat : prvo, smanjenja ili usporavanja novčanog opticaja, drugo, povećanja ponude roba, i treće, istovremenog delovanja oba navedena faktora. • Deflacija se direktno manifestuje : sa jedne strane, padoma opšteg nivoa cena, a sa druge strane, povećanjem kupovne snage novca. • Apresijacija – predstavlja svaki porast vrednosti novca i to kako u zemlji tako i u inostrantvu. Kada postoji apresijacija u zemlji, onda se govori o povećanju kupovne snage novca. Kada postoji apresijacija u inostrantvu, onda se govori o povećanju intervalutarne vrednosti novca, što najčešće dovodi do tzv. “revalvacije” nacionalne valute.

26. Deflacija se može manifestovati u različitim oblicima, to su : • (1) Novac poskupljuje i kamatna stopa raste zbog smanjenja novčanog i kreditnog volumena uz jedanku proizvodnju. • (2) Naplata i obustava kredita emisionih i drugih banaka. • (3) Bežanje (seljenje) kapitala u inostranstvo, zbog većih profita. • (4) Revalvacija nacionalne valute • (5) Tezaurisanje zlata putem konvertovanja novčanica u zlato. • (6) Ograničavanje uvoza i podsticanje izvoza (uvoznici su stimulisani zbog povećanja intervalutarne vrednosti domaće valute). • Raspisivanje unutrašnjeg državnog zajma i povećanje poreza. • Deflacija izaziva suprotne posledica od inflacije, ali često mnogo teže i opasnije. Međutim, kao monetarni fenomen deflaciju je ipak lakše lečiti od inflacije. Politika suzbijanja negativnih efekata deflacije naziva se politika “reflacije” (npr. program “New Deal” za oživaljanje privredne aktivnosti).

27. b) Opadanje vrednosti novca - inflacija • Etimološko značenje – potiče od latinskog izraza “inflatio” što znači dadimanje, naduvavanje (u smislu oznake za bolesno stanje organizma). • Izraz “inflacija” prvi put je upotrebljen u Americi da bi se označio nagli skok cena i novčanog opticaja u doba građanskog rata (1861-1865) kada je Vlast bila prisiljena da štampa papirni novac (bez pokrića) za finansiranje rata. • Glavna karakteristika inflacije jeste opadanje kupovne snage novca praćeno povećanjem opšteg nivoa cena. To znači da se o inflaciji može govoriti samo ako cene skaču. Čim se cene zaustave – ne postoji više inflacija. • Depresijacija – predstavlja svako opadanje vrednosti novca i to kako u zemlji tako i u inostranstvu. Kada postoji depresijacija u zemlji, onda se govori o opadanju kupovne snage novca. Kada postoji depresijacija u inostranstvu, onda se govori o smanjenju intervalutarne vrednosti novca, što najčešće dovodi do tzv. “devalvacije” nacionalne valute. • U ekonomskoj literaturi ne postoje jedinstvena gledišta vezano za definisanje pojma inflacije, već postoje brojna tumačenja fenomena inflacije.

28. Međutim, najprihvatljivije rešenje jeste tumačenje inflacije sa aspekta njenih osnovnih uzroka, jer ovakav pristup najviše odgovara monetarnim teorijama o kupovnoj snazi novca, gde se inflacija najčešće identifikuje sa porastom cena, kao osnovnim pokazateljem pada kupovne snage novca. • Analogno navedenom, sa aspekta osnovnih uzroka promena cena, sve inflacije se mogu svrstati u četiri osnovne grupe, to su : • (1) Inflacija novca (monetarna inflacija) – podrazumeva porast cena kao posledicu povećanja novčanog opticaja. Dakle, ovde je uzrok inflacije povećanje monetarne mase. • (2) Inflacija tražnje – podrazumeva porast cena kao posledicu nesklada između količine roba na tržištu i raspoloživog dohotka za kupovinu robe. • (3) Inflacija troškova – podrazumeva porast cena kao posledicu rasta pojedinih vrsta troškova reprodukcije (repromaterijal, plate, amortizacija itd). • (4) Strukturna inflacija – podrazumeva porast cena kao posledicu strukturnih debalansa u privredi (neravnoteže pojedinih privrednih sektora).

