UPRAVLJANJE FINANSIJAMA

1. UPRAVLJANJE FINANSIJAMA Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 9 – Finansijska analiza kao instrument upravljanja finansijama preduzeća

2. 1. POJAM I PREDMETFINANSIJSKE ANALIZE • Pojam “analiza” potiče od grčke reči “analysis” koja znači raščlanjavanje, rasklapanje ili rastavljanje nekog složenog objekta na njegove sastavne tj. konstitutivne delove. • Osnovni smisao svake analize sastoji se u tome da se na bazi utvrđenog kvaliteta i kvantiteta analiziranog objekta pruže informacije o njegovom bonitetu ili trendu razvoja. Takve informacije predstavljaju polaznu osnovu za preduzeimanje određenih “korektivnih akcija” usmerenih na popravljanje boniteta i trenda razvoja analiziranog objekta. Ovo se odnosi na bilo koju analizu, pa samim tim i na finansijsku. • Da bi se razumela suština finansijske analize neophodno je, pre svega, pravilno definisati pojam i predmetnu problematiku finansijske analize, kao i njene osnovne konstitutivne elemente. U tom kontekstu, prihvatljiv je pristup koji polazi od shvatanja da se finansijska analiza bavi posmatranjem, ispitivanjem, ocenjivanjem i formulisanjem dijagnoze svih onih poslovnih procesa i situacija koje spadaju u domen finansijske funkcije u preduzeću.

3. Drugim rečima, moglo bi se reći da se finansijska analiza bavi istraživanjem, kvantifikovanjem, deskripcijom i ocenom finansijskog statusa i uspešnosti poslovanja preduzeća. Dakle, finansijska analiza obuhvata ispitivanje svega onoga što predstavlja na bilo koji način finansijsku situaciju preduzeća. • Međutim, u cilju boljeg razumevanja samog predmeta finansijske analize neophodno je takođe imati u vidu i sledeće činjenice : (a) Finansijska analiza omogućava da se izgrađuju i afirmišu osnovne smernice finansijske politike preduzeća (b) Finansijska analiza služi upravljanju finansijskim poslovanjem preduzeća (c) Finansijska analiza je u neprekidnoj vezi sa finansijskom politikom preduzeća, odnosno stalno je sa njom povezana (d) Finansijska analiza obezbeđuje relevantne informacije za potrebe menadžmenta preduzeća u cilju donošenja poslovnih odluka, iz čega proizlazi direktna veza finansijske analize sa finansijskom politikom preduzeća.

4. 2. CILJEVI FINANSIJSKE ANALIZEI NJENI KORISNICI • Ciljevi finansijske analize mogu se podeliti na opšte i posebne (parcijalne). • Opšti ciljevi finansijske analize – obuhvataju ispitivanje i ocenu finansijske situacije preduzeća i merenje rentabilnosti uloženog kapitala, kao i pružanje svrsishodnih informacija o tome određenim korisnicima. • Posebni (parcijalni) ciljevi finansijske analize – determinisani su, pre svega, interesima i zahtevima pojedinih “internih” i “eksternih” korisnika analitičkih finansijskih izveštaja (koji nastaju kao rezultat finansijske analize). • Posebni ciljevi finansijske analize, sa aspekta internih korisnika analitičkih finansijskih izveštaja, svode se u suštini na pružanje adekvatnih informacija odgovarajućim organima preduzeća (najčešće menadžmentu) za njihove potrebe analize, kontrole, planiranja i odlučivanja. • Posebni ciljevi finansijske analize, sa aspekta eksternih korisnika analitičkih finansijskih izveštaja, detrminisani su konkretnim zahtevima tačno određenih korisnika (vlasnici kapitala, poverioci, državni organi, privredne komore i poslovna udruženja, eksterni revizori, specijalizovane publikacije).

5. Korisnici finansijske analize- grafički prikaz - KORISNICI FINANSIJSKE ANALIZE INTERNI KORISNICI ZAHTEVI INTERNIH KORISNIKA EKSTERNI KORISNICI ZAHTEVI EKSTERNIH KORISNIKA VLASNICI KAPITALA - INSAJDERI - VLASNICI KAPITALA - AUTSAJDERI - • Analiza rezultata i raspodele • Analiza sigurnosti uložen. kapit. • Najčešće su to sledeći zahtevi : • Analiza održavanja kapitala • (supstance kapitala) • Analiza tekuće likvidnosti • preduzeća • Analiza razvoja investicija • Analiza uspeha poslovanja • preduzeća (po proizvodima, • pogonima, tržištima itd.) • Analiza akumulativne i • reproduktivne sposobnosti • preduzeća • Analiza alternativnih izvora • finansiranja POVERIOCI • Analiza sigurnosti povraćaja • sredstava UPRAVA PREDUZEĆA DRŽAVNI ORGANI • Analiza “svodnih bilansa” • Analiza stanja preduzeća POSLOVODNI ORGAN STATISTIČKI ZAVODI - Parcijalni analitički pokazatelji SINDIKAT PRIVREDNE KOMORE I POSLOVNA UDRUŽENJA • Analiza “svodnih bilansa” • - Analiza stanja preduzeća SINDIKAT • Analiza zarada • Analiza rezultata i raspodele KONKURENCIJA • Analiza finansijskog položaja • Analiza zarađivačke moći PRIVREDNA PUBLICISTIKA - Analiza “svodnih bilansa”

6. 3. VRSTE FINANSIJSKE ANALIZE • Polazeći od predmeta finansijske analize, odnosno od toga da se ona bavi istraživanjem i kvantifikovanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između bilansnih pozicija sa ciljem da se omogući verodostojna ocena finansijskog stanja preduzeća, postoji potreba za prezentovanjem i osnovnih kriterijuma koji determinišu razlikovanje više vrsta finansijske analize. • Analogno navedenom, moguće je diferencirati nekoliko ključnih kriterijuma koji determinišu postojanje više vrsta finansijske analize. Ovi kriterijumi su : 1) Korisnici finansijske analize 2) Metode finansijske analize 3) Obuhvatnost finansijske analize 4) Predmet finansijske analize 5) Vremenska obuhvatnost analize 6) Način pripreme finansijske analize 7) Instrumenti finansijske analize

7. Vrste finansijske analize- grafički prikaz - KRITERIJUMI ZA RAZVRSTAVANJE VRSTE ANALIZE KRITERIJUMI ZA RAZVRSTAVANJE VRSTE ANALIZE Statička finansijska analiza Interna finansijska analiza VREME POSMATRANJA KORISNICI ANALIZE Dinamička finansijska analiza Eksterna finansijska analiza Analiza prikazana u brojevima Kvalitativna finansijska analiza NAČIN PRIPREME ANALIZE Analiza prikazana u tabelama METODE ANALIZE Kvantitativna finansijska analiza Analiza prikazana u grafikonima Kompleksna finansijska analiza Racio analiza OBUHVATNOST ANALIZE Analiza neto obrtnog fonda Parcijalna finansijska analiza INSTRUMENTI ANALIZE “Cash flow” analiza Analiza bilansa stanja “Funds flow” analiza PREDMET ANALIZE Analiza bilansa uspeha Vizuelna analiza Analiza bilansa tokova gotovine Račun pokrića

8. 1) Prema korisnicima finansijske analize – razlikujemo internu i eksternu finansijsku analizu. Suštinskih razlika između navedenih analiza nema, ali ipak svaka od njih ima svojih specifičnosti, budući da se bitno razlikuju po obimu korišćenog materijala i brojnosti problema kojima se bave. U tom kontekstu treba posebno apostrofirati sledeće : • Zajedničke karakteristike interne i eksterne finansijske analize su : (a) Obe se bave ispitivanjem finansijskog stanja preduzeća u određenom vremenskom periodu (trenutku) (b) Obe koriste opšte poznate instrumente finansijske analize. • Ključne razlike između interne i eksterne finansijske analize su : (a) Eksterna finansijska analiza se obavlja samo na osnovu finansijskih izveštaja i po prirodi je ograničenog dometa i manje upotrebne vrednosti (b) Interna finansijska analiza koristi veći obim i vrstu materijala i po prirodi je dublja i šira, te po logici stvari, ima znatno veću upotrebnu vrednost.

9. 2) Prema metodama finansijske analize – razlikujemo kvalitativnu analizu (raščlanjavanje) i kvantitativnu analizu (merenje). • “Kvalitativna finansijska analiza” ispituje sastavne delove pojave ili stanja, da bi se utvrdile njene karakteristike i otkrile suprotnosti. Pomoću ove analize mogu se utvrditi uzroci pojave. Na primer, ako je predmet finansijske analize nelikvidnost preduzeća, onda je pomoću “kvalitativne” finansijske analize moguće otkriti osnovne karakteristike i uzroke nelikvidnosti preduzeća. Međutim, ovo takođe treba i kvantitativno dokazati, a to nije moguće bez “kvantitativne” finansijske analize. • “Kvantitativna finansijska analiza” bavi se merenjem i praćenjem kvantitativnog kretanja pojava ili stanja. Zbog toga, ona je neposredno povezana sa “kvalitativnom finansijskom analizom”. U kontekstu gore navedenog, proizlazi zaključak da bez “kvantitativne” finansijske analize sama “kvalitativna” finansijska analiza ne bi mogla objasniti pojavu nelikvidnosti posmatranog preduzeća.

10. 3) Prema obuhvatnosti finansijske analize – razlikujemo kompleksnu i parcijalnu finansijsku analizu. • “Kompleksna finansijska analiza” vrši raščlanjavanje i merenje svakog dela predmeta analize, jer se predmet analize podvrgava ispitivanju u celosti, pa su rezultati ove analize izuzetno pouzdani. Međutim, osnovni nedostatak ove analize ogleda se u tome što ona iziskuje duže vreme da se obavi, što je konekventno povezano i sa povećanjem samih troškova analize. • “Parcijalna finansijska analiza” ispituje samo deo predmeta analize, budući da se iz analize unapred eliminišu svi oni segmenti za koje se zna da nemaju direktnih ili indirektnih veza sa ispitivanom pojavom. Zbog toga, ova analiza je znatno sužena, može se brzo uraditi i sa malo troškova. • Osnovni nedostatak parcijalne finansijske analize jeste njena nedovoljna objektivnost. Zbog toga, treba imati u vidu sledeće : “objektivnost parcijalne finansijske analize postoji samo uz uslov ako se parcijalna analiza oslanja na kompleksnu analizu koja je izvršena u nekom ranijem periodu”.

11. 4) Prema predmetu (objektu) finansijske analize – razlikujemo (a) analizu bilansa stanja (analizu finansijske situacije ili statusa), (b) analizu bilansa uspeha (analizu rezultata ili uspešnosti poslovanja) i (c) analizu bilansa tokova gotovine. • (a) Analiza bilansa stanja usmerena je na ispitivanje finansijskog položaja preduzeća, odnosno opšte slike finansiranja preduzeća. Pre svega, to se odnosi na ocenu stanja ili razvoja položaja sigurnosti i likvidnosti koji predstavljaju ključnu osnovu finansijskog stanja (konstitucije) preduzeća. • (b) Analiza bilansa uspeha ima za cilj ocenu poslovne efikasnosti preduzeća. Zbog toga, ona se zasniva u stvari na oceni rentabilnosti uloženog kapitala. Obe vste analize (bilansa stanja i bilansa uspeha), mogu da se sprovode nezavisno jedna od druge, Međutim, kompleksna ocena finansijskog stanja preduzeća zahteva da se simultano izvedu obe analize. • (c) Analiza bilansa tokova gotovine bavi se ispitivanjem priliva i odliva novčanih sredstava, pre svega, u funkciji ocene likvidnosti preduzeća.

12. 5) Prema vremenskoj obuhvatnosti finansijske analize – razlikujemo statičku finansijsku analizu (analizu stanja) i dinamičku analizu (analizu razvoja). • “Statička finansijska anliza” bavi se ispitivanjem pojave ili stanja u trenutku njihovog uočavanja, što se obično i kvantitativno izražava. Sa aspekta bilansa, statička analiza ispituje bilans stanja na tačno određeni dan a bilans uspeha za jedan obračunski period. Osnovni neodstatak statičke analize ogleda se u tome što ona ne ispituje kretanje pojave ili stanja, pa se preko nje ne mogu uočiti i pratiti tendencije razvoja pojave. • Dinamička finansijska analiza bavi se ispitivanjem pojave u kretanju, pri čemu važi pravilo : što je vremenski period posmatranja pojave duži utoliko će zaključci analize biti pouzdaniji. Sa aspekta bilansa, dinamička analiza se bavi ispitivanjem i komparacijom niza sukcesivnih bilansa stanja i uspeha što pruža mogućnost za identifikovanje razvoja finansijskog položaja i rentabilanosti poslovanja preduzeća. Ova analiza ima prednost u odnosu na statičku analizu, pa je manji i rizik donošenja pogrešnih poslovnih odluka.

13. 6) Prema načinu pripreme finansijske analize – razlikujemo analize prikazane : (a) u brojevima, (b) u tabelama i (c) u formi grafikona. Ovaj način diferenciranja pojedinih vrsta finansijske analize zasniva se u stvari na načinu iskazivanja rezultata finansijske analize. • (a) Kod finansijskih analiza izraženih u brojevima osnovicu za izračunavanje svih vrsta brojeva čine apsolutni brojevi, kao apsolutni iznosi analitičkih podataka o poslovanju preduzeća. Pri tome, najpoznatije metode za obradu analitičkih podataka su : (1) metod odnosa vrednosti, i (2) metod proseka. • (b) Kod finansijskih analiza izraženih u tabelama prikazivanje rezultata analize daje se u formi tabela. Pri tome, težnja je da tabele budu što jasnije i preglednije (u suprotnom gube značaj kao važan analitički instrument). • (c) Kod finansijskih analiza izraženih u grafikonima prikazivanje rezultata analize daje se u formi grafičkih prikaza (grafikona). Pri tome, grafikoni su pogodan način iskazivanja rezultata analize jer se postiže veća jasnost, preglednost, lakše se uočavaju pojave i duže se pamte rezultati.

14. 7) Prema instrumentima finansijske analize – razlikujemo nekoliko vrsta finansijske analize, to su : (a) Racio analiza (b) Analiza neto neto obrtnog fonda (c) Cash flow analiza (d) Funds flow analiza (e) Vizuelna analiza (f) Analiza pomoću računa pokrića • Budući da smo se u okviru IV. poglavlja udžbenika (“Finansijska kontrola kaoinstrument upravljanja finansijama preduzeća”) već detaljno upoznali sa problematikom “racio analize” (kada smo govorili o finansijskoj kontroli zasnovanoj na racio analizi), ostaje nam da se dalje u nastavku izlaganja upoznamo i sa ostalim vrstama finansijske analize. Shodno tome,“racio analiza” neće biti predmet naših daljih izlaganja kako bi se metodološki izbeglo bespotrebno ponavljanje.

15. a) ANALIZA NETO OBRTNOG FONDA • Neto obrtni fond, odnosno neto obrtna sredstva predstavljaju izuzetno značajnu kategoriju u upravljanju finansijama preduzeća. Međutim, dok racio analiza svoje zaključke zasniva na karakterističnim relacijama pojedinih logički povezanih bilansnih delova, analiza neto obrtnog fonda polazi od celine bilansa i svoje zaključke zasniva isključivo na karakterističnim promenama celine u kretanju. Zbog toga, racio analiza ima karakter “induktivne i statičke” metode istraživanja, dok analiza neto obrtnog fonda ima sve osobine “deduktivne i dinamičke” metode istraživanja. To znači da su mogućnosti ove dve metode de facto iste, ali su im putevi različiti. • U nauci o poslovnim finansijama, ističe se da neto obrtni fond ima više funkcija, to su: (a) u oblasti finansijskog planiranja on služi kao instrument za planiranje finansijske ravnoteže preduzeća, (b) u oblasti finansijskog nadzora on služi kao sredstvo za kontrolu nivoa ostvarenja projektovane kratkoročne i dugoročne finansijske ravnoteže, i (c) neto obrtni fond je značajan instrument finansijske analize. • Korišćenje neto obrtnog fonda u finansijskoj analizi zahteva poznavanje sledećeg: 1) Pojam neto obrtnog fonda 2) Visina i varijacije neto obrtnog fonda 3) Metodologija njegove upotrebe u finansijskoj analizi

16. 1) Pojam neto obrtnog fonda • Poznato je da “zlatna pravila finansiranja”, odnosno “bilansno pravilo u širem smislu”, zahteva da dugoročno vezana sredstva (imobilizacije i zalihe) budu finansirana iz dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih) o čemu je već bilo reči u delu udžbenika posvećenog pravilima finansiranja (str. 79 - 84). • Većina finansijskih teoretičara smatra da poštovanje pomenutog pravila finansiranja stvara uslove za uspostavljanje i održavanje dugoročne finansijske ravnoteže preduzeća. Analogno tome, u cilju analize, planiranja i kontrole dugoročne finansijske ravnoteže (osim prethodno već razmotrenih racio brojeva) konstruisan je još jedan poseban analitički instrument koji je poznat pod nazivom “neto obrtni fond”, odnosno “neto obrtna sredstva”. • U literaturi se oba pomenuta izraza (neto obrtni fond i neto obrtna sredstva) ravnopravno koriste. Shodno tome, u opticaju su i dve alternativne definicije, kao i dve formule za njihovo izračunavanje. • Navedene činjenice nameću potrebu za preciznijim definisanjem i objašnjenjem sadržine ova dva termina, kako bi se izbegli nesporazumi.

17. Neto obrtni fond • Neto obrtni fond je računska veličina koja odgovara razlici između dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih) i neto imobilizacija, što znači da se neto obrtni fond dobija tako što se od iznosa dugoročnog kapitala (dugoročnih izvora) oduzme iznos neto imobilizacija (knjigovodstvena vrednost stalnih sredstava na dan bilansiranja). Imobilizacije = 45 I Dugoročni DI izvori = 55 Neto obrtni fond NOF = DI – I NOF = 55 – 45 = 10 Obrtna sredstva = 55 OS Kratkoročne obaveze = 45 KO Prikazana grafička šema jasno pokazuje da se neto obrtni fond (NOF) može definisati kao deo dugoročnih izvora upotrebljenih za finansiranje obrtnih sredstava. Ukupno = 100 Ukupno = 100

18. Neto obrtna sredstva • Neto obrtna sredstva predstavljaju računsku veličinu koja odgovara razlici između obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza, što znači da se neto obrtna sredstva dobijaju tako što se od zbira obrtnih sredstava oduzme zbir kratkoročnih obaveza. Navedena tvrdnja može se i šematski prikazati : Imobilizacije = 45 I Dugoročni DI izvori = 55 Neto obrtna sredstva NOS = OS – KO NOS = 55 – 45 = 10 Obrtna sredstva = 55 OS Prikazana grafička šema jasno pokazuje da se neto obrtna sredstva (NOS) mogu definisati kao deo obrtnih sredstava finasiran iz dugoročnih izvora. Kratkoročne obaveze = 45 KO Ukupno = 100 Ukupno = 100

19. Na osnovu prethodno izloženih objašnjenja i grafičkih interpretacija neto obrtnog fonda (NOF) i neto obrtnih sredstava (NOS), vidljivo je da između ove dve veličine do kojih se dolazi putem različitih formula, postoji aritmetička jednakost. • Dalje, navedene definicije upućuju na zaključak da neto obrtni fond i neto obrtna sredstva imaju isto materijalno značenje. Jedina razlika je u tome što prva definicija (NOF) akcentira dugoročne izvore upotrebljene za finansiranje dela obrtnih sredstava, dok druga definicija (NOS) potencira obrnuti redosled, tj. akcenat je na delu obrtnih sredstava finansiranim iz dugoročnih izvora. Međutim, u oba slučaja suština je identična. • Zaključak : Na osnovu izloženog, proizlazi zaključak da je nesumnjivo u pitanju ista veličina posmatrana iz dva različita ugla. Analogno tome, potpuno je opravdana paralelna i ravnomerna upotreba oba termina, što se odnosi i na postupak izračunavanja NOF i NOS. • Takođe, interpretacija NOF ukazuje na to da se u suštini radi o finansijsko-analitičkoj konstrukciji čisto računskog karaktera koja je izvedena u kontekstu “zlatnog” bilansnog pravila finansiranja, a ne o nekoj konkretnoj bilansnoj poziciji u smislu realnog izvora finansiranja ili realnog imovinskog dela.

20. 2) Visina i varijacije neto obrtnog fonda • Veličina neto obrtnog fonda koja proizlazi iz odnosa dugoročnih izvora i neto imobilizacija (Neto obrtni fond = Dugoročni izvori – Imobilizacije), implicira činjenicu da ova veličina može biti : (a) Pozitivna - kada je NOF > 0 (u slučaju kada su dugoročni izvori veći od imobilizacija) (b) Jednaka nuli - kada je NOF = 0 (u slučaju kada su dugoročni izvori jednaki imobilizacijama) (c) Negativna - kada je NOF < 0 (u slučaju kada su dugoročni izvori manji od imobilizacija) • U kontekstu gore navedenog, proizlazi da je ostvarivanje pozitivnog iznosa neto obrtnog fonda značajna pretpostavka za postizanje i održavanje likvidnosti preduzeća, i obrnuto, pojava negativnog neto obrtnog fonda po pravilu je praćena pojavom nelikvidnosti i najavom značajnih finansijskih poremećaja u preduzeću.

21. Analiza finansijskog položaja i izvođenje zaključaka o kvalitetu upravljanja finansijama preduzeća na osnovu neto obrtnog fonda (NOF) podrazumeva poznavanje njegove visine. Međutim, postavlja se pitanje koja je to visina neto obrtnog fonda koja bi se mogla smatrati optimalnom. • Na ovaj način, opet se vraćamo na zahteve “pravila finansiranja” koja insistiraju na utvrđivanju opštih univerzalnih normi koje važe za sve prilike i za sva preduzeća. • Kvantifikovanje visine neto obrtnog fonda kao unapred fiksirane “normale” za ocenu finansijske situacije preduzeća se izbegava, kako u literaturi tako i u praksi, iako ima mišljenja po kojima odnos obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza treba da iznosi najmanje 2 : 1. • Preovladava shvatanje da je optimalna visina NOF individualna kategorija svakog preduzeća u datim okolnostima. Zbog toga, “normalnom” visinom NOF u jednom preduzeću smatra se svaki iznos koji obezbeđuje optimalni poslovni rezultat (rentabilnost) i nesmetano izvršavanje dospelih obaveza (likvidnosti), ali ne samo u prošlosti već i u doglednoj budućnosti.

22. Promene neto obrtnog fonda • U toku poslovanja preduzeća, kontinuirano se dešavaju promene NOF koje se odražavaju na finansijsko stanje u preduzeću. Pri tome, promene visine NOF rezultat su događaja koji utiču na njegovo povećanje ili smanjenje. • Povećanje neto obrtnog fonda može da nastane usled sledećeg : - ako je ostvaren neto dobitak tekuće godine - prodajom osnovnih sredstava - povećanjem sopstvenog kapitala dokapitalizacijom - povećanjem dugoročnih kredita - konverzijom kratkoročnih kredita u dugoročne - povećanjem ostalih dugoročnih obaveza - prodajom nematerijalnih ulaganja koja mogu biti predmet kupoprodaje - izdvajanjem sredstava za amortizaciju - smanjenjem dugoročnih finansijskih plasmana - dotacijama za smanjenje gubitka

23. Smanjenje neto obrtnog fonda može da nastane usled sledećeg : - raspodelom neraspoređenog dobitka na korisnike - smanjenjem sopstvenog kapitala - smanjenjem dugoročnih kredita - smanjenjem ostalih dugoročnih obaveza - povećanjem nematerijalnih ulaganja - povećanjem dugoročnih finansijskih plasmana - nabavkom osnovnih stredstava - ako je ostvaren gubitak tekuće godine. • Na osnovu prethodno izloženog proizlazi sledeće: prvo, do povećanja NOF dolazi ili usled povećanja visine dugoročnog kapitala ili usled smanjenja visine neto imobilizacija, i drugo, do smanjenja NOF dolazi ili usled smanjenja dugoročnih izvora ili usled povećanja neto imobilizacija.

24. Za otklanjanje finansijskih teškoća izazvanih nepovoljnim razvojem NOF i za popravljanje nepovoljne finansijske situacije preduzeća postoje dve mogućnosti : prvo, povećanje neto obrtnog fonda, i drugo, smanjenje potrebe za dugoročnim finansiranjem obrtnih sredstava. Potenciranjem ovih solucija, moguće je otkloniti svaki poremećaj u finansijskoj strukturi preduzeća koji je utvrđen analizom razvoja neto obrtnog fonda. • Postojanje (ili nepostojanje) neto obrtnog fonda može biti veoma značajan indikator finansijskog potencijala preduzeća. Pri tome, poseban značaj se pridaje tzv. “varijacijama” NOF u nizu sukcesivnih obračunskih perioda. • Pod terminom “varijacija” neto obrtnog fonda podrazumeva se razlika između visine NOF na kraju i na početku analiziranog perioda. Ona pokazuje iznos povećanja ili smanjenja NOF u proteklom razdoblju. • Informacije o promenama (“varijacijama”) NOF u nizu uzastopnih obračunskih perioda značajne su za finansijsku analizu i predstavljaju jednu od “poluga” upravljanja finansijama preduzeća.

25. 3) Metodologija upotrebe NOF u finansijskoj analizi • Budući da NOF ne predstavlja apsolutnu meru on se ne može koristiti u svrhe “statičke” analize finansijskog položaja preduzeća, već služi kao instrument “dinamičke” finansijske analize. To znači da predmet ispitivanja, visina i varijacije NOF treba da obuhvataju period od 2 - 5 godina. • Da bi se na bazi “varijacija” NOF u nizu sukcesivnih obračunskih perioda sagledale tendencije u razvoju finansijske situacije preduzeća, neophodno je prethodno formirati adekvatnu informaciono-analitičku podlogu u vidu određenog tabelarnog pregleda. On treba da sadrži podatke o sledećem : - visini NOF na početku i na kraju svake analizirane godine - varijacijama NOF - dinamici kretanja veličina koje se nalaze u korelativnom odnosu sa NOF (zalihe, obrtna sredstva, aktiva). • Polazeći od navedenih zahteva, gore pomenuti tabelarni pregled sastavljen na bazi bilansnih podataka može da ima sledeću formu i sadržinu :

26. Razvoj neto obrtnog fonda- tabelarni pregled -

27. Praktičan primer razvoja NOF- tabelarni pregled -

28. b) “CASH FLOW” ANALIZA • “Cash flow” (keš flou) analiza predstavlja jedan od instrumenata upravljanja finansijama preduzeća koji je u poslednjoj deceniji bio predmet mnogih rasprava i svestranih analiza, posebno u američkoj i evropskoj literaturi. • Pojam “cash flow” potiče iz engleskog jezika i u slobodnom prevodu bi se mogao označiti kao “tok gotovine” ili “priliv gotovine”, a takođe i kao “novčani tok”. Međutim, iz same etimologije reči ne može se videti šta se pod ovim pojmom u stvari podrazumeva. • Treba praviti razliku između izraza “bruto cash flow”, što predstavlja tok priliva i odliva novca u preduzeću, i “neto cash flow”, što predstavlja razliku između priliva i odliva novca u preduzeću. • “Cash flow” analiza (analiza bilansa tokova gotovine), bazira se na tokovima gotovine koji su se dešavali (događali) tokom poslovanja preduzeća u obračunskom periodu. Pri tome, bilans tokova gotovine se deli na 3 (tri) osnovna dela : (a) gotovinski tok iz operativne aktivnosti, (b) gotovinski tok iz investicione aktivnosti, i (c) gotovinski tok iz aktivnosti finansiranja.

29. Osnovni cilj analize bilansa tokova gotovine jeste sagledavanje i ocena visine priliva i odliva gotovine iz operativne (poslovne) aktivnosti, aktivnosti investiranja i aktivnosti finansiranja. Pri tome, od esencijalnog je značaja da gotovinski tok iz poslovne aktivnosti bude pozitivan, jer se time, stvara bitna pretpostavka za investiranje i finansiranje. • Za razliku od racio analize i analize pomoću neto obrtnog fonda koje su direktno u funkciji utvrđivanja finansijskog položaja preduzeća, analiza bilansa tokova gotovine (“cash flow” analiza) usmerena je, pre svega, na tumačenje i objašnjenje visine i promene racio brojeva i neto obrtnog fonda, na osnovu kojih se izvlači zaključak o finansijskoj situaciji preduzeća. • U postupku analize bilansa tokova gotovine mora se poći, pre svega, od nastalih tokova gotovine u tekućoj godini. Istovremeno, uzimaju se u obzir i tokovi gotovine iz prethodne godine. Na taj način, uočavaju se promene i tendencije u okviru novčanih tokova. Međutim, da bi se veličina “cash flow” mogla koristiti za potrebe dinamičke analize, neophodno je da poslovni dobici u nizu sukcesivnih obračunskih perioda budu homogeni (uporedivi) i realni (niti precenjeni, niti pocenjeni).

30. Prema MRS7 (međunarodni računovodstveni standard) za sastavljanje bilansa tokova gotovine, mogu se koristiti dve metode : direktna i indirektna. Razlika između ovih metoda je u načinu prikazivanja tokova gotovine iz poslovnih aktivnosti, dok se tokovi gotovine nastali iz aktivnosti investiranja i aktivnosti finansiranja prikazuju na potpuno isti način i po direktnoj i po indirektnoj metodi. Međutim, korišćenjem i jedne i druge metode treba da se dobiju isti iznosi novčanih sredstava za svaku poziciju iz bilansa gotovine. • Analiza novčanih tokova omogućava davanje odgovora na nekoliko značajnih pitanja, među kojima treba posebno izdvojiti sledeća : - Koliko je uspešno preduzeće u generisanju neto gotovine - Kakvi su trendovi u neto gotovinskim tokovima preduzeća - Koji su glavni razlozi za pozitivne ili negativne gotovinske tokove. • Imajući u vidu da će o bilansu tokova gotovine još biti reči, u delu izlaganja kada se bude razmatrala problematika “bilansa” kao podloge finansijske analize, didaktički nema potrebe da se već rečenom bilo šta još doda.

31. c) “FUNDS FLOW ANALIZA” • “Funds flow” (fands flou) analiza bazira se na bilansima stanja dva ili više sukcesivnih obračunskih perioda. Inače, sam termin “funds flow” može se prevesti kao “tok izvora sredstava” ili kao “finansijski tok”. • “Funds flow” analiza identifikuje i prati neto razlike (povećanje ili smanjenje) bilansnih pozicija ili segmenata dva ili više sukcesivnih bilansa stanja. Ova analiza se primenjuje za potrebe dinamičke analize bilansa (analiza razvoja) i obavezno se dopunjava analizom bilansa uspeha i “cash flow” analizom. • Zbog ograniče iskazne moći bilansa stanja, nastao je izveštaj o tokovima finansijskih sredstava (“funds statement”). Preciznije rečeno, oni su nastali kao rezultat potrebe i namere da se svestranije sagleda finansijska situacija preduzeća. • U kontekstu navednog, korišćenje “bilansa tokova finansijskih sredstava” kao instrumenta finansijske analize podrazumeva upoznavanje sa sledećim: (1) Sadržinom i formom bilansa tokova finansijskih sredstava, i (2) Metodologijom izrade bilansa tokova finansijskih sredstava.

32. 1) Sadržina i forma bilansa tokovafinansijskih sredstava • Pod pojmom “bilans tokova finansijskih sredstava” podrazumeva se prema posebnoj metodologiji sastavljen izveštaj (u formi konta ili liste) koji pokazuje izvore i upotrebu finansijskih sredstava, definisanih na određeni način u posmatranom vremenskom razdoblju. • Bilansom tokova finansijskih sredstava, mogu se obuhvatiti sve pozicije poslovnih sredstava ili samo deo poslovnih sredstava, o čemu se odlučuje u samom preduzeću zavisno od ciljeva koji se žele postići analizom. To znači, da bilans tokova finansijskih sredstava nema opšte prihvaćenu sadržinu, već je ona, pre svega, uslovljena konkretnim opredeljenjem finansijskog analitičara u preduzeću za određenu kategoriju sredstava za koju smatra da najvernije odražava finansijske tokove u preduzeću. • Što se tiče forme “bilansa tokova finansijskih sredstava”, treba istaći da se ravnopravno koriste obe forme – forma konta i forma liste, pri čemu nema posebnih argumenata koji bi davali prioritet jednom ili drugom obliku. To znači, da i ovde finansijski analitičar treba da se opredeli za formu bilansa.

33. 2) Metodologija izrade bilansa tokovafinansijskih sredstava • Polaznu osnovu za izradu bilansa tokova poslovnih sredstava obično predstavljaju dva komparativna sukcesivna bilansa stanja (mada postoji i mogućnost upotrebe “zaključnog lista” kao informacione podloge za izradu bilansa tokova ukupnih poslovnih sredstava). • Prvi korak u izradi bilansa tokova poslovnih sredstava jeste kvantifikovanje razlika između vrednosti osnovnih bilansnih pozicija, na kraju i na početku analiziranog perioda. Naredni korak je sastavljanje bilansa tokova poslovnih sredstava i to uz poštovanje sledećih pravila : (a) Svako povećanje pozicija aktive, tretira se kao upotreba finansijskih sredstava ; (b) Svako smanjenje pozicija pasive, takođe, predstavlja korišćenje (upotrebu) finansijskih sredstava ; (c) Svako smanjenje bilansnih pozicija u aktivi bilansa stanja, ima tretman izvora sredstava, i (d) Svako povećanje bilansnih pozicija u pasivi,takođe, ima karakter izvora finansijskih sredstava.

34. Na kraju, vrši se konkretna analiza bilansa tokova poslovnih sredstava, koji je sastavljen po prethodno navedenim pravilima. Pri tome, interpretacija takve analize vrši se u kontekstu horizontalnih pravila finansiranja, pre svega, zlatnog bilansnog pravila finansiranja. • Izložena metodologija izrade i analize “bilansa tokova poslovnih sredstava” može se ilustrovati i grafički : • Upotreba sredstava : • - Povećanje vrednosti pozicija • aktive • Smanjenje vrednosti pozicija • pasive ANALIZA BILANSA TOKOVA POSLOVNIH SREDSTAVA U SKLADU SA PRAVILIMA FINANSIRANJA KOMPARATIVNI BILANSI STANJA UTVRĐIVANJE RAZLIKA IZMEĐU VREDNOSTI BILANSNIH POZICIJA Izrada bilansa tokova poslovnih sredstava po sledećim pravilima : • Izvori sredstava : • Smanjenje vrednosti pozicija • aktive • Povećanje vrednosti • pozicija pasive

35. Zaključak : Bilans tokova finansijskih sredstava koristi se kao jedan od instrumenata finansijske analize sa ciljem potpunijeg sagledavanja finansijskog položaja preduzeća. Naime, “funds flow” analiza otklanja slabosti “cash flow” analize tako što se u račun tokova kapitala uključuju svi finansijski događaji koji su uticali na promenu neto obrtnih sredstava (Net Working Capital) ili gotovine. • Osnovni cilj ovog izveštaja jeste da se iz prikazanih promena razvrstanih prema odgovarajućim pravilima, izvedu relevantni zaključci o obimu i ročnosti pojedinih sredstava, kao i njihovom poreklu. Rezultati koji se dobiju analizom bilansa tokova finansijskih sredstava posmatraju se sa aspekta “zlatnog” bilansnog pravila u širem smislu i tumače se u zavisnosti od zahteva bilansnih pravila.

36. d) VIZUELNA FINANSIJSKA ANALIZA • Ova vrsta finansijske analize se veoma često koristi, pre svega, zbog svoje jednostavnosti i brzine dobijenih analitičkih rezultata. Posebno je pogodna za potrebe eksterne finansijske analize sračunate na sticanje globalne predstave o finansijskom položaju i rentabilnosti poslovanja preduzeća. • Postupak vizuelne finansijske analize sastoji se u posmatranju bilansa (bilans stanja i bilansa uspeha) izraženih u apsolutnim i relativnim brojevima ili u vidu grafikona, u cilju donošenja zaključaka o sledećem : - Ročnosti finansiranja preduzeća - Visini neto obrtnih sredstava - Efikasnosti obrtnih sredstava - Obimu aktivnosti preduzeća • Osnovni nedostatak vizuelne finansijske analize jeste njena površnost i računska aproksimativnost. Zbog toga, ona se može koristi samo kao početna metoda kako za potrebe statičke analize finansijskog položaja, tako i dinamičke analize finansijske strukture i poslovnog rezultata preduzeća.

37. e) FINANSIJSKA ANALIZA POMOĆURAČUNA POKRIĆA • Ova vrsta finansijske analize zasniva se samo na analizi bilansa stanja (za razliku od vizuelne finansijske analize koja se odnosi na ispitivanje i bilansa stanja i bilansa uspeha). • Suština ove jednostavne i ne tako produbljene finansijske analize sastoji se u utvrđivanju sledećih relacija izraženih u apsolutnim i relativnim brojevima: - Strukture poslovne imovine (kao odnosa osnovnih sredstava prema obrtnim sredstvima preduzeća), - Strukture kapitala (kao odnosa sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja poslovnih sredstava preduzeća), - Pokrića osnovnih sredstava sopstvenim kapitalom (kao odnosa sopstvenog kapitala prema osnovnim sredstvima preduzeća). • Osnovna prednost finansijske analize pomoću računa pokrića, ogleda se u računskoj tačnosti podataka koji služe kao osnova za izvođenje zaključaka. Međutim, računska tačnost podataka ne doprinosi i srazmernom povećanju unutrašnje vrednosti ove vrste finansijske analize.

38. 4. BILANS KAO PODLOGAFINANSIJSKE ANALIZE • Bilans predstavlja knjigovodstveno-tehnički oblik prikaza sredstava i izvora sredstava u vidu dvostranog pregleda. On se odlikuje formom, sadržinom i načinom prikaza sredstava i izvora sredstava. Bilans preduzeća koristi se kao najznačajniji instrument finansijskog upravljanja. Takođe, on je ujedno i najbolja analitička podloga za ocenu finansijske situacije preduzeća, budući da iskazuje stanje i rezultate posmatrano preko novčanih jedinica kao opšteg svodnog merila. • Tradicionalno shvatanje bilansa polazi od stava da se bilans preduzeća sastoji iz 3 (tri) osnovne samostalne celine koje su utkane u njegovu celokupnost, to su : (a) Bilans stanja, (b) Bilans uspeha, i (c) Bilans promena. • (a) Bilans stanja – obuhvata i izražava stanje raspoloživih i angažovanih sredstava i njihovih izvora po kvalitetu i strukturi. On daje sliku stanja ekonomskih resursa preduzeća na dan bilansiranja. • (b)Bilans uspeha – obuhvata i izražava stepen poslovne uspešnosti u periodu za koji se uspešnost izražava. U osnovi bilans uspeha vuče koren iz bilansa stanja, te se može smatrati njegovim “izvodom”. • (c) Bilans promena – naziva se “bruto bilans” i on izražava sve promene u periodu bilansiranja (u bruto iznosu). Zbog toga, on je veoma dobar analitički instrument.

39. Po svojoj formi, bilans se iskazuje u obliku dvostranog računa koji je po definiciji “bilansa” uvek uravnotežen. Jedna strana tog računa naziva se aktiva i ona sadrži aktivne bilansne pozicije, dok se druga strana bilansa naziva pasiva i ona sadrži pasivne bilansne pozicije. • Aktiva bilansa – po svom ekonomskom značenju nije ništa drugo do vrednosna specifikacija svih činilaca reprodukcije angažovanih u periodu bilansiranja. Drugim rečima, to su sve vrednosti koje se uključuju u proces reprodukcije u jednom od oblika kružnog kretanja kapitala N-R...P...R1-N1. Aktiva ima za cilj da pruži odgovor na pitanje koliko je sredstava angažovano u preduzeću i u kom obliku se ona nalaze. • Pasiva bilansa – primarno izražava pravnu pripadnost pozicija aktive bilansa, budući da se deli na sopstveni i tuđi kapiital. Pri tome, pod sopstvenim kapitalom, podrazumeva se kapital vlasnika preduzeća, dok tuđi kapital obuhvata pozajmljeni kapital i obaveze prema trećim licima koje se odnose na tekuće poslovanje preduzeća.

40. Da bi bilans u formalnom i materijalnom smislu mogao da objektivno funkcioniše kao “podloga” finansijske analize, potrebno je da unapred ispunjava određena svojstva, odnosno pretpostavke. • Pomenute pretpostavke, odnose se na adekvatno grupisanje pozicija aktive i pasive u bilansu stanja, odnosno prihoda i rashoda u bilansu uspeha i uspostavljanje svrsishodnog redosleda tako formiranih grupa. Osim toga, neophodno je prirpemiti i bilans tokova gotovine za finansijsku analizu. Suština grupisanja bilansnih pozicija sastoji se u sažimanju bilansnih pozicija i njihovom reklasifikovanju za potrebe finansijske analize. • U kontekstu navedneog, u nastavku izlaganja ćemo razmotriti sledeće : 1) Klasifikacija i grupisanje pozicija bilansa stanja (u cilju njegove pripreme za finansijsku analizu) ; 2) Klasifikacija i grupisanje pozicija bilansa uspeha (u cilju njegove pripreme za finansijsku analizu) ; 3) Priprema bilansa tokova gotovine za finansijsku analizu.

41. 1) Priprema bilansa stanja zafinansijsku analizu • Klasifikacija pozicija bilansa stanja u postupku njegove pripreme za finansijsku analizu, usmerena je na dve aktivnosti : prvo, grupisanje bilansnih pozicija u homogene celine, i drugo, adekvatan redosled homogenih bilansnih celina (kako u aktivi, tako i u pasivi). • Grupisanje pozicija bilansa stanja - sračunato je na isticanje u prvi plan karakterističnih bilansnih grupa koje predstavljaju ključnu bazu za uspostavljanje bilansnih relacija u skladu sa pravilima finansiranja (a sve to u cilju uspešne realizacije analize finansijskog položaja preduzeća. Dakle, svrsishodno grupisanje pozicija bilansa stanja neophodno je da bi se brzo i lako sagledalo u kojoj meri je preduzeće poštovalo pravila finansiranja. • Uspostavljanje odgovarajućeg redosleda bilansnih grupa – takođe je u funkciji zadovoljenja potreba finansijske analize. S tim u vezi, opšte je prihvaćeno da se pozicije aktive grupišu prema principu rastuće ili opadajuće likvidnosti, dok se pozicije pasive grupišu prema principu rastuće ili opadajuće dospelosti. Oba principa imaju istu iskaznu moć.

42. U kontekstu navedenog, treba istaći da postoji pavilo : “grupisanju pozicija prema principu rastuće likvidnosti u aktivi, odgovara grupisanje pozicija prema principu rastuće dospelosti u pasivi. Obrnuto, principu opadajuće likvidnosti u aktivi, odgovara princip opadajuće dospelosti u pasivi”. Sve to, može se i grafički interpretirati : Aktiva BILANS STANJA Pasiva Aktiva BILANS STANJA Pasiva Gotovina Imobilizacije Sopstveni izvori Kratkoročne obaveze Zalihe Potraživanja Dugoročni zajmovi Dugoročni zajmovi Potraživanja Zalihe Kratkoročne obaveze Sopstveni izvori Gotovina Imobilizacije Princip rastuće likvidnosti Princip rastuće dospelosti Princip opadajuće likvidnosti Princip opadajuće dospelosti

43. Iz prezentovane šeme, može se uočiti da klasifikacija pozicija aktive po principu rastuće likvidnosti i pozicija pasive po principu rastuće dospelosti naglasak stavlja na “zlatna” bilansna pravila finansiranja, budući da navedeni redosled omogućava da se sagleda odnos između dugoročno vezane imovine, s jedne strane, i dugoročnih izvora, s druge strane. Osim toga, ova šema omogućava ispitivanje dugoročne finansijske ravnoteže. • Obrnuti redosled pozicija bilansa stanja tj. klasifikacija pozicija aktive po principu opadajuće likvidnosti i pozicija pasive po principu opadajuće dospelosti naglasak stavlja na pravila finansiranja “1 : 1” (acid test) i “2 : 1” (cunrent ratio), odnosno ispitivanje i ocenu likvidnosti tj. ocenu kratkoročne finansijske ravnoteže. • Obe prikazane šeme imaju istu iskaznu moć. Međutim, ono što ih razlikuje, jeste redosled analitčkih ispitivanja koji omogućavaju ispitivanje finansijske ravnoteže preduzeća, i to : dugoročne pa kratkoročne, u prvom slučaju, i obrnuto, kratkoročne pa dugoročne, u drugom slučaju.

44. Praktičan primer šeme bilansa stanja- pripremljenog za analizu -

45. 2) Priprema bilansa uspeha zafinansijsku analizu • Za potrebe finansijske analize, slično kao i kod bilansa stanja, i ovde je potrebno zadovoljiti određene zahteve formalne prirode vezano za pravilno grupisanje pozicija prihoda i rashoda u bilansu uspeha. • Budući da podaci iz bilansa uspeha služe za sagledavanje uspešnosti poslovanja, odnosno za ispitivanje i ocenu zarađivačke sposobnosti preduzeća, po logici stvari, grupisanje pozicija bilansa uspeha za potrebe finansijske analize podređeno je ostvarivanju ovog značajnog opšteg cilja finansijske analize. • Za potrebe finansijske analize, bilans uspeha može da bude prikazan (oblikovan) po dve metode : 1) Metodi ukupnih troškova (rashodi se grupišu prema svojoj prirodi) 2) Metodi troškova prodatih učinaka (proizvoda), tzv. “funkcionalnoj metodi” (rashodi se grupišu prema svojoj funkciji). • Obe pomenute metode imaju svojih prednosti i nedostataka, a njihova upotreba je bliže regulisana MRS.

46. a) Metod ukupnih troškova • U slučaju, kada se za potrebe finansijske analize grupisanje pozicija bilansa uspeha vrši po metodi ukupnih troškova, onda bilans uspeha mora biti tako strukturiran da omogući brzo i lako sagledavanje : - osnovnih vrsta prihoda i rashoda (poslovnih, finansijskih, vanrednih), - glavnih konstitutivnih elemenata pomenutih vrsta prihoda i rashoda, - različitih nivoa rezultata (poslovnog, finansijskog, vanrednog, revalorizacionog) • Bilans uspeha oblikovan po metodi ukupnih troškova (pripremljen za finansijsku analizu) ima određenih prednosti i ujedno nedostataka. • Sa analitičkog aspekta, dobre strane ovog metoda su sledeće : - pruža direktan uvid u osnovne “prirodne” vrste prihoda i rashoda, kao i njihove glavne konstitutivne elemente, - pruža uvid u sve “međurezultate” koji su relevantni za finansijsku analizu, - bilans uspeha se može direktno izvlačiti iz finansijskog knjigovodstva.

47. Sa analitičkog aspekta, loše strane ovog metoda su sledeće : - ne omogućava izračunavanje, a time i analizu prihoda, rashoda i rezultata po nosiocima uspeha (proizvodima, grupama proizvoda, kanalima prodaje) - ne pruža podatke za analizu troškova po osnovnim tzv. “funkcionalnim” segmentima poslovanja (proizvodnja, prodaja, uprava i administracija), - ne obezbeđuje informacionu podlogu za konstruisanje i analizu grafikona rentabilnosti. • Generalno gledano, prikladnost za finansijsku analizu bilansa uspeha sačinjenog po metodi ukupnih troškova, naročito je otežana zbog toga što u njemu nisu jasno istaknute sledeće pozicije : (a) prihod od prodaje bez poreza, (b) marginalni prihod (bruto marža), (c) direktni troškovi poslovanja, (d) opšti troškovi poslovanja. • Bilans uspeha oblikovan po metodi ukupnih troškova (pripremljen za analizu), može imati oblik koji se daje u sledećem tabelarnom pregledu:

48. Bilans uspeha pripremljen za analizu(metod ukupnih troškova)

49. 2) Metod troškova prodatih učinaka • U slučaju kada se za potrebe finansijske analize grupisanje pozicija bilansa uspeha vrši po metodi troškova prodatih učinaka, onda se prihodima od prodaje suprostavljaju rashodi prodatih učinaka (proizvoda, usluga, robe), što čini osnovnu karakteristiku ovog metoda grupisanja bilansnih pozicija. • Kod ove metode, uobičajena je praksa da se poslovni rashodi raščlanjavaju (klasifikuju) po svojoj funkciji tj. osnovnim funkcionalnim područjima (cena koštanja proizvodnje prodatih proizvoda, troškovi prodaje i troškovi uprave tj. administrativnog poslovanja). • Kao i kod prethodne metode, takođe i ovde važi opšti zahtev za raščlanjavanjem ukupnih prihoda i rashoda na poslovne, finansijske, vanredne i revalorizacione, kao i zahtev za segmentisanjem međurezultata u skladu sa tim. • Bilans uspeha oblikovan po metodi troškova prodatih učinaka (pripremljen za finansijsku analizu) ima određenih prednosti i ujedno nedostataka.

50. Sa analitičkog aspekta, dobre strane ovog metoda su sledeće : - jasno izražava strukturu troškova po funkcijama i njihovom stepenastom pokriću prihodima, iz čega proizlazi više slojeva rezultata, - pod određenim pretpostavkama, daje podlogu za konstruisanje i analizu grafikona rentabilnosti. • Sa analitičkog aspekta, loše strane ovog metoda su sledeće : - bilans uspeha se ne može direktno izvlačiti iz finansijskog knjigovodstva, - ne može se primeniti kod preduzeća koja nemaju razvijen i organizovan sistem obračuna troškova i rezultata. • Generalno gledano, prikladnost za finansijsku analizu bilansa uspeha koji je sačinjen po metodi “troškova prodatih učinaka” više odgovara potrebama analize finansijskog rezultata preduzeća, budući da se ovom metodom jasnije iskazuje pozitivan tok rentabilnosti (prihodi) i negativan tok rentabilnosti (rashodi).