UPRAVLJANJE FINANSIJAMA

UPRAVLJANJE FINANSIJAMA Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIS Nedelja 15 – Upravljanje zalihama

1. POJAM ZALIHA I POTREBA ZANJIHOVIM UPRAVLJANJEM • Zalihe predstavljaju deo obrtnih sredstava preduzeća neophodnih za normalno obavljanje procesa proizvodnje i prodaje. Analogno tome, zalihe omogućavaju da se pomenuti procesi u preduzeću odvijaju bez poremećaja. • U bilansnom smislu, zalihe predstavljaju deo obrtne imovine preduzeća za koji se očekuje da će u roku kraćem od jedne godine biti konvertovan u neki drugi oblik obrtnih sredstava (potraživanja ili gotovinu). • Značaj upravljanja zalihama proističe iz nemogućnosti da se robni i novčani tokovi (prilivi i odlivi vrednosti) u preduzeću idealno sinhronizuju. U takvoj situaciji zalihe čine “rezrvu” koja treba da obezbedi potreban kontinuitet poslovanja preduzeća (kada su prilivi vrednosti nedovoljni ili izostanu). • Ulaganje u zalihe ima za posledicu blokiranje (angažovanje) određenog volumena novčanih sredstava iz čega proističe i potreba za finansijskim upravljanjem zalihama. S tim u vezi, cilj upravljanja zalihama svodi se na iznalaženje i održavanje onog nivoa zaliha koji garantuje obezbeđenje potrebnih sredstava uz minimiziranje imobilisanja (vezivanja) kapitala.

2. VRSTE ZALIHA • Budući da zalihe u funkcionalnom pogledu predstavljaju neophodnu sponu između pojedinih faza procesa aktivnosti, uobičajeno je da se one klasifikuju prema fazi procesa aktivnosti (funkciji) u kojoj se nalaze. Sa tog aspekta, sve zalihe u preduzeću dele se na tri osnovne celine, to su : (1) Zalihe sirovina i materijala (2) Zalihe nedovršene proizvodnje (3) Zalihe gotovih proizvoda • (1) Zalihe sirovina i materijala – obuhvataju razne vrste realne aktive obrtnih sredstava preduzeća. Tu spadaju sve vrste sirovina koje preduzeće koristi kao osnovnu supstancu proizvoda (osnovni i pomoćni materijali), zatim sitan inventar, ambalaža i drugo. Na visinu ove kategorije zaliha utiče više raznorodnih faktora kao što su : vrsta i veličina preduzeća, uslovi nabavke, veličina i vreme tajanja porudžbine, raspoloživost obrtnih sredstava, stanje na tržiištu novca, podložnost kvaru i zastarevanju itd. Ova kategorija zaliha nalazi se u skladištu i predaje se u proces proizvodnje.

(2) Zalihe nedovršene proizvodnje – obuhvataju razne vrste realne aktive nad kojima se još obavlja proizvodnja u toku. Preciznije rečeno, ova kategorija zaliha obuhvata delimično završene proizvode koji se nalaze u nekom od međufaza proizvodnje, te još uvek nisu spremni za tržište. • Nepostojanje ove kategorije zaliha usporava proces proizvodnje i čini da svaka naredna faza proizvodnje mora čekati kompletiranje prethodnih faza proizvodnje. Analogno tome, postojanje zaliha nedovršene proizvodnje predstavlja najjednostavniji način eliminisanja zastoja i praznih hodova u procesu proizvodnje. • Visina zaliha u ovom obliku zavisi od više faktora među kojima treba posebno istaći sledeće : (a) tehnološki proces proizvodnje, (b) organizacija rada, i (c) poslovni partneri. Tehnološki proces proizvodnje i organizacija rada skraćuju vreme proizvodnje, a samim tim i vreme angažovanja zaliha, dok poslovni partneri (najčešće kooperanti) mogu uticati na vreme trajanja proizvodnog ciklusa, pre svega, svojim solidarisanjem vezano za kvalitet proizvoda i poštovanje rokova isporuke pojedinih delova proizvoda.

(3) Zalihe gotovih proizvoda – obuhvataju realnu aktivu nad kojom je proces proizvodnje završen, odnosno zalihe koje su spremne za isporuku tržištu. Obim zaliha gotovih proizvoda determinisan je (a) prirodom proizvodnog procesa, (b) vrstom proizvoda i (c) karakteristikama tražnje. • Ova kategorija zaliha nosi najveći stepen rizika, jer tek realizacijom gotovih proizvoda preduzeće vidi rezultate svog poslovanja. Ako preduzeće ne održava dovoljan nivo zaliha gotovih proizvoda, ono se onda izlaže riziku propuštanja prodaje, budući da jedan broj kupaca neće biti spreman da čeka na isporuku robe i preorijentisaće se na konkurenciju. • Ako se proizvodi ne mogu isporučiti brzo i uz niske troškove, onda će preduzeće morati da drži viši nivo zaliha gotovih proizvoda. Pri tome, preduzeća koja prodaju različite proizvode moraju više investirati u gotove proizvode od preduzeća koja prodaju samo jedan ili nekoliko proizvoda.

3. TROŠKOVI ZALIHA • Kod većine preduzeća zalihe čine značajan deo ukupnih poslovnih sredstava i one zahtevaju velika novčana ulaganja koja ne smeju biti neopravdano visoka. Zbog toga, jedan od osnovnih zadataka upravljanja finansijama u preduzeću jeste upravljanje zalihama u cilju rentabilnog i likvidnog poslovanja. • U domenu upravljanja zalihama preduzeće nastoji da postigne dva ključna cilja : prvo, da obezbedi zalihe za normalno poslovanje, i drugo, da ima minimalna ulaganja koja su za to potrebna. Zbog toga, upravljanje zalihama pretpostavlja tzv. “cost benefit” analizu koja se zasniva na procenjivanju troškova i koristi od raspolaganja zalihama. • Da bi se moglo efikasno upravljati zalihama, potrebno je znati veličinu, strukturu i karakteristike pojedinih vrsta troškova zaliha, koji se dele na : (1) Troškovi pribavljanja zaliha, (2) Troškovi držanja zaliha, i (3) Troškovi nedostatka zaliha.

(1) Troškovi pribavljanja zaliha – nazivaju se još i troškovima porudžbine. Ovi troškovi predstavljaju troškove pribavljanja zaliha sirovina i materijala (ako se radi o proizvodnom preduzeću), odnosno troškove pribavljanja zaliha robe (ako se radi o trgovinskom preduzeću). • Kod donošenja odluka o zalihama ovi troškovi uzimaju se kao fiksni po jednoj porudžbini, bez obzira na veličinu porudžbine. Pri tome, troškovi će biti relativno niski ako se zalihe nabavljaju od stalnih dobavljača i ako su cene zaliha relativno stabilne. Međutim, ako se nabavke zaliha vrše od nepoznatih dobavljača pri čemu su i cene zaliha nestabilne, onda će i troškovi pribavljanja zaliha biti relativno visoki. • U slučaju da se zalihe pribavljaju više puta u toku godine, po logici stvari, troškovi će rasti sa brojem izvršenih porudžbina, pri čemu su troškovi fiksni po jednoj porudžbini nezavisno od njene veličine. Ovo se odnosi kako na pribavljanje zaliha sirovina i materijala, tako i na pribavljanje zaliha gotovih proizvoda.

(2) Troškovi držanja zaliha – odnose se na sve troškove koji su uslovljeni postojanjem i držanjem zaliha u preduzeću. Troškovi držanja zaliha su : troškovi vezivanja kapitala u zalihama, troškovi skladištenja, troškovi osiguranja, porezi i troškovi amortizacije i zastarevanja zaliha. Neki od ovih troškova se ne menjaju sa promenama obima zaliha, dok se pojedini troškovi menjaju skoro proporcionalno promenama obima zaliha. • Troškovi držanja zaliha čine najznačajniji trošak budući da se odnose na angažovanje sredstava u zalihama. Pri tome, troškove vezivanja kapitala u zalihama treba shvatiti kao “oportunitetne troškove” jer se radi o propuštenom prinosu koji bi se mogao ostvariti da je preduzeće umesto u zalihe sredstva uložilo u neku drugu alternativu. • Troškovi skladištenja odnose se na obezbeđenje odgovarajućeg prostora, bilo da se radi o sopstvenom ili iznajmljenom prostoru, kao i angažovanju radnika koji će raditi na evidentiranju, obračunavanju i manipulaciji zaliha, čišćenju prostora itd. • Troškovi rizika zaliha čine značajnu poziciju njihovog držanja, jer da bi se preduzeća zaštitila od različitih rizika držanja zaliha ona obavezno osiguravaju zalihe. • Troškovi zastarevanja zaliha nastaju usled tehnološkog zastarevanja zaliha, kao i promene mode, ukusa potrošača i drugih faktora, (prodaja zaliha po nižim cenama).

(3) Troškovi nedostatka zaliha – mogu nastati usled nedostatka zaliha sirovina i materijala za proizvodnju ili usled nedostatka gotovih proizvoda za izvršenje primljenih porudžbina kupaca. Troškove nedostatka zaliha čine : (a) propušteni prihodi od prodaje, (b) gubitak goodwilla kod kupaca, i (c) gubici zbog neizvršenja planirane proizvodnje. • Ako je u pitanju nedostatak zaliha gotovih proizvoda, onda će visina troškova zavisiti od sledećeg : da li postoje konkurentni koji proizvode slične proizvode ili bliske supstitute, da li samo preduzeće može ponuditi slične supstitute i da li postoji spremnost kod kupaca da prihvati supstitute. • Najniži troškovi nedostatka zaliha gotovih proizvoda će nastati ako samo preduzeće proizvodi i supstitute i ako su kupci spremni da prihvate ponuđene im supstitute. • Najviši troškovi nedostatka zaliha gotovih proizvoda će nastati u slučaju ako preduzeće ne proizvodi i supstitute, a kupac nije spreman da čeka dok na tržištu postoje supstituti. Tada se kupac okreće proizvodima konkurencije.

4. TEHNIKE UPRAVLJANJA ZALIHAMA • Investiranje u zalihe predstavlja izuzetno značajan aspekt finansijskog upravljanja preduzećem. Analogno tome, finansijski menadžeri moraju poznavati načine efikasne kontrole zaliha kako bi se kapital preduzeća mogao efikasno koristiti. • Generalno gledano, postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama, to su : (1) Odluke o veličini porudžbine zaliha (koliko pribavljati zaliha u jednoj porudžbini), i (2) Odluke o momentu plasiranja porudžbine (u kojim vremenskim intervalima pribavljanje zaliha treba da se izvrši). • Vezano za prvu odluku – optimalnu soluciju predstavlja ona veličina porudžbine koja omogućava najniže ukupne troškove pribavljanja i držanja zaliha. • Vezano za drugu odluku – ona zavisi od bilansiranja troškova držanja zaliha sa troškovima koji bi nastali zbog nedostatka zaliha, pri čemu optimalnu soluciju predstavlja ona učestalost pribavljanja zaliha koja minimizira ukupne troškove držanja i troškove nedostatka zaliha.

Za donošenje relevantnih odluka vezano za upravljanje zalihama, postoje teorijski fundirani i u praksi dobro razrađeni postupci i modeli. U tom kontekstu, osnovne tehnike upravljanja zalihama koje imaju za cilj minimiziranje ukupnih troškova zaliha, mogu se svesti na sledeće : (a) ABC model upravljanja zalihama (b) Optimalna veličina porudžbine (proizvodne serije), i (c) Upravljanje zalihama na osnovu tražnje. • Primena navedenih tehnika upravljanja zalihama trebala bi da bude selektivna, posebno u preduzećima koja raspolažu sa velikim brojem različitih vrsta zaliha. Zbog toga, u cilju racionalne upotrebe pomenutih tehnika i modela neophodna je prethodna klasifikacija zaliha koja će omogućiti da se odvoje zalihe koje zahtevaju strogi režim kontrole i upravljanja od onih zaliha kod kojih je to moguće sa manje rafinisanim tehnikama i modelima, budući da je problem upravljanja zalihama veći i složeniji u slučajevima većeg asortimana proizvoda.

a) ABC model upravljanja zalihama • ABC model upravljanja zalihama predstavlja jednostavan pristup koji počiva na ideji da sve zalihe treba klasifikovati na tri osnovne grupe u cilju efikasnog upravljanja i kontrole, što je od posebnog značaja za preduzeća koja imaju veliki broj različitih vrsta zaliha. • Klasifikacija zaliha na različite grupe, vrši se zbog toga što pojedine zalihe mogu količinski činiti relativno mali procenat ukupnih zaliha ali relativno veliki deo vrednosti ukupnih zaliha. Takođe, pojedine vrste zaliha mogu imati relativno nisku cenu po jedinici ali nizak koeficijent obrta, zbog čega zahtevaju veća ulaganja. Isto tako, neke vrste zaliha mogu imati relativno visoku cenu ali visok koeficijent obrta, pa će zahtevati manja ulaganja. • Analogno navedenom, ABC model prema visini ulaganja sve zalihe klasifikuje na tri grupe : A, B i C. • Grupa A – obuhvata zalihe koje zahtevaju najveća ulaganja i koje obično imaju visoku cenu po jedinici i nizak koeficijent obrta. Ove zalihe količinski čine 10-20% ukupnih zaliha, ali vrednosno čine 80-90% ukupnih zaliha.

Grupa B – obuhvata zalihe koje imaju nižu cenu po jedinici i viši koeficijent obrta od zaliha iz grupe A. • Grupa C – obuhvata preostale zalihe koje zahtevaju najmanja ulaganja. Ove zalihe količinski obično čine 50% ukupnih zaliha, dok vrednosno čine oko 10% ukupnih zaliha. • Navedena klasifikacija zaliha omogućava definisanje modela upravljanja zalihama za svaku grupu zaliha : Grupa A – neprestano se kontroliše jer zahteva najveća ulaganja pa se ovde nastoji proceniti optimalni nivo porudžbine (proizvodne serije) kako bi se zalihe držale na relativno niskom nivou. Grupa B – može da bude kontrolisana sa manje rafinisanim metodama i ne tako učestalo i rigorozno kao zalihe iz grupe A. Grupa C – obuhvata zalihe kojima se posvećuje najmanje pažnje jer one zahtevaju najmanja ulaganja, pri čemu se one obično pribavljaju u većim količinama kako bi se ostvarili određeni popusti prilikom njihove prodaje.

b) Optimalna veličina porudžbine(proizvodne serije) • Optimalna veličina porudžbine (proizvodne serije) odnosi se na količinu zaliha koje treba pribavljati, odnosno broju jedinica proizvoda koje treba proizvoditi kako bi ukupni troškovi zaliha bili najniži. • Prilikom utvrđivanja optimalnog nivoa zaliha, treba imati u vidu da preterano investiranje u zalihe dovodi do povećanja troškova držanja zaliha, što dovodi i do smanjenja vrednosti preduzeća. Sa druge strane, održavanje previše niskog nivoa zaliha može dovesti do nižih prihoda od prodaje ili do povećanja troškova poručivanja zaliha (jer se one moraju češće poručivati). • Za procenu optimalne veličine porudžbine, odnosno proizvodne serije, često se koristi tzv. “Baumolov model” koji procenjuje optimalni nivo zaliha i minimizira troškove zaliha. S tim u vezi, optimalna veličina porudžbine se može računski dobiti preko odgovarajućeg obrasca tj. formule : Qopt. = 2 x S x O C x i

Upotrebljeni simboli u formuli imaju sledeće značenje : Qopt = Optimalna veličina porudžbine S = Procenjena godišnja upotreba date vrste zaliha O = Procenjeni troškovi pribavljanja zaliha po porudžbini C = Nabavna cena zaliha po jedinici i = Procenjeni troškovi držanja zaliha u procentu od njihove nabavne vrednosti • Navedeni model je dosta jednostavan, ali ima nekoliko ozbiljnih nedostataka koji se odnose na pretpostavke na kojima se model i zasniva, to su : (a) Model pretpostavlja da je tražnja tokom vremena konstantna ; (b) Model pretpostavlja da se zalihe mogu trenutno pribavljati, što nije realno, niti za proizvodna niti za trgovinska preduzeća; (c) Model pretpostavlja da zalihe mogu pasti na nulu, pre nego što se izvrši nova porudžbina: (d) Model pretpostavlja da su troškovi porudžbine fiksni i da ne zavise od veličine porudžbine (što u stvarnosti nije realno).

Za preduzeće može biti relevantno da utvrdi ne samo optimalnu veličinu porudžbine, već i optimalnu veličinu proizvodne serije koja minimizira ukupne godišnje troškove pripreme proizvodnje i troškove držanja zaliha. S tim u vezi, optimalna veličina proizvodne serije može se računski dobiti preko odgovarajućeg obrasca tj. formule : Qopt = • Upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje : Qopt = Optimalna veličina proizvodne serije S = Procenjena godišnja prodaja proizvoda O = Procenjeni troškovi pripreme po seriji C = Cena koštanja proizvoda i = Procenjeni troškovi držanja zaliha u procentu od cene koštanja P = Maksimalni godišnji kapacitet proizvodnje 2 x S x O P x C x i P - S

Kada preduzeće utvrdi optimalnu veličinu porudžbine, odnosno proizvodne serije, onda obavezno mora da odredi i momenat kada će plasiratiporudžbinu za zamenu utrošenih zaliha. Određivanje momenta kada plasirati porudžbinu izuzetno je značajno pitanje, pre svega, zbog toga što preduzeće ne sme dozvoliti da ostane bez zaliha sirovina i materijala, što bi uslovilo i prekid procesa proizvodnje i kontinuelne prodaje proizvoda. • U literaturi postoje solidne analitičke osnove koje upućuju na optimalna rešenja vezano za određivanje momenta za plasiranje porudžbine, gde je obavezno uključen i faktor sigurnosnih zaliha. Shodno tome, iz opsežne analitike proizašao je jedan obrazac koji je po mnogim autorima veoma prikladan za izračunavanje optimalnog momenta za plasiranje porudžbine : M = A(L) + F AQ(L) gde upotrebljeni somboli imaju sledeće značenje : M = Momenat plasiranja porudžbine A = Planirana upotreba zaliha L = Vreme izvršenja porudžbine da bi Q = Prosečan broj jedinica po jednoj porudžbini se pribavile dodatne zalihe F = Faktor prihvatljivog nedostatka zaliha

c) Upravljanje zalihama na osnovu tražnje • Upravljanje zalihama na osnovu tražnje predstavlja tehniku upravljanja zalihama koja se može koristiti kod onih zaliha koje zavise od tražnje ili čiji nivo zavisi od potreba za nekom drugom vrstom zaliha. • Za efikasno upravljanje zalihama preduzeća su počela da koriste visoko sofisticiranu tehnologiju, s obzirom da su troškovi držanja zaliha tokom vremena rasli dok su troškovi kreiranja i održavanja informacionih sistema opadali. Tokom poslednje dve decenije razvijane su tehnike upravljanja zalihama koje su se bazirale na pomenutim prednostima u ponašanju troškova. Na taj način, nastale su nove tehnike u upravljanju zalihama među kojima se posebno ističe tzv. sistem nabavke zaliha “just-in-time”. • Sistem nabavke zaliha “just-in-time” nastoji da održi minimalni nivo zaliha i oslanja se na sposobnost dobavljača da u kratkom roku isporuči zalihe. Cilj ovog pristupa jeste minimiziranje zaliha i maksimiziranje njihovog obrta. Ovaj pristup je prvi put primenjen u Japanu, tako da predstavlja izraz japanske filozofije proizvodnje u smislu idealne sinhronizacije tokova pristizanja i upotrebe zaliha, a u cilju eliminisanja troškova držanja zaliha.

5. MERENJE USPEŠNOSTI UPRAVLJANJA ZALIHAMA • Među pokazateljima uspešnosti upravljanja zalihama, najrasprostranjeniji i ujedno najznačajniji pokazatelj jeste koeficijent obrta zaliha. Ovaj koeficijent pokazuje broj obrta zaliha u određenom periodu, najčešće godinu dana, bilo da su u pitanju ukupne zalihe ili pojedini segmenti tih zaliha. • Ako se koeficijent obrta zaliha koristi za ocenu efikasnosti upravljanja ukupnim zalihama ili pojedinim grupama zaliha, onda se njihova agregacija u monetarnom smislu smatra neophodnom. Takva agregacija prisutna je i u bilansu stanja koji omogućava izvođenje sledećih koeficijenata obrta zaliha: Cena koštanja prodatih proizvoda (a) Koeficijent obrta ukupnih zaliha = ---------------------------------------------- Prosečne ukupne zalihe Cena koštanja prodatih proizvoda (b) Koeficijent obrta gotovih proizvoda = ----------------------------------------------- Prosečne zalihe gotovih proizvoda

Cena koštanja gotovih proizvoda predatih skladištu (c) Koeficijent obrta nedovršene proizvodnje = ------------------------------------------------------------------ Prosečne zalihe nedovršene proizvodnje Troškovi materijala predaog u proizvodnju (d) Koeficijent obrta materijala = ---------------------------------------------------------- Prosečne zalihe materijala • Na osnovu koeficijenata obrta zaliha moguće je takođe izračunati i broj dana vezivanja zaliha, koji pokazuje prosečan broj dana zadržavanja zaliha materijala, gotovih proizvoda i poluproizvoda u skladištu, a kod zaliha nedovršene proizvodnje pokazuje prosečan broj dana trajanja proizvodnje gotovog proizvoda. Broj dana vezivanja zaliha izračunava se stavljanjem u odnos broja dana u godini sa koeficijentom obrta zaliha, odnosno : Broj dana u obračunskom periodu • Broj dana vezivanja ukupnih zaliha = ------------------------------------------------ Koeficijent obrta ukupnih zaliha

ZAKLJUČAK : • Sa aspekta efikasnosti upravljanja zalihama, postoji mišljenje da bi bilo mnogo korisnije da se koeficijent obrta zaliha utvrđuje u fizičkim jedinicama mere u kojima se pojedine vrste zaliha inače izražavaju, nego kada se one izražavaju u vrednosnim agregatima. • S druge strane, postoji i mišljenje koje smatra da bez obzira na način utvrđivanja koeficijenta obrta zaliha, on de facto ima malu ili nikakvu vrednost sa aspekta racionalnog upravljanja zalihama. Međutim, takva mišljenja se ne mogu prihvatiti kao dovoljno argumentovana, pogotovo što u savremenoj praksi mnogih preduzeća upravo koeficijent obrta zaliha služi kao pouzdan instrument za utvrđivanje tzv. “indeksa efikasnosti upravljanja zalihama”. Ovaj indeks predstavlja relativni odnos između pozitivnih i negativnih odstupanja u raspoloživim zalihama u odnosu na unapred normirani nivo zaliha. Pri tome, treba imati u vidu da se normirani nivo zaliha utvrđuje na bazi poželjnog ili prihvatljivog “koeficijenta obrta zaliha”.

V E Ž B E Zadatak br. 1 • Preduzeće planira ukupnu godišnju upotrebu 20.000 kg. materijala “A”. Pri tome, procenjeni troškovi pribavljanja materijala po jednoj porudžbini iznose 50.000 dinara, dok procenjeni troškovi držanja zaliha iznose 10% od nabavne vrednosti. Nabavna cena za 1 kg. materijala iznosi 1.250 dinara. Na osnovu datih podataka izračunati optimalnu veličinu porudžbine i ukupne troškove zaliha, pod pretpostavkom da će se nabavke vršiti u količinama koje odgovaraju optimalnoj veličini porudžbine. Rešenje : • Za izračunavanje ekonomske veličine porudžbine koristiće se formula : 2 x S x O Qopt = ---------------- C x i

Ako se primene dati podaci iz zadatka, onda se dobija sledeće : 2 x 20.000 x 50.000 Qopt = ----------------------------------- = 16.000.000 = 4.000 0,10 x 1.250 • Dobijeni rezultat pokazuje da uz planiranu godišnju upotrebu materijala od 20.000 kg. optimalna veličina jedne porudžbine koja minimizira ukupne troškove pribavljanja i držanja zaliha iznosi 4.000 jedinica materijala. • Na osnovu utvrđene ekonomske veličine porudžbine mogu se izračunati i ukupni godišnji troškovi zaliha i to prema sledećim relacijama : - Broj porudžbina u toku godine : 20.000 / 4.000 = 5 - Troškovi pribavljanja zaliha : 5.000 x 5 = 25.000 din. - Troškovi držanja zaliha: prosečne zalihe = (0 + 4.000 / 2 = 2.000 - Nabavna vrednost = 2.000 x 1.250 = 250.000 250.000 x 10% = 25.000 din. - Ukupni troškovi zaliha : 25.000 + 25.000 = 50.000 Dobijeni podaci znače da uz planiranu godišnju upotrebu materijala od 20.000 kg. kojoj odgovara utvrđena optimalna veličina porudžbine od 4.000 jedinica, preduzeće može računati sa ukupnim troškovima zaliha u iznosu od 50.000 din.

Zadatak br. 2 • Preduzeće “XMX” planira ukupnu godišnju proizvodnju od 20.000 jedinica proizvoda. Pri tome, procenjeni troškovi pripreme jedne proizvodne serije iznose 10.000 dinara, dok procenjeni troškovi držanja zaliha iznose 10% od cene koštanja. Cena koštanja jedinice proizvoda iznosiće 500 dinara. Maksimalni godišnji kapacitet iznosi 40.000 jedinica proizvoda. Na osnovu datih podataka utvrditi optimalnu veličinu proizvodne serije i ukupne troškove zaliha, pod pretpostavkom da se proizvodnja obavlja u količinama koje odgovaraju optimalnoj veličini proizvodne serije. Rešenje : • Za izračunavanje optimalne veličine proizvodne serije koristiće se formula: 2 x S x O P Qopt. = ----------------- x --------- C x i P - S

Ako se primene dati podaci iz zadatka, onda se dobija sledeće : 2 x 20.000 x 10.000 40.000 Qopt. = ----------------------------- x ------------------------ = 16.000.000 = 4.000 0,10 x 500 40.000 – 20.000 • Dobijeni rezultat pokazuje da optimalno rešenje predstavlja organizovanje proizvodnje u 5 jednakih serija godišnje, od kojih svaka podrazumeva količinu od 4.000 jedinica proizvoda. Za ovu veličinu proizvodne serije očekuju se najmanji troškovi pripreme proizvodnje i držanja zaliha. • Na osnovu utvrđene ekonomske veličine proizvodne serije mogu se izračunati i ukupni godišnji troškovi zaliha i to prema sledećim relacijama : - Broj proizvodnih serija godišnje = 20.000 / 4.0000 = 5 - Troškovi pripreme proizvodne serije : 10.000 x 5 = 50.000 din. - Troškovi držanja zaliha : prosečne zalihe = (0 + 4.000) / 2 = 2.000 - Cena koštanja prosečnih zaliha = 2.000 x 500 = 1.000.000. 1.000.000 x 10% = 100.000 din. P - S 40.000 - 20.000 100.000 x ---------- = 100.000 x --------------------------- = 50.000 din. P 40.000

Ukupni troškovi zaliha : 50.000 + 50.000 = 100.000 din. • Dobijeni podaci znače da ukupni troškovi za optimalnu veličinu proizvodne serije od 4.000 jedinica proizvoda iznose 100.000 dinara, što predstavlja minimalne troškove. Ovo de facto znači da bi svaka druga alternativa podrazumevala ujedno i veće ukupne troškove pripreme proizvodnje i držanja zalaiha.

UPRAVLJANJE FINANSIJAMA