29. c) Monetarna (ne)stabilnost • Monetarna stabilnost predstavlja takvo stanje u privredi kada domaći novac, čija je vrednost stabilna, obavlja sve svoje funkcije bez bilo kakvih smetnji i poremećaja. Treba razlikovati unutrašnju i spoljnu monetarnu stabilnost : • Unutrašnja monetarna stabilnost - postoji kada su u domaćoj privredi uravnoteženi svi faktori, odnosno ako postoji ravnoteža u robno-novčanim odnosima uz stabilnu vrednost unutrašnje kupovne snage novca. • Spoljna monetarna stabilnost - postoji kada je uravnotežen platni bilans zemlje, a kao posledica toga, postoji stabilnost deviznog kursa domaće valute na inostranim deviznim tržištima. • Unutrašnja monetarna nestabilnost - nastaje kao posledica poremećaja u odnosima robnih i novčanih fondova, uz nestabilnu vrednost novca. Pri tome, inflacija i deflacija u stvari predstavljaju monetarni izraz privredne neravnoteže, odnosno : N > R = I (inflacija) - kada je novčana tražnja veća od robne ponude. N < R = D (deflacija - kada je novčana tražnja manja od robne ponude.

30. MONETARNA NERAVNOTEŽA UNUTRAŠNJA MONETARNA NERAVNOTEŽA SPOLJNA MONETARNA NERAVNOTEŽA INFLACIJA DEFLACIJA DEVALVACIJA REVALVACIJA DEPRESIJACIJA VREDNOSTI NOVCA APRESIJACIJA VREDNOSTI NOVCA UTICAJ MONETARNE (NE)RAVNOTEŽE NA VREDNOST NOVCA

31. 5. NOVČANA MASA I MONETARNI AGREGATI • Novčana cirkulacija predstavlja “krvotok” ukupnog privrednog organizma. Zbog toga, izuzetno je važno da privreda bude snabdevena odgovarajućom količinom novca i da taj novac kvalitetno obavlja svoje osnovne funkcije. • Novac u opticaju pojavljuje se u dva osnovna oblika : (1) Gotov novac (novčanice i kovani novac), i (2) Žiralni novac (depozitni novac na računima banaka). Međutim, sužavanje novčanog opticaja samo na ova dva oblika nije u potpunosti ispravno, pa se opravdano postavlja pitanje šta u savremenim uslovima predstavlja novac. • Odgovor na postavljeno pitanje nalazi se u izrazu “monetarna masa” koji sa monetarnog aspekta predstavlja “jedinstven termin” koji označava novac. U tom kontekstu, monetarna masa se identifikuje (definiše) kao količina svih finansijskih instrumenata koji obavljaju funkciju novca. • Novčana masa pojmovno obuhvata : (a) Sve klasične oblike novca, i (b) Ostale likvidne finansijske oblike novca.

32. U savremnim uslovima samo manji deo platnog prometa obavlja se gotovim novcem, dok se njegov najveć deo vrši bezgotovinski. Zbog toga, postoji potreba za što obuhvatnijom klasifikacijom novčanih sredstava u različite novčane skupine (agregate), sa aspekta njihovog obavljanja funkcija novca. • Monetarni agregati – definišu se kao monetarni indikatori koji služe za svrhe određivanja kvaliteta i funkcija novca u privredi, kao i za vođenje monetarne politike države. Oni čine bazu za sprovođenje uspešne monetarne politike države i kontrolu efekata te politike. • Ekonomska i monetarna politika, posebno monetarna analiza, najčešće se koriste sledećim monetarnim agregatima : (1) Novčana masa (M1) (2) Likvidna sredstva (M2) (3) Ukupna likvidna sredstva (M3) (4) Monetarni volumen (M4) (5) Monetarni potencijal (M5) Navedene kategorije novčanih sredstava nisu sasvim homogene, iako se grupisanje vrši tako da se u jednu kategoriju grupišu što jednorodnija novčana sredstva.

33. (1) Novčana masa (M1) – najbolje odgovara definiciji novca kao likvidnog sredstva pa se koristi kao osnovni indikator ponude novca. Ovo je najvažniji moneatrni agregat i u njega ulaze sledeća sredstva : (a) Gotov novac u opticaju (b) Depozitni novac - sredstva na tekućim i žiro-računima - izdvojena i osigurana sredstva za investicije - sredstva za zajedničku potrošnju - sredstva za stambenu izgradnju - ostala novčana sredstva • Gotov novac koristi se kao sredstvo plaćanja u sistemu gotovinskog plaćanja, dok se depozitni novac koristi u sistemu bezgotovinskog plaćanja. Između gotovog i depozitnog novca dolazi do prelivanja, ali se ukupna novčana masa ne menja iako se jedan oblik novca promenio u drugi.

