840 likes | 1.5k Views
OPŠTA PSIHOLOGIJA VII I EMOCIJE, MOTIVI SOCIJALIZACIJA. EMOCIJE. Šta su emocije? Da li emocije uvek osećamo? Kada nastaju emocije? Koja je svrha emocija?. EMOCIJE. Emocije - neodvojive od čoveka koji ih oseća, a Čovek je neodvojiv od životne situacije u kojoj oseća dato osećanje
E N D
Šta su emocije?Da li emocije uvek osećamo?Kada nastaju emocije?Koja je svrha emocija?
EMOCIJE • Emocije - neodvojive od čoveka koji ih oseća, a • Čovek je neodvojiv od životne situacije u kojoj oseća dato osećanje • Emocija je uvek reakcija na neko zbivanje • Čovek reaguje na različite načine; pojam “emocija” uvek ima značenje jedne kvalitativno specifične reakcije na životnu situaciju • Najprecizniji izraz -emocionalna reakcija • Posebnost emocionalne reakcije u odnosu na druga reagovanja čoveka na događaje u svetu jeste to što emocija u sebi sadrži jedan osoben doživljajni kvalitet
EMOCIJE • Čovek uvek teži da uspostavi skladizmeđu spoljašnjeg sveta i svog unutrašnjeg sveta, teži da se adaptira • Adaptacija/prilagođavanje - prilagođavanje bića svetu, ali i svi oni postupci kojima biće sebi prilagođava svet – dva pravca delovanja • Emocije – pojave čija je funkcija po svojoj suštiti uvek adaptivna (prilagođavanje) • Svrha pojavljivanja neke emocije je težnja da se obnovi poremećeni odnos između bića i sveta – emocije su uvek logične!
EMOCIJE • Svako osećanje ima svoju svrhu i logiku • Logiku osećanja ne treba tražiti u “zdravom razumu”, već u onim kriterijumima na osnovu kojih subjekt procenjuje situaciju u kojoj oseća osećanje • Ukoliko se otkrije privatna logika – pretpostavke i kriterijumi po kojima subjekt procenjuje sebe, druge i svet, lako je otkriti i logiku adaptacije • Logika je često smeštena u delu ličnosti koji se nalazi u nesvesnom delu ličnosti
EMOCIJE • Emocionalne reakcije nisu odgovori na bilo kakve stimuluse iz spoljašnje sredine, već samo na one stimuluse koje subjekat ocenjuje kao važne • Kada osoba proceni da se dešava nešto značajno, važno ili bitno, ona će reagovati osećanjem • Značajno je ono što je u okviru našeg sistema vrednosti • Emocionalne reakcije su rezultat nadražaja sistema vrednosti • Ono što su refleksi za telo, to su emocije za psihu
Vrste emocija: • PRIMARNE EMOCIJE • EMOCIJE KOJE SE ODNOSE NA ČULNO DRAŽENJE • EMOCIJE KOJE SE ODNOSE NA SAMOPROCENU • EMOCIJE PREMA DRUGIMA • ESTETSKE EMOCIJE
Vrste emocija Osnovne (primarne) emocije, imaju odlike: • Rano se javljaju tokom ontogeneze • Zajedničke su ljudima i nekim životinjskim vrstama • Univerzalne su (javljaju se u svim kulturama) • Imaju specifičnu fiziološku osnovu Složene (sekundarne) emocije - emocije vezane za druge ljude • emocije vezane za samoprocenu • estetska osećanja
Vrste osnovnih emocija Strah– nastaje opažanjem opasnosti ili pretnje Ljutnja, gnev – nastaje usled osujećenja dolaženja do cilja Radost – nastaje kada ostvarimo cilj kome smo stremili ili dobijemo željeni objekat Tuga– nastaje usled gubitka objekta koji ima vrednost za osobu
STRAH • Strahovi su najćešće naučeni • Dva oblika sticanja straha: uslovljavanje (emocionalno uslovljavanje) i učenje po modelu (imitacija i identifikacija) • Neki strahovi spontano nestaju – npr strah od mraka prisutan kod male dece • Prevazilaženje straha: različiti oblici psihoterapije, razuslovljavanje (desenzitizacija) – situacija ili objekt koji je izvor straha sistematski se povezuje sa nekom prijatnom situacijom
OSTALE PRIMARNE EMOCIJE: GNEV • GNEV: česta emocionalna reakcija na frustraciju, na sprečavanje zadovoljenja naših motiva • Najčešće se javlja kada su izvori frustracije socijalne prirode – ljudi koji sprečavaju zadovoljenje naših motiva • Agresivno ponašanje: direktna agresija i pomerena agresivnost • Kada agresivnost preraste u trajniju osobinu ličnosti, pogotovo ako se toleriše ili podstiče od strane okoline – govorimo o agresivnosti kao stanju ili crti ličnosti
OSTALE PRIMARNE EMOCIJE: RADOST • RADOST: reakcija na postizanje određenih ciljeva, tj. zadovoljenja motiva • Intenzivno osećanje radosti – ako se do cilja dođe neočekivano i naglo (pogodak, pobeda) • Neadekvatno manifestovanje radosti: mladi, emocionalno nestabilni sportisti
OSTALE PRIMARNE EMOCIJE: ŽALOST • ŽALOST/TUGA • reakcija na neuspeh, reakcija kada smo izgubili nešto od vrednosti i značaj (voljenu osobu, vredan predmet, utakmicu..)
