UPRAVLJANJE FINANSIJAMA

UPRAVLJANJE FINANSIJAMA Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 3 – Finansijska politika preduzeća i pravila finansiranja

1. FINANSIJSKA POLITIKAPREDUZEĆA • Polazeći od opšteg stava da je politika nauka o veštini upravljanja, pri čemu upravljanje uvek teži ostvarivanju određenih ciljeva, proizlazi da se politika može shvatiti kao nauka o ciljevima i načelima kao osnovnim izvorima saznanja koja se primenjuju da bi se ostvarili ciljevi. • Svaka politika mora da ima definisan cilj i mora da izabere ona načela po kojima će se raditi da bi se ostvario cilj. Pri tome, postoji korelaciona veza između cilja i načela. • Finansijska politika kao politika finansijske funkcije preduzeća ima svoj cilj i načela kao osnovne izvore saznanja po kojima se radi da bi se ostvario cilj. • Analogno rečenom, finansijska politika ima za cilj postizanje i održavanje finansijske snage preduzeća pomoću utvrđenih načela kojih se pridržava u izvršavanju svojih zadataka.

Finansijska politika je teorijska i praktična disciplina čiju suštinu čini traženje i donošenje odluka o osnovnim ciljevima preduzeća, kao i usmeravanje preduzeća prema tim ciljevima. • Finansijska politika se mora posmatrati u sklopu integralne poslovne politike preduzeća, jer čini njen deo. U kompleksu globalne poslovne politike preduzeća, finansijska politika pokriva tzv. finansijski aspekt koji se odnosi na osnovne finansijske ciljeve preduzeća. Stoga, finansijska politika čini novčani izraz ukupne poslovne politike. • Mada u literaturi postoje brojne definicije, finansijsku politiku je ipak teško precizno definisati. Najčešće se prihvata sledeća definicija : “Finansijska politika predstavlja aktivnost preduzeća na iznalaženju najpovoljnijih finansijskih rešenja u cilju postizanja maksimalnih finansijskih rezultata u ukupnom poslovanju preduzeća”.

Problematika finansijske politike je veoma složena, što nameće potrebu utvrđivanja brojnih parcijalnih finansijskih politika, koje se kvantitativno i kvalitativno konsoliduju u jedinstvenu finansijsku politiku preduzeća. Uži parcijalni segmente finansijske politike su : 1) Politika pribavljanja finansijskih sredstava 2) Politika finansiranja tokova reprodukcije 3) Politika plasmana viška finansijskih sredstava 4) Politika finansiranja investicija 5) Politika zajedničkih ulaganja 6) Politika likvidnosti i stvaranja finansijskih rezervi 7) Politika finansijske stabilnosti i raspodele ukupne dobiti • Sve navedene parcijalne finansijske politike čine delove integralne (ukupne) finansijske politike, pri čemu, između njih deluje tzv. “zakon povratne sprege” (feed back).

KLASIFIKACIJA FINANSIJSKE POLITIKE • U stručnoj literaturi postoje brojni modeli klasifikacije finansijske politike preduzeća, u zavisnosti od brojnih kriterijuma i različitih aspekata posmatranja. Međutim, najprihvatljivija je klasifikacija finansijske politike sa tzv. “dinamičkog aspekta” koja izgleda ovako : 1. OSNOVNA (KONSTITUTIVNA) FINANSIJSKA POLITIKA 1.1. Politika osnovnih načela finansijskog poslovanja 1.2. Politika finansijske snage preduzeća 1.3. Politika upravljanja finansijskim sredstvima 2. POSLOVNA (TEKUĆA) FINANSIJSKA POLITIKA 2.1. Tekuća politika finansiranja 2.2. Politika raspolaganja finansijskim sredstvima 2.3. Politika likvidnosti preduzeća 2.4. Politika sticanja prihoda, dobiti i njihove raspodele

3. RAZVOJNA (STRATEŠKA) FINANSIJSKA POLITIKA 3.1. Politika akumuliranja i mobilizacije finansijskih sredstava 3.2. Politika finansiranja tržišnog razvoja preduzeća 3.3. Politika finansiranja tehničkog razvoja preduzeća 3.4. Politika finansiranja kadrovskog razvoja preduzeća 3.5. Politika finansijskih ulaganja preduzeća • Takođe, moguće je klasifikovati finansijsku politiku preduzeća i sa aspekta tzv. “problemskog područja”, gde se izdvaja sledeće : (1) Politika pribavljanja finansijskih sredstava (2) Politika korišćenja (plasmana) finansijskih sredstava (3) Politika likvidnosti preduzeća • Pri klasifikaciji finansijske politike, većina modela uvažava osnovne principe i načela koncipiranja zdrave finansijske politike preduzeća.