34. (2) Likvidna sredstva (M2) – pored novčane mase, često se koristi kao značajan monetarni agregat. Strukturu agregata M2 čine sledeća sredstva : (a) Novčana masa (M1) (b) Kvazi novac (štedni i drugi slični depoziti) - ulozi na štednju po viđenju - oročeni depoziti do jedne godine - oročeni depoziti za stambenu izgradnju (c) Kratkoročne hartije od vrednosti (HoV) (d) Kratkoročni depoziti domaćih komitenata u devizama - depoziti po viđenju u devizama - oročeni depoziti u devizama (kratkoročni) • (3) Ukupna likvidna sredstva (M3) – predstavlja širi monetarni agregat u odnosu na M2, a njegovu strukturu čine sledeća sredstva :

35. (a) Likvidna sredstva (M2) (b) Sredstva rezervi (c) Sredstva za doznake u inostranstvu (d) Sredstva za pokriće akreditiva (e) Ostali ograničeni depoziti (f) Sredstva za kupovinu deviza (g) Udružena sredstva • (4) Monetarni volumen (M4) – širi je agregat i on obuhvata sledeća sredstva : (a) Ukupna likvidna sredstva (M3) (b) Dugoročni dinarski i devizni depoziti (c) Druga sredstva oročena preko godinu dana (d) Dugoročne obaveze banaka prema domaćim klijentima (e) Dugoročna udružena sredstva (f) Dugoročne obaveze po hartijama od vrednosti (HoV) (g) Dugoročne obaveze po oročenim sredstvima za stambeno-komunalnu izgradnju.

36. (5) Monetarni potencijal (M5) – predstavlja širi pojam od monetarnog volumena čiju strukturu čine sledeća sredstva : (a) Monetarni volumen (M4) (b) Instrumenti tržišta novca u posedu privatnog sektora - bankarske menice - blagajnički zapisi - depoziti lokalnih organa vlasti (c) Certifikati o poreskim depozitima (d) Nacionalni instrumenti štednje (isključujući certifikate i ostale dugoročne depozite). • Monetarni potencijal obuhvata ukupna novčana sredstva i on je širi pojam od monetarnog volumena, mada se ova dva pojma često izjednačavaju, što je u osnovi pogrešno.

37. a) Koncept novčane mase • Novčana masa je monetarni indikator (pokazatelj) likvidnosti nacionalne privrede i indikator uticaja monetarno-kreditne politike na platežno sposobnu tražnju. • Ukupna novčana masa omogućava realizaciju društvenog proizvoda po tekućim cenama. Pri tome, stopa rasta novčane mase može rasti sporije ili brže u odnosu na rast društvenog proizvoda : (a) Ako je: stopa rasta NM < stopa rasta DP (restriktivna monetarna politika) (b) Ako je: stopa rasta NM > stopa rasta DP (ekspanzivna monetarna politika) • Koncept novčane mase kao monetarni indikator likvidnosti makrosistema zasniva se na nekoliko osnovnih pretpostavki, koje se ogledaju u sledećem: • (1) Svaki transaktor može sa tržišta povlačiti bilo koju robu samo ako ima pokriće u novcu. To znači, da se bez posedovanja adekvatne količine novca ne mogu apsorbovati robe i usluge iz tekućeg društvenog proizvoda. • (2) Novčanu masu emituje bankarski sistem, koji čini konsolidovanu celinu poslovnih banaka i Centralne banke. Ovaj sistem reguliše i količinu novca.