Emocije • Emocije se manifestuju kroz: • Emocionalni doživljaj (strah) • Emocionalno ponašanje (beg) • Fiziološke promene u telu (bledilo, tremor..)
Emocija Poruka Očekivana reakcija Ljutnja Promeni ponašanje! Krivica i izvinjenje Strah Ugrožava me nešto jače od mene Zaštita Prezir Ti ne vrediš dovoljno! Poniznost Zadovoljstvo Moja želja je ispunjena! Zadovoljstvo Mržnja Ti si zao jer ti mene mrziš! Strah i nestajanje Zavist Ti misliš da si bolji od mene! Potvrda subjektove vrednosti Stid Znam da mislite da ja nisam OK Potvrda subjektove vrednosti Krivica Ja sam dobar i osuđujem svoje loše ponašanje Oproštaj Ljubav Ti si vredno ljudsko biće i ja te želim u svom intimnom svetu Uzvraćanje ljubavi Ljubomora Plašim se da ćeš otići s drugim Potvrda ljubavi
Sposobnost prepoznavanja emocija drugih ljudi, sposobnost kontrole sopstvenog emotivnog reagovanja, sposobnostempatije -važna za uspostavljanje i održavanje skladnih međuljudskih odnosa i konstruktivno rešavanje interpersonalnih konflikata • Ove sposobnosti su, izgleda, nezavisne od opšte ili posebnih intelektualnih sposobnosti • Pojam emocionalne inteligencije -dela D. Golemana • Sporno –ima li opravdanja za postojanje takvog konstrukta; mnogo ranije prepoznati su i izučavani aspekti socijalne inteligencije • Torndajk: socijalna inteligencija - sposobnost da se razumeju drugi ljudi i da se mudro reaguje u interpersonalnim odnosima
Gardner: inteligencija je složen konstrukt, čini je više relativno nezavisnih inteligencija, među kojima je i interpersonalna inteligencija Interpersonalna inteligencija: • emocionalna osetljivost (sposobnost prepoznavanja osećanja i želja drugih ljudi); • socijalna analitičnost (sposobnost shvatanja suštine društvenih situacija i motiva ljudskih postupaka); • samokontrola (uspešno vladanje sopstvenim afektima); • socijabilnost (sposobnost lakog uspostavljanja međuljudskih odnosa); • tolerancija i socijalna adaptabilnost (sposobnost uvažavanja drugačijeg gledišta i uspešnog rešavanja interpersonalnih sukoba); • dominantnost (sposobnost vođenja i uspešnog upravljanja) itd. • Ovako opisan konstrukt obuhvata i ono što se smatra suštinom emocionalne inteligencije
Emocionalna inteligencija konstruktsposobnosti koji se ponajviše odnosi na veštine emocionalne kontrole i komunikacije, koje su manjim delom određene naslednim faktorima (za razliku od opšte inteligencije), a najvećim delom se stiču tokom ranog razvoja, mada se mogu značajno unaprediti i kasnije.
FRUSTRACIJA • Frustracija ili nezadovoljstvo – neprijatno osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj nije u mogućnosti da zadovolji svoju aktuelnu, važnu želju ili potrebu • Osećanje frustracije – svrsishodno, ima motivišuće dejstvo na subjekt, podstiče ga da uloži dodatne napore kako bi ostvario svoju želju • Frustracija – unutrašnje subjektivno osećanje; ovaj termin je potrebno razlikovati u odnosu na frustrirajuću situaciju
Želja ili potreba dovodi do akcije, akcija postiže cilj, a cilj zadovoljava potrebu/želju OSUJEĆENJE/ PREPREKA AKCIJA POTREBA ŽELJA CILJ OSUJEĆENJE/PREPREKA
FRUSTRACIJA I REAKCIJA NA FRUSTRACIJU Značajne individualne razlike u stepenu tolerancije na frustraciju Značajna razlika i u sposobnosti istog čoveka da se odupre frustraciji u razna vremena i u odnosu na razne izvore frustracije Rozencvajg: frustraciona tolerancija – “sposobnost ličnosti da se odupre odlaganju zadovoljenja potrebe, sprečavanju zadovoljenja potrebe ili konfliktu potreba, bez maladaptivnih reakcija” Individualne razlike u sposobnosti ličnosti da se odupre frustracijama imaju, najčešće, poreklo u porodičnoj situaciji (deca koja prožive razvod, situaciju smrti jednog roditelja, odvajanje iz bilo kog razloga i sl
Izvori frustracija: Fizička prepreka u doslovnom smislu. (npr. dete - kolači na polici) Prepreke mogu biti socijalne prirode, drugi ljudi, njihova shvatanja (npr. roditelji – dete) Izvor može biti u samoj osobi (nedovoljna hrabrost, veština...)