2. NAČELA FINANSIJSKEPOLITIKE PREDUZEĆA • Načela ili principi finansijske politike preduzeća predstavljaju ključnu osnovu vezano za saznanja koja determinišu načine rada u cilju ostvarivanja osnovnih ciljeva preduzeća (njegova finansijska snaga). • Zajednička karakteristika svih načela finansijske politike jeste da se ona nalaze u međusobnoj sprezi, jer su interaktivno povezana. • Osnovni zadatak finansijske politike sastoji se u potrebi optimalnog usaglašavanja svih načela (principa) finansijske politike, gde spada : (a) Načelo finansijske stabilnosti (b) Načelo likvidnosti (c) Načelo rentabilnosti (d) Načelo finansijske elastičnosti (e) Načelo finansijske nezavisnosti (f) Načelo finansijske snage

(a) Načelo finansijske stabilnosti • Ovo načelo polazi od odnosa između dugoročno vezanih sredstava i sopstvenog kapitala uvećanog za dugoročno pozajmljeni kapital. Ovaj odnos treba da iznosi maksimalno 1, ili da je manji od 1. • Ako njihov međusobni odnos iznosi 1, onda su dugoročno vezana sredstva pokrivena sopstvenim i pozajmljenim kapitalom, što znači da je prisutna dugoročna finansijska ravnoteža, odnosno : DVS : (SK + DPK) = 1 • Ako je njihov međusobni odnos manji od 1, onda su dugoročno vezana sredstva manja od sopstvenog i pozajmljenog kapitala, što znači da se dugoročna finansijska ravnoteža pomera prema izvorima sredstava. • Odnos sopstvenog i dugoročno pozajmljenog kapitala treba u preduzeću definisati tako da sopstveni kapital ostvaruje dominantan uticaj u izvorima sredstava preduzeća, je je on trajno raspoloživ.

(b) Načelo likvidnosti • Ovo načelo definiše se kao sposobnost preduzeća da u svakom trenutku može izmiriti svoje dospele obaveze. • Osim likvidnosti preduzeća, postoji i izraz “likvidnost sredstava”. Likvidna sredstva su novac, a ostali oblici sredstava se kategorizuju u različite grupe prema brzini njihovog pretvaranja u novac, i to : - Primarna likvidnost (unovčivost je trenutna – odmah) - Sekundarna likvidnost (unovčivost je do 30 dana) - Tercijalna likvidnost (unovčivost je duže od 30 dana) • Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac zavisi od roka u kome su sredstva imobilisana (vezana), kao i od rizika njihovog pretvaranja u novac (bez gubitka).

(c) Načelo rentabilnosti • Ovo načelo u osnovi znači zarađivačku snagu preduzeća i pokazuje koliko svaki dinar angažovanih sredstava donosi zarade preduzeću. • Rentabilnost predstavlja težnju preduzeća da ostvari što povoljniji rezultat poslovanja (dobit) u odnosu na angažovana sredstva. Pri tome, što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći, to je i rentabilnost veća, i obrnuto. • Rentabilnost se utvrđuje odnosom dobiti i angažovanih sredstava, budući da dobit u suštini predstavlja zaradu preduzeća. • Pokazatelji rentabilnosti preduzeća mogu biti parcijalni i globalni. • Parcijalni pokazatelji rentabilnosti - utvrđuju se samo iz bilansa uspeha, to su : (a) stopa poslovnog dobitka, i (b) stopa neto dobitka. • Globalni ili sintetički pokazatelji rentabilnosti - utvrđuju se na osnovu podataka oba bilansa (bilansa stanja i bilansa uspeha). To su različite stope prinosa : (a) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i (b) stopa prinosa na sopstvena sredstva.

(d) Načelo finansijske elastičnosti • Ovo načelo u osnovi znači sposobnost preduzeća da pribavi jeftine izvore finansiranja (tuđa sredstva) i to u pravo vreme i u potrebnom obimu, kao i njegovu sposobnost da izvrši povraćaj tih sredstava kreditorima i to bez kratkoročnih i dugoročnih posledica na likvidnost preduzeća i njegovo kontinuirano poslovanje. • Mogućnost preduzeća da pribavi dopunske izvore finansiranja zavisi od dva ključna faktora : (1) Stanja ponude i tražnje kapitala na finansijskom tržištu, i (2) Kreditne sposobnosti preduzeća. • U uslovima kada je na finansijskom tržištu veća ponuda od tražnje za kapitalom, onda cena (kamata) kapitala pada i obrnuto. • Ocena kreditne sposobnosti preduzeća nalazi se u domenu interesa davaoca kredita (banke) i ona direktno zavisi od finansijskog položaja preduzeća, rentabilnosti, buduće likvidnosti preduezća, i njegove konkurentnosti sa sličnim preduzećima u istoj grani.

(e) Načelo finansijske nezavisnosti • Ovo načelo polazi od zahteva da preduzeće treba da bude u što većoj meri nezavisno od poverilaca preduzeća. S tim u vezi, dužnička zavisnost preduzeća uglavnom zavisi od sledećih faktora: (a) Načina dobijanja kredita i instrumenata njegovog obezbeđenja; (b) Ukupnih obaveza prema dobavljačima i broja dobavljača; (c) Veličine neto dobitka i rentabilnosti poslovanja preduzeća. • Ako preduzeće izvore finansiranja pribavlja uz hipoteku, onda ono neće imati slobodu u raspolaganja svoje založene imovine i obrnuto. • Ako preduzeće ima veći broj dobavljača - onda je manja njegova zavisnost od istih. Takođe, važi i obrnuto, ako preduzeće ima manji broj dobavljača – onda je veća njegova zavisnost od istih. • Nedostatak neto dobitka i rentabilnosti poslovanja povećava dužničku zavisnost preduzeća od poverilaca i smanjuje kapital firme.

(f) Načelo finansijske snage • Ovo načelo finansijske politike predueća podrazumeva određeni skup više načela koja se mogu grupisati na sledeći način : (1) Načelo racionalnog finansiranja (2) Načelo likvidnosti (3) Načelo sigurnosti (4) Načelo rentabilnosti (5) Načelo finansijalnosti (6) Načelo akumulacije i mobilizacije finansijskih sredstava • Sva navedena načela međusobno su povezana, tako da u svojoj interaktivnoj povezanosti čine “načelo finansijske snage preduzeća”. • Finansijska snaga preduzeća može se posmatrati u dvostrukom smislu : kvantitativno i kvalitativno. Primat pripada kvalitativnom aspektu finansijske snage preduzeća.

3. FAKTORI FINANSIJSKE POLITIKE PREDUZEĆA • Svi relevantni faktori finansijske politike preduzeća najčešće se klasifikuju u dve osnovne grupe : (1) Eksterni, i (2) Interni. • Eksterni (spoljni) faktori – objektivnog su karaktera i na njih se ne može uticati. Oni su veoma brojni, a najznačajniji među njima su : 1) Privredno-finansijski sistem, i 2) Tržišni uslovi privređivanja. • Interni (unutrašnji) faktori – odnose se na sva ona dejstva koja su izazvana u okviru samog preduzeća, te se na njih može uticati, odnosno preduzeće o njima može po pravilu samostalno odlučivati. • Interni faktori finansijske politike preduzeća su veoma brojni, ali se oni najčešćće grupišu u dve velike grupe, i to : • (a) Faktori koji proizlaze iz poslovnih planova preduzeća, i • (b) Faktori koji proizlaze iz organizacione strukture preduzeća.

4. PRAVILA FINANSIRANJA • Pod pravilima finansiranja podrazumevaju se kriterijumi za izbor sredstava finansiranja, odnosno norme za pribavljanje kapitala. • Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da preduzećima posluže kao osnovne smernice za donošenje valjanih odluka o finansiranju. • Pravila finansiranja poslovnih sredstava preduzeća nastala su kao rezultat pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i postave “univerzalne norme” koje bi važile za sve privredne subjekte i za sve uslove privređivanja (klasična ili tradicionalna pravila finansiranja). • Pravila finansiranja u kvantitativnom smislu određuju sledeće : • (a) Strukturu izvora sredstava prema poreklu i roku rasploživosti, što čini tzv. “vertikalna pravila finansiranja”, i (b) Relacije (odnose) pojedinih delova sredstava posmatranih po roku imobilizacije i pojedinih delova izvora sredstava posmatranih po roku raspoloživosti, što čini tzv. “horizontalna pravila finansiranja”

Značaj pravila finansiranja • Vertikalna pravila finansiranja – polaze od pretpostavke da se kroz strukturu izvora sredstava obezbedi sigurnost dužnika i poverioca, rentabilnost uloženih sredstava i autonomija dužnika. • Horizontalna pravila finansiranja – polaze od pretpostavke da se kroz relacije (odnose) pojedinih delova sredstava obezbedi likvidnost preduzeća. • Ovako postavljena pravila finansiranja imaju višestruki značaj : (1) Svako preduzeće unapred zna kako treba da oblikuje strukturu izvora sredstava i kako da postave relacije (odnose) između pojedinih delova sredstava i izvor asredstava; (2) Pravila finansiranja imaju ulogu normale, pra se stvarno stanje upoređuje sa normalom, u smislu merenja stepena odstupanja. • (3) Pri oceni kreditne sposobnosti dužnika, pravila finansiranja imaju ulogu kriterijuma za kvalifikaciju dužnika kao kreditnog sposobnog.

(a) Vertikalna pravila finansiranja • Vertikalna pravila finansiranja tiču se sastava kapitala preduzeća, i to prema poreklu i ročnosti. Ova pravila se odnose na pasivu bilansa stanja i pojavljuju se u vidu sledećih zahteva - pojedinačnih pravila: 1) Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu; 2) Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu; 3) Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu. (1) Pravilo za odnos sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu – javlja se u dvostrukoj formi: (a) kao fiksni odnos između sopstvenog i pozajmljenog kapitala (gde se optimalnim smatra odnos 2:1 ili 3:1 sopstvenog i tuđeg kapitala); (b) kao donji limit ili minimalni zahtev u pogledu odnosa sopstvenog i pozajmljenog kapitala, gde se najčešće kao donja granica uzima jednakost sopstvenog i pozajmljenog kapitala, odnosno 50% : 50%.

(2) Pravilo za odnos rezervi prema nominalnom kapitalu – polazi od zahteva da preduzeće, u skladu sa načelom sigurnosti, treba da obrazuje odgovarajuće rezrve za obezbeđenje nominalnog kapitala. • U finansijskoj teoriji preovladava shvatanje da rezerve treba da iznose 50% od sopstvenog kapitala, odnosno 25% od ukupnog kapitala (naravno, respektujući pravilo o jednakosti sopstvenog i pozajmljenog kapitala preduzeća - u smislu 50% : 50%). • Mada je činjenica da postojanje rezervi za preduzeće uvek znači dodatnu sigurnost, ipak se može reći da ovo pravilo finansiranja nijeu praksi naišlo na širu primenu. • Osnovni razlog tome, jeste potrebno vreme za formiranje rezervi, i stim u vezi, okolnosti u kojima bi se našla novo-formirana preduzeća, u slučaju da se ovo pravilo potpuno i striktno primenjuje.

(3) Pravilo za odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu – nije postavljeno u formi fiksnih relacija ili normi, budući da je ovo pravilo veoma različito za pojedina preduzeća. • Naime, odnos dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu uslovljen je strukturom imovine (odnos stalne i obrtne imovine) koja se razlikuje od preduzeća do preduzeća. • Iz tih razloga, nije bilo pokušaja da se fiksiraju odnosi dugoročnog prema kratkoročnom kapitalu preduzeća, već se preporučuje da taj odnos bude takav da odgovara potrebama konkretnog preduzeća. • Sigurnost preduzeća se povećava većim učešćem dugoročnog u ukupnom kapitalu. Kratkoročni kapital se vraća u kratkim rokovima, pa zbog toga preduzeće dolazi u poziciju manje sigurnosti. • Odnos između dugoročnog i kratkoročnog kapitala treba da se kreće ispod kritične tačke na kojoj davaoci kratkoročnih kredita mogu da ugrožavaju kontinuitet poslovanja i nezavisnost preduzeća.

b) Horizontalna pravila finansiranja • Horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz relacije (odnos) pojedinih delova sredstava i pojedinih delova izvora sredstavaobezbeđuje likvidnost preduzeća. • Horizontalna pravila finansiranja se odnose i na aktivu i na pasivu bilansa stanja, a izražavaju se u vidu sledećih zahteva, odnosno pojedinačnih pravila finansiranja : 1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja 2) Zlatna bilansna pravila finansiranja 3) Ostala pravila finansiranja 1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja – u osnovi se zasniva na težnji banaka da u svakom trenutku održe svoju likvidnost, što se postiže podudarnošću aktivnih i pasivnih kreditnih poslova banaka.

Shodno ovom pravilu – banke ne bi smele primljeni tuđi kapital (pasivni kreditni poslovi) da koriste i plasiraju (aktivni kreditni poslovi) pod znatno povoljnijim vremenskim uslovima od onih pod kojima j ekapital dobijen. • Mora postojati jednakost kvantiteta i kvaliteta primljenih i plasiranih kredita banke, što de facto znači : “kratkoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena kratkoročno, a dugoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena dugoročno”. • Primenjeno na privredna preduzeća, bankarsko pravilo finansiranja znači u suštini zahtev da se likvidnost preduzeća obezbeđuje usaglašavanjem vremena imobilizacije imovinskih delova i rokova dospeća kapitala uloženog za nabavku pojedinih imovinskih delova. • Drugim rečima, mora postojati podudarnost između vremena angažovanja (ročnosti) poslovnih sredstava preduzeća i trajanja rspoloživosti (dospelosti) pozajmljenog kapitala preduzeća.

2) Zlatna bilansna pravila finansiranja – predstavljaju aplikaciju i adaptaciju bankarskog pravila finansiranja na privredna preduzeća. • Prema svojim zahtevima i idejama na kojima se zasnivaju izvučena su dva osnovna bilansna pravila finansiranja, to su : (a) Bilansno pravilo u užem smislu, i (b) Bilansno pravilo u širem smislu • Bilansno pravilo u užem smislu – zahteva da stalna imovina bude finansirana iz dugoročnih izvora, a obrtna imovina da bude finansirana iz kratkoorčnih izvora. Međutim, primena osnovnih postulata samo ovog pravila ne obezbeđuje likvidnost preduzeća. • Bilansno pravilo u širem smislu – zahteva da pored stalne imovine i deo obrtne imovine bude finansiran iz dugoročnih izvora. Ovo proširenje bilansnog pravila i na deo obrtne imovine bazira se na stavu da jedan deo obrtnih sredstava ima karakter stalno imobilisanih sredstava, kao i stalna imovina (tzv. “gvozdene zalihe”).

3) Ostala pravila finansiranja – razvijena su od strane američke bankarske prakse, a najčešće se odnose na dva osnovna pravila : (a) Pravilo finansiranja 1 : 1 (“acid test), i (b) Pravilo finansiranja 2 : 1 (“current ratio”). • Pravilo finansiranja 1 : 1 - poznato je pod nazivom “acid test” i po svojoj suštini predstavlja rigorozniji zahtev od bilansnog pravila u širem smislu, jer traži pokrivenost ukupnih zaliha (ne samo “gvozdenih”) dugoročnim izvorima finansiranja. • Pravilo finansiranja 2 : 1 - poznato je pod nazivom “current ratio”, i po svojoj suštini sadrži zahtev za likvidnošću preduzeća. Ovo pravilo zahteva da odnos ukupne obrtne imovine i kratkoročnih obaveza iznosi najmanje 2:1, kao uslov koji obezbeđuje likvidnost preduzeća. • Pravilo 2 : 1, u suštini glasi : “platežna sposobnost (likvidnost) preduzeća je postignuta ako je polovina obrtnih sredstava preduzeća pokrivena kratkoročnim obavezama”.

UPRAVLJANJE FINANSIJAMA