38. (3) U sastav novčane mase ulaze samo ona finansijska potraživanja nebankarskog sektora prema sektoru banaka, koja mogu da vrše funkciju sredstva plaćanja u domaćem privrednom sistemu. • (4) Postoji približna stabilnost u proporciji (odnosu) između količine novca kojom raspolaže nebankarski sektor i ukupne vrednosti robe i usluga realizovanih na tržištu. Ako je ova proporcija između realizovanog društvenog proizvoda i novčane mase relativno stabilna, onda sa aspekta ekonomske politike koncept novčane mase ima veću operativnu vrednost. Ova proporcija naziva se brzinom novčanog opticaja. • U kontekstu navedenog, analitička osnova za delovanje količine novca u opticaju može se prikazati pomoću sledeće formule : Y = M x V Upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje : Y – Nominalni društveni proizvod M – Količina novca u opticaju V – Prosečna brzina novčanog opticaja

39. U savremenim uslovima, koncept novčane mase podrazumeva : - opticaj gotovog novca, i - opticaj depozitnog novca. • Najveći deo prometa danas se odvija upravo preko depozitnog novca koji obavlja funkciju prometnog i platežnog sredstva. Kod depozitnog novca treba razlikovati : (1) primarne depozite, i (2) sekundarne depozite. • Primarni depoziti – nastaju aktivnošću nefinansijskog sektora (država i stanovništvo), i to : - deponovanjem gotovine u banci na račun klijenta - doznakama od strane trećih osoba - naplatom čekova, menica i vrednosnih papira u korist računa kod banke. • Sekundarni depoziti – nastaju aktivnošću finansijskog sektora (banaka) i to: - kreditnom aktivnošću banaka - otkupom deviza i plemenitih metala (zlata) od strane banaka.

40. Monetarne statistike mnogih zemalja susreću se sa problemom preciznog obuhvatanja novčane mase. Zbog toga, po metodologiji MMF sva sredstva zemalja članica razvrstavaju se u četiri osnovne grupe, to su : (1) Novčana masa (primarna likvidnost) - gotov novac - sredstva na žiro-računima privrednih subjekata - razne obaveze banaka po viđenju (2) Kvazi novac (sekundarna likvidnost) - slobodni ulozi na štednju - slobodna sredstva investicionih fondova (3) Ograničeni i neaktivni depoziti (tercijalna likvidnost) - blokirana sredstva za investicije - rezervni fondovi preduzeća i ostali fondovi sličnog karaktera - ograničeni ili blokirani delovi depozitnog novca (4) Državni depoziti, kontrapart fondovi i sredstva u obračunu (platnom prometu).

41. b) Potrebna (optimalna) novčana masa • U savremenim monetarnim sistemima, ključni problem jeste utvrđivanje potrebne (optimalne) količine novca u opticaju. Pri tome, potrebna novčana masa treba da bude u skladu sa stvarnim potrebama reprodukcije privrede. • U kontekstu navedenog, zadatak bankarskog sistema na čelu sa Centralnom bankom, jeste da u prometu emituje onu količinu novčane mase koja će biti što približnija “optimalnoj” novčanoj masi. • Optimalna novčana masa je “teorijska kategorija” koja čini značajan orijentir za projektovanje stvarne novčane mase. Idealan slučaj je kada se “stvarna” i “optimalna” novčana masa poklapaju. Međutim, u praksi nije takav slučaj. • U praksi se “stvarna” novčana masa ne podudara sa “optimalnom, pri čemu postoje tri osnovna slučaja : (1) M = MO postoji monetarna ravnoteža. (Ovo predstavlja idealan slučaj, gde je stvarna novčana masa izjednačena sa optimalnom). Ova kombinacija se u praksi retko sreće.

42. (2) M > MO dolazi do inflacije. (Ovo predstavlja slučaj gde je stvarna novčana masa veća od optimalne, što dovodi do inflatornih tendencija u privredi – pod pretpostavkom da se brzina opticaja novca ne menja). (3) M < MO dolazi do deflacije. (Ovo predstavlja slučaj gde je stvarna novčana masa manja od optimalne, što dovodi do deflatornih kretanja u privredi). • Najpovoljnija kombinacija je prva, kada se stvarna novčana masa poklapa sa optimalnom (M = MO), jer se jedino tada emituje optimalna količina novca koja obezbeđuje optimalne monetarne uslove funkcionisanja društvene reprodukcije. • Veza između novčane mase, s jedne strane, i tržišne stabilnosti, s druge strane, ostvaruje se preko platežno sposobne tražnje (T), koja zavisi od količine novca u opticaju (M) i prosečne brzine opticaja novca. Dakle, ukupna platežno sposobna tražnja izražava se formulom : T = M x V

43. Za utvrđivanje optimalnih potreba privrede za novcem, odnosno za utvrđivanje optimalne novčane mase još uvek je torijski pogodan i primenljiv Marxov zakon novčanog opticaja koji se može iskazati pomoću formule: Suma robnih cena Optimalna novčana masa = ----------------------------------- Brzina novčanog opticaja • Kod utvrđivanja prvog elementa u formuli (sume robnih cena), polazi se od sledećeg : - Obima robne proizvodnje - Nivoa cena pojedinih kategorija roba i usluga - Stepena razvijenosti robno-novčanih odnosa - Broja preduzeća koja se bave proizvodnjom. • Kod utvrđivanja drugog elementa u formuli, (brzine novčanog opticaja), moguće je primeniti tri metode : (1) Transakciona metoda, (2) Dohodna metoda, i (3) Metoda monetarne statistike.

44. (1) Transakciona brzina novčanog opticaja - izračunava se tako što se ukupne robno-novčane transakcije podele sa prosečnom novčanom masom, što se izražava pomoću sledeće formule : Ukupne robno-novčane transakcije Brzina novčanog opticaja = ------------------------------------------------ Prosečna novčana masa • (2) Dohodna brzina novčanog opticaja - izračunava se tako što se nacionalni dohodak podeli sa prosečnom novčanom masom u jednom periodu, što se izražava pomoću sledeće formule : Nacionalni dohodak Brzina novčanog opticaja = ---------------------------------- Prosečna novčana masa • (3) Monetarna statistika - običnoiskazuje koeficijent brzine novčanog opticaja podelom društvenog proizvoda sa visinom prosečne novčane mase u jednoj godini : Društveni proizvod Brzina novčanog opticaja = ---------------------------------- Prosečna novčana masa

45. Kod privreda koje se ubrzano razvijaju, za potrebe monetarnog planiranja veoma je značajan pokazatelj koji se naziva “marginalna brzina novčanogopticaja” (MbNo). Ovaj pokazatelj pokazuje odnos između porasta prosečne novčane mase i porasta društvenog proizvoda, odnosno : Marginalna brzina novč. opticaja = Porast prosečne novčane mase : Porast društvenog proizvoda (a) Ako je MbNo = 1, onda to znači da monetarne vlasti predviđaju da porast novčane mase bude jednak porastu društvenog proizvoda. (b) Ako je MbNo > 1, onda to znači da monetarne vlasti predviđaju usporavanje brzine novčanog opticaja. (c) Ako je MbNo < 1, onda to znači da monetarne vlasti predviđaju ubrzavanje novčanog opticaja. • Zaključak : Porast novčane mase (emisija dodatnog novca) mora da bude usklađena sa stopom rasta realnog društvenog proizvoda korigovanog (uvećanog) za planirani nemonetarni rast cena. Određivanje elemenata optimalne novčane mase u praksi je veoma složeno, posebno ako se posmatra dinamički. Dodatnu količinu novca (emisiju dodatnog novca) stvara bankarski sistem na čelu sa Centralnom bankom.

46. c) Kreiranje novčane mase • Ukupna količina novca u opticaju prati obim i dinamiku materijalne proizvodnje i robnog prometa. Novčana masa se povećava (kreira) i smanjuje (povlači) u zavisnosti od povećanja ili smanjenja društvenog proizvoda izraženog u tekućim cenama. • U ekonomskoj liteaturi postoji nekoliko opšte prihvaćenih mehanizama putem kojih dolazi do povećanja (kreiranja) ili smanjenja (povlačenja) novčane mase. Ti mehanizmi su sledeći : (1) Putem kreditne aktivnosti banaka (2) Putem kupovine i prodaje hartija od vrednosti (HoV) (3) Putem zaduživanja države kod Centralne banke (4) Putem kupovine deviza tj. deviznim transakcijama sa inostranstvom (5) Putem promena depozita, odnosno prelivanja deviza. • Imajući značaj navedenih mehanizama putem koji se vrši kreiranje i povlačenje novčane mase, svaki od njih ćemo posebno i pojasniti.

47. (1) Kreditna aktivnost banaka – podrazumeva kreiranje novca na taj način što banka svoju aktivu koja se sastoji od sredstava plaćanja monetizuje. Pri tome, najčešći i najtipičniji slučaj kreiranja novca jeste kada banka odobrava kredit nekom od svojih klijenata. • Odobravanjem kredita dolazi do sledećeg : (a) Bankarska aktiva se povećava za iznos datih kredita; (b) Bankarska pasiva se povećava istovremeno, i to stavljanjem celokupnog iznosa kredita na žiro-račun klijenta, čime se povećava iznos depozitnog novca koji je stvoren kreditom. (c) Ovako nastali depoziti kod banaka u stvari predstavljaju kreiranje novca, jer se u bankarskim knjigama stvara potraživanje po viđenju prema banci i bankarskom sistemu u celini. Na taj način, svaka poslovna banka postaje de facto svojevrsna emisiona banka. • Ono što je ovde bitno, jeste da je potraživanje prema banci na računu vlasnika raspoloživo, i da se može upotrebiti kao sredstvo plaćanja.

48. (2) Kupovina i prodaja HoV – podrazumeva da se preko procesa kupovine i prodaje HoV utiče na povećanje ili smanjenje novčane mase, odnosno : (a) Prodajom HoV – nebankarskim subjektima, poslovne banke smanjuju novčanu masu i istovremeno povećavaju svoj kreditni potencijal. Dakle, prodajom HoV vrši se povlačenje novčane mase. (b) Kupovinom HoV – na finansijskim tržištima poslovne banke direktno povećavaju novčanu masu nebankarskih subjekata, uz istovremeno smanjenje sopstvenog kreditnog potencijala. Dakle, kupovinom HoV vrši se ubacivanje (kreiranje) novčane mase u prometne kanale reprodukcije. • Jedan od načina regulisanja novčanog opticaja jeste preko kupovine i prodaje HoV od strane Centralne banke. S tim u vezi treba istaći : (a) Kupovinom HoV – Centralna banka omogućava da poslovne banke dođu do sredstava i da po tom osnovu izvrše tzv. multiplikaciju depozita. (b) Prodajom HoV – Centralna banka smanjuje kreditni potencijal poslovnog bankarstva što dovodi do smanjenja depozita, odnosno novčane mase.

49. (3) Zaduživanje države kod Centralne banke – predstavlja dobro poznatu metodu kreiranja novca, a samim tim i novčane mase. Pri tome, zaduživanje države kod Centralne banke može biti direktno i indirektno. (a) Direktno zaduživanje države – predstavlja situaciju kada Centralna banka direktno odobrava kredit državi. (b) Indirektno zaduživanje države – predstavlja situaciju kada se kredit koji je Centralna banka odobrila državi realizuje preko HoV. • Oba načina su veoma značajna sa aspekta kreiranja novčane mase, jer se i jednim i drugim putem vrši emisija primarnog novca što dovodi do povećanja novčane mase kroz porast “javnog duga”. • Da bi se izbeglo tzv. “deficitno finansiranje”, država bi trebala da se zaduži samo do visine njenih planiranih prihoda koji se mogu očekivati u skladu sa rastom društvenog proizvoda, kao i za iznos već postojećih kredita koje država mora obnoviti. Na ovaj način, vršilo bi se i dodatno kreiranje novčane mase, ali koje bi bilo u skladu sa porastom društvenog proizvoda.

50. (4) Devizne transakcije – koje domaći nebankarski sektori vrše, u smislu prodaje ili kupovine deviza, značajno utiču na kreiranje i povlačenje novčane mase. Pri tome, bankarski sistem na čelu sa Centralnom bankom vrši posredničku funkciju u platnom prometu između domaćih i inostranih nebankarskih subjekata, otkupljujući ili prodajući devize u zavisnosti od deficita ili suficita u platnom bilansu zemlje. • Ako postoji suficit platnog bilansa – onda Centralna banka vrši kupovinu deviza od izvoznika formirajući devizne rezerve, što implicira i ekvivalentno povećanje novčane mase. • Ako postoji deficit platnog bilansa – onda Centralna banka vrši prodaju deviza uvoznicima i tako smanjuje devizne rezerve, što implicira i ekvivalentno smanjenje novčane mase. • Dakle, suficit platnog bilansa dovodi do porasta deviznih rezervi kod bankaraskog sistema i povećanja novčane mase, dok deficit platnog bilansa dovodi do smanjenja deviznih rezervi i smanjenja novčane mase.