REAKCIJE NA FRUSTRACIJE Frustracije mogu da izazovu dve vrste reagovanja: Realističko reagovanje na frustracije Manje realističke reakcije, “odbrambeni mehanizmi”
REAKCIJE NA FRUSTRACIJE Realističko reagovanje na frustracije: Najzdraviji i najrealističniji način reagovanja na frustraciju: povećano ulaganje napora da se prepreka otkloni ili da se lični nedostatak nadoknadi dužim i kvalitetnijim radom, promena u načinu pristupanja problemu, svesna zamena cilja, Indirektna, posredna zamena cilja
U svakom trenutku u pozadini naših misli i delovanja leži bezbroj motiva koji se međusobno prepliću • Široki raspon motiva utiče na to šta mislimo, osećamo i činimo
Motivacija - opšte stanje pobuđenosti koje je pokrenuto unutrašnjim ili spoljašnjim podsticajima, a usmereno je ka postizanju ciljeva koji doprinose zadovoljstvu • U okviru stanja pobuđenosti razlikujemo sledeće pokretače čovekovog ponašanja: potreba, nagon, težnja, želja i namera.
Motivi počinju sa javljanjem potrebe ( težnje, namere) koja nastaje kada se naruši stanje relativne ravnoteže, pri kojoj osoba normalno funkcioniše u organskom, psihološkom i svakom drugom smislu. • Svesno doživljena potreba je nagon koji osobu usmerava da nešto preduzme kako bi potrebu zadovoljila.
Ponašanje usmereno ka ostvarenju cilja naziva se instrumentalnim ponašanjem • Ostvarenje cilja je važan element motiva i znači zadovoljenje potrebe • Primer instrumentalnog ponašanja: dete koje plače jer ne želi da ide na spavanje. Na plač deteta majka prestaje da insistira na odlasku na spavanje i teši dete. Na osnovu određenog broja iskustava u kojima je plač sredstvo postizanja cilja, dete razume da je njegov plač instrument oslobađanja od odlaska na spavanje i počinje da ga redovno koristi u zadovoljavanju svojih potreba.
Kada uz potrebu i nagon u svesti postoji i predstava privlačnog cilja koji može da zadovolji postojeću potrebu, javlja se želja.
PODELA MOTIVA • Homeostazni motivi (nazivaju se još biološki ili fiziološki), su zasnovani na postizanju homeostaze (ravnoteže) u organizmu, odnosno, na zadovoljenju urođenih potreba (glad, žeđ, mokrenje, seksualni nagon itd.) • Stanje homeostaze u organizmu narušava se različitim nedostacima i viškovima koji podstiču delovanje organizma ka zadovoljenju narušenih potreba. • Osnovne karakteristike homeostaznih motiva su: neprijatno draženje, napetost koja goni na aktivnost i koja ima za cilj eliminisanje neprijatnosti
Nehomeostaznimotivi se nazivajujoš i višiilisloženimotivi a čineihsocijalni (društveni) i lični (ego) motivi. • Kod ovihmotivanemaneprijatnenapetosti, organizamtežipovećanju a ne smanjenjudraženja.
Lični motivi su usmereni na sopstvenu ličnost, na sopstveno Ja, a odnose se na samopotvrđivanje, samoisticanje, težnju ka moći, superiornosti itd.
Od ličnih motiva posebno se pominje motiv postignuća koji podrazumeva tendenciju da se postigne nešto vredno i nešto čime se pojedinac može istaći pred drugima. • Motiv postignuća je naučen motiv i on zavisi od faktora sredine, potkrepljenja i sl. • Ovaj motiv je naročito karakterističan za ekonomski razvijenija društva u kojima je uspeh vrlo važan i presudan za postizanje određenog društvenog statusa.
Društvenimotivisumotivikojizasvojejavljanje i zadovoljenjezahtevajuvezu i interakcijusadrugimljudima. Oni mogubitipozitivni i negativni. • Pozitivnidruštvenimotivi (afilijativnimotiv) uključuječovekovupotrebu da okosebeimaljudekojićegavoleti i razumeti, ljudenakojemože da se osloni i sakojimadoživljavabliskost i poverenje. • Nekiautori u okviruovegrupemotivaposebnoizdvajajutzv. gregarnimotivkoji se manifestuje u težnjipojedinca da budezajednosadrugimljudima, da budedeonekesocijalnegrupe i u osećanjuuznemirenosti i nelagodnostikada je izvansvojegrupe (težnjasličnaživotinjamakoje se okupljaju u stado).
Negativnidruštvenimotivpodrazumevapotrebuzadrugimljudima, ali u pravcudemonstriranja svoje moći ili da bi se drugim ljudima nanosilo neko zlo. • Ovi motivi se ogledaju u sebičnosti i neprijatnosti prema drugima, a najizraženiji je motiv agresivnosti koji uključuje težnju za nanošenjem štete i povrede do uništenja.
U svakom pogledu, ljudsko novorođenče je bespomoćno. Ono ne samo da je zavisno o starijim pripadnicima svoje vrste, već mu nedostaju i obrasci ponašanja potrebni za život u ljudskom društvu • Da bi se održalo u životu, ono mora naučiti veštine, znanja i prihvaćeni način ponašanja u društvu u kom je rođeno • Mora naučiti način života – kulturu svoga društva • KAKO??
SOCIJALIZACIJA • Proces kojim pojedinac uči kulturu svoga društva poznat je kao socijalizacija • Socijalizacija se odnosi na usvajanje onog dela kulture koji obuhvata međuljudske odnose i njihov razvoj, društvene vrednosti i norme, dakle, predstavlja usvajanje oblika društvenog života
SOCIJALIZACIJA • Učenje ljudskog ponašanja • Učenje kako biti član grupe • Sticanje osobina koje nam pomažu opstanku u društvu • Formiranje stavova, stereotipa, predrasuda karakterističnih za društvo u kojem živimo • Formiranje ličnosti u svoj svojoj sjaju i bedi
Šta ljudska jedinka stiče procesom socijalizacije? Dve grupe efekata socijalizacije: • Formiranje za život u društvu i za funkcionisanje društva važnih osobina i načina ponašanja • Razvitak od biološke jedinke u ličnost sa mnogim karakteristikama zajedničkim za sve ljude, ali i sa nekima koje su za pojedinca specifične (idiosinkratičke)
Pojam socijalizacije Šira definicija (psiholozi): Proces socijalnog učenja putem koga jedinka stiče socijalno-relevantne oblike ponašanja i formira se kao ličnost sa svojim specifičnim karakteristikama
Važnost socijalizacije • Bez socijalizacije, pojedinac bi jedva nalikovao ljudskom biću koje je po normama njegovog društva definisano kao normalno
Prvi primer • Priča se da je car Akbar, koji je vladao u Indiji od 1542. do 1602. godine, naredio da grupa dece bude odgajana bez ikakvih pouka u jeziku, kako bi iskušao verovanje da će na kraju progovoriti hebrejski, jezikom Boga • Decu su odgajale gluvoneme osobe • Deca nisu uopšte progovorila i komunicirala su isključivo gestovima
Drugi primer • Postoji takođe, opsežna, premda nepouzdana, literatura o deci koju su podigle životinje. • Jedan od najbolje dokumentovanih slučajeva odnosi se na “vučju decu od Midnapora”. • Dva ženska deteta, od dve i osam godina, pronađena su u nekoj vučjoj jazbini u Bengalu 1920. godine. Devojčice su hodale četveronoški, najradije se hranile sirovim mesom, zavijale kao vukovi i nisu se služile nikakvim oblikom govora. • Jesu li tu decu odgojili vukovi ili su naprosto napuštena i ostavljena u šumi da se snalaze kako znaju, nije jasno.
Zaključak • Dakle, takvi i slični primeri, upućuju na zaključak da je socijalizacija koja uključuje dugotrajnu interakciju s odraslima bitna ne samo da bi se novi članovi mogli uklopiti u društvo, već i za proces kojim uistinu postaju ljudska bića
SREDIŠNJA PITANJA SOCIJALIZACIJE • Najznačajnija pitanja su: • modus socijalnog učenja – klasično, instrumentalno ili posredno uslovljavanje; učenje po modelu identifikacijom, imitacijom ili učenjem uloga; učenje uviđanjem; • područje ili sadržaj socijalizacije – emocionalno, kognitivno, ekspresivno, intelektualno, kreativno, političko, itd.;
3. činioci koji podstiču ili sprečavaju socijalizaciju – uloga naslednih faktora, nagrada i kazni, odnosa prema detetu, poruka u porodici i drugim vaspitno-obrazovnim ustanovama, etnicitetima, verska pripadnost itd., 4. izvori ili agensi socijalizacije – roditelji, braća, vršnjaci, škola i učitelji, mediji, i